Kao pedagoškinja, Jovana se najviše bavi pitanjima psihosocijalne podrške, a njen posao podrazumeva putovanja po prihvatnim centrima u Srbiji, organizovanje radionica za azilante u prihvatnim i centrima za azil, ali i saradnju sa lokalnim sredinama u kojima tražioci azila borave. Kao i svi zaposleni u Centru za zaštitu i pomoć tražiocima azila, Jovana obavlja i posao protection officer-a tj. bavi se zaštitom prava azilanata, prati različite zloupotrebe i osetljive slučajeve i spašava iste iz veoma gorućih situacija.
Primena Zakona o azilu počela je 2008. godine i od tada je kroz našu zemlju prošlo nekoliko stotina hiljada izbeglica, mahom iz Avganistana, Sirije i Iraka. Tada je Srbija bila samo usputna stanica do neke od zemalja Evropske unije. Da li se situacija u međuvremenu promenila?
– Situacija se značajno promenila. Balkanska ruta je zatvorena, Evropa ne želi više da prima izbeglice. Zemlje koje su primile najveći broj popunile su svoje kapacitete, a solidarnost ostalih članica izostala je i u slučaju dogovora o preraspodeli 160.000 izbeglica iz Grčke i Italije, zemlje u koje se sliva najveći broj izbeglica imigranata koji stižu preko Mediterana iz Sirije, Iraka, Avganistana i severne Afrike.
Posle zatvaranja Balkanske rute, u našoj zemlji je ostalo nekoliko hiljada ljudi i sada ih je tu, uz one koji su u međuvremenu pristigli i stižu, doduše mnogo manje, ukupno oko 8.000-10.000 ljudi. Neki od njih su tu već godinu dana. Gotovo svi oni žele da idu dalje, jer njihov krajnji cilj nije naša zemlja. Stalno pokušavaju da pređu granicu pri čemu se izlažu velikim rizicima i patnjama.
Neki od njih pokušavaju i po 20 puta. Sada su svi ljudi uglavnom bez nade, prilično frustrirani, većina njih nema regulisan status, pa ne mogu ni da ostvare prava koja im pripadaju.
Skoro svakodnevno saznajemo iz medija da se globalno odnos prema migrantima pogoršava.
– Izbegličke i migrantske muke su ogromne. Ljudi koje sam ja sretala po kampovima i kojima pružamo psihološku pomoć svedočili su mi o tome da su bili hapšeni, zatvarani, prebijani u Turskoj, Bugarskoj… Veliki broj njih su maloletnici. U poslednje vreme uglavnom viđamo ljude ljudi koji su pokušavali da pređu mađarsku granicu. Izranjavani su, sa modricama, tragovima ugriza. Na njih je mađarska policija puštala pse, tukli ih. Svedoče o batinama i ljudi koji su pokušali da se dokopaju Evrope preko hrvatske granice.
Kada govorimo o položaju migranata koji se nalaze kod nas, najveći problem je to što se ovi ljudi sve duže zadržavaju, a nemaju rešen status. Većina njih nisu registrovani a time i ne mogu da ostvare prava koja im pripadaju. Njihov položaj je svakako loš jer su zaglavljeni, ne mogu ni nazad, ni napred. Većina njih je ostala bez novca, ali i bez nade. Frustrirani su, očajni, ne vide izlaz.
Kakav je stav naše zemlje prema azilantima?
– Od 2008. godine do danas, u našoj zemlji je otvoreno više centara za azil i prihvatnih centara, ali ni to nije dovoljno da se svi migranti smeste. Tako smo ove zime, na minus petnaest stepeni, imali grupu od gotovo dve hiljade migranata koji su spavali u centru Beograda u blizini autobuske stanice. U svakom trenutku u Srbiji ima između osam i deset hiljada migranata. U prvih pet meseci, više od tri hiljade ljudi je tražilo azil, ali ga još niko nije dobio. Stiče se utisak da i država sama gleda na ove ljude kao na osobe u tranzitu, ali, ako uzmemo u obzir da se ljudi sada daleko duže zadržavaju u Srbiji, trebalo bi da se pozabavimo regulisanjem njihovog statusa u ovoj zemlji, kao i pravom na obrazovanje.Veliki problem je i taj što država ništa ne radi na uspostavljanju kontakta između lokalnog stanovništva i migranata, pa se tako desilo da je u jednom trenutku u Šidu bilo dve hiljade migranata i da je to bio okidač za protest protiv njih. Država bi trebalo da radi na opuštanju situacije i smanjivanju konfliktnih situacija između lokalnog stanovništva i azilanata, ali, kao i u zemljama Evropske unije, i Srbiji nedostaje jasna strategija i plan na koji način se ophoditi prema tražiocima azila.
Iako je evropska politika prema izbeglicama postala rigidnija, oni i dalje kao svoje konačno odredište vide neku od zemalja Evropske unije.
– Iz razgovora sa njima, shvatila sam da oni često nisu u potpunosti svesni šta će ih tamo čekati. Teško je razbiti taj san o tome da ih tamo čeka med i mleko. Sa druge strane, značajan broj izbeglica koje su sada u Srbiji ima članove svoje uže porodice u zemljama Evropske unije i traže način da se sa njima spoje. Migranti dobijaju selektivne informacije o tome kako njihovi rođaci i prijatelji tamo žive. Jednostavno ne žele da sekiraju svoje porodice koje su ostale u matičnoj zemlji, a primetna je i jedna kulturološka pojava: posebno tokom Ramazana niko ne govori o tome koliko mu je teško. S druge strane, srećem i azilante koji su svesni da će jako teško doći do željene zemlje, pa pokušavaju da se integrišu u lokalnu zajednicu. U azilnom centru u Krnjači smeštena je devojčica iz Avganistana koja je završila polugodište u osnovnoj školi u istom mestu, a njene sunarodnice tinejdžerke pohađaju časove srpskog i engleskog, vodili smo ih na različite manifestacije, u muzeje, na festival, pozorište. Fascinantna je njihova želja da napreduju i da ne gube vreme. To su svakako sjajni primeri koje treba istaći i pohvaliti.
Jovana Vinčić (levo) u razgovoru sa našom saradnicom Adrijanom Vamoš
Koja je najtužnija životna priča sa kojom si se susrela?
– Ne bih mogla da izdvojim jednu priču, ali bila mi je jako potresna Balkanska ruta. Ona je trajala od oktobra 2015. do marta 2016. godine i tada su granice za azilante bile otvorene i oni su brzo stizali od Grčke do EU. Naša organizacija je bila u Adaševcima 24/7 gde smo pružali informacije, upućivali ih na pomoć, a mogli smo i da primetimo najosetljivije slučajeve i pomognemo im. U jednoj od tih kolona izbeglica nalazio se sa svojom porodicom i čovek iz Sirije kojem su obe noge bile amputirane. Međutim, posto je dugo čekao, počeo je da krvari i on je hitno prevezen do sledeće stanice. Tokom tih meseci srela sam i dečka iz Iraka kojem su, dok je opet čekao da bude prevezen, javili da mu je otac poginuo. Ono što je na mene ostavilo najjači utisak tada bio je taj osećaj beznađa koji sam videla u tom momku, jer on nije mogao ni adekvatno da tuguje, niti da se okrene ka nekom svom u toj koloni. Ono što me uvek rastuži i razljuti jesu dnevni konflikti sa predstavnicima državnih institucija koji ponekad ne pokazuju dovoljno razumevanja i empatije prema ljudima koji su mnogo propatili.
Čemu te je ovaj posao naučio?
– Naučio me je da svaki trud ima svoju nagradu. Najvažnije je da vam je stalo do onog što radite i do ljudi. Nekada je jako malo potrebno da nekoga usrećite, na primer, da porodicu, koja je smeštena u dva azilna centra, spojite, ili da nekome pomognete da dobije ličnu kartu ili potvrdu o izraženoj azilnoj nameri.
Koje su lepe priče iz tvoje karijere koje bi podelila sa čitaocima našeg sajta?
– Pre dve godine, upoznala sam tada petnaestogodišnjeg Somalijca. On je u prihvatnom centru bio samo mesec dana, ali je za to vreme bio veoma aktivan i učestvovao je u svim radionicama koje smo organizovali. Nakon toga je otišao u Švedsku. Prošle godine smo se sreli u Stokholmu i tada me je upoznao sa svojom trenericom košarke. Ispostavilo se da je to Vesna Stanišić, takođe Pančevka, koja je u Švedsku emigrirala početkom devedesetih. Tada mi je Vesna rekla da joj je dečko iz Somalije govorio kako sam mu najbolja prijateljica i jedina bliska osoba sa puta, a koja nije bila iz njegove zemlje. Istovremeno je i meni Somalijac rekao kako mu je Vesna jako dobra prijateljica i oslonac u Švedskoj, pa mi je divna priča o tom našem zajedničkom prijateljstvu i načinu na koji me je dečak iz Afrike spojio sa mojom sugrađankom. Ostale smo u divnom kontaktu. Jedna od zanimljivijih priča dogodila se tokom dočeka 2016. godine kada sam sa jednom migrantkinjom otišla na njen porođaj. To je bila prvorođena beba u Novoj godini, a kasnije je Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila pomogao majci tog deteta da dobije izvod iz matične knjige rođenih i opštinski bebi paket za novorođenče.