Igor Milikić – Milka poginuo je u saobraćajnoj nesreći juna 2010. godine nedaleko od svoje kuće u Vojlovici, kada se automobilom slupao pri velikoj brzini izgubivši kontrolu nad vozilom kojim je upravljao. Imao je samo 18 godina, bio treća godina srednje Ekonomsko-trgovinske škole „Paja Marganović”, tek što je položio vozački ispit za „B” kategoriju. Milku su obožavali svi koji su ga poznavali. Bio je poslušan sin, dobar brat, verni drugar, posvećen učenik, talentovani fudbaler i momak ispunjen adrenalinom koji je voleo život, a očigledno i život njega čim ga je prerano uzeo za sebe. U cvećarama na dan sahrane, kupljeno je toliko cveća, da ga gotovo više nije ni bilo u prodaji, koliko je ljudi došlo da mu oda počast.
Milkini drugari Nikola Jagodić, Boris Mujković, Marko Miško, Aleksandar Matić i Dejan Dojčinović došli su te 2010. godine na ideju da u znak sećanja na svog prijatelja, naprave memorijalni turnir u malom fudbalu pod nazivom „Igrajmo za Milku” na stadionu „Mladosti” iz Vojlovice. Na tom turniru učestvovalo je osam ekipa, sastavljanih samo od učenika ETŠ „Paja Marganović”.
Već sledeće godine, kada je sakupila dovoljno snage i osetila da bi turnirom makar nekako mogla da se oduži svom rođenom bratu, Ivana Milikić uz podršku porodice i prijatelja preuzima stvar u svoje ruke i organizuje drugi turnir na kom je učestvovalo 24 ekipe, i na kome je bilo dozvoljeno učešće svim zainteresovanima.
– Mene vodi ta misao da je ovo sad jedino što ja mogu da učinim za njega, volim da ga se sete ljudi, ali sigurna sam da on nikad neće biti zaboravljen! – bila je prva Ivanina rečenica.
Prijave za turnir, kojih je dosad bilo osam, počinju čak i mesec dana ranije, jer ljudi žele da igraju za Milku. Turnir počinje minutom ćutanja, a Ivana svake godine dobija duplo više prijava nego što je propozicijama propisano. Ona želi da svi igraju, ali verovatno ni najbolji svetski organizatori ne bi mogli da u dva dana, koliko događaj traje, naprave sistem takmičenja u kome bi toliko ekipa, u normalnim uslovima, odigralo svoje utakmice na velikim letnjim vrućinama.
Igrači u akciji
Ljudi koji gledaju turnire u malom fudbalu, svedoci su nemilih scena koje se dešavaju u završnim utakmicama koje odlučuju pobednika, zbog novca koji prvak dobija u slučaju pobede. Međutim, velika je razlika između turnira sa nagradnim fondom i memorijalnih turnira.
– Nikada neće biti nagradnog fonda!Ovde igraju svi oni koji hoće da se zajedno setimo Milke, da ta dva dana posvetimo njemu, a ako i dođe do nekih čarki na utakmicama, ljudi se ubrzo smire, kada shvate za koga igraju. Učesnici dobijaju majice, zahvalnice, fotografije, kao i lepo druženje, a oni najbolji pehare i medalje.
Uprkos porodičnoj tragediji, Ivana Milikić je sinonim za entuzijazam, volju, želju, htenje, istrajnost, sposobnost… Njena harizmatičnost i pažljivost doveli su je do toga da je brzo zavoli svako ko je upozna na turniru, jer ne želi da se oni koji su izgubili utakmicu osećaju tužno, brine da li svi imaju hrane i tečnosti, prilagođava se muškim šalama, a da poseduje neizmernu količinu pozitivne energije, govori sledećim rečenicama sa osmehom na licu.
– Ja sam zahvalna svima koji dođu, i pre početka turnira po najvećem suncu, a da ih ni ne pozovem, kako bi mi pomogli oko postavljanja zapisničkog stola, suncobrana i svega ostalog što treba. Zaista sam zadovoljna, i nekako osećam da sam nakon završetka turnira spremna da organizujem i novi ako treba, koliko sam ispunjena energijom od tih dešavanja.
Organizatorka sa Lavićima
Prepričava simpatičnu anegdotu sa jednom od ekipa na petom turniru.
– Imali smo 2014. godine situaciju da nam je jedna ekipa bukvalno na dan turnira otkazala učešće. Žreb je već bio određen, i nisam znala kako da popunim to upražnjeno mesto. Morala sam brzo da smislim rešenje, a kada sam videla decu sa po desetak godina koja su došla da gledaju utakmice, pitala sam ih da li hoće možda oni da igraju. Kao „iz topa” su mi oduševljeno odgovorili: „Hoooćeeemooo!” Ekipa im se zvala „Lavići” i bili su atrakcija, jer su svojom srčanom igrom „kupili” sve gledaoce.
Spominje i „prokletstvo prvog mesta” koje se često događa i u profesionalnom sportu.
– Ekipe koje osvoje turnir jedne godine, sledeće uglavnom ispadaju u prvom-drugom kolu, kao što se dogodilo i ove godine sa prošlogodišnjim pobednicima, ekipom „Ćelava familija”.
Upravo momci koji čine ekipu „Ćelava familija”, a koji su se na prvom turniru 2010. godine zvali „Gaučosi”, igraju sa posebnom željom. Nekoliko puta su ga i osvojili. Bili su Milkini drugari, i ako se po nečemu razlikuju u odnosu na ostale timove, to je ta veća motivacija da igraju za svog nekadašnjeg saigrača.
„Ćelava familija” i Ivana na trećem turniru
Na pitanje šta bi želela da se dešava u budućnosti na ovom događaju, Ivana odgovara:
– Pre svega, ubeđena sam da će se igrati i za 10, i za 20 godina. A volela bih da nam tradicija postane zajednički odlazak na groblje.
A da li se turnir igra ako pada kiša?
– Kiša nas zadesi ponekad, kao na primer pretprošle godine kada je toliko pljuštala da su se odigrali samo penali u finalnoj utakmici. Međutim, toj kiši prkosimo igranjem, i tada se pokaže ljudskost svih koji dođu i kažu da im kiša ne smeta, i da Igor sigurno sa ponosom sve ovo gleda.
Za kraj ovog, sa jedne strane emotivnog, a s druge inspirišućeg razgovora, Ivana poručuje:
– Ako se ikada nađete u ovako teškoj situaciji kao moji roditelji i ja, nemojte klonuti duhom, jer koliko god bilo teško, biće sebično ukoliko ne nastavite da živite zbog svih koji vas vole, i zbog svih onih koji su vas napustili!
Ivana Milikić je po profesiji učiteljica. Svojom mentalnom snagom i čvrstinom grabi napred u životu i veruje da je sudbinski određeno sve što se dešava. Ako je u školi ovako dobra učiteljica deci, kakva je učiteljica života, ne bi trebalo da sumnjamo da će đaci kojima ona bude predavala biti plemeniti i pošteni ljudi.