Iako je rođeni Pančevac, koji je do polaska na fakultet živeo u Jabuci, Dragan Stojčevski, scenograf i vizuelni umetnik, poznatiji je u češkim umetničkim krugovima nego ovdašnjim. Kaže da nije bio od onih tinejdžera koji su oduvek znali da će jednog dana živeti tamo i tamo i baviti se tim i tim, već mu se odlazak u Prag dogodio sticajem okolnosti.
– Još u osnovnoj školi sam imao nastavnicu istorije, Zlatu Pejčić, koja je boravila u češkoj prestonici i s oduševljenjem pričala o Pragu. Potom sam, kao učenik Srednje dizajnerske škole, radio kostime za predstavu koju je režirala moja profesorka francuskog, Maja Bajić. Mi smo sa tom predstavom otišli na pozorišni festival u Brnu, a tada sam i prvi put posetio prestonicu Češke i saznao da se tamo scenografija studira na Pozorišnoj akademiji, a ne na Fakultetu primenjenih umetnosti, kao što je to slučaj kod nas. Dopala mi se ideja da zapravo studiram sa budućim režiserima i glumcima tj. budućim kolegama, pa sam rešio da probam da upišem Pozorišnu akademiju DAMU u Pragu – počinje Dragan priču o sebi.
Prijemni ispit položio je iz prvog pokušaja, ali je tokom studiranja morao da radi dodatne poslove kako bi preživeo.
– Najbizarniji posao koji sam radio bio je za jednog drugara koji je radio u marketinškoj agenciji. Oni su tada ispitivali tržište i želeli su da vide koliko bi se čitale reklame u toaletima, pa je moj zadatak bio da, u roku od sat vremena, u nekom lokalu, zabeležim koliko je žena, a koliko muškaraca otišlo u wc. Pošto znam da sviram harmoniku, jedno vreme sam svirao i na Karlovom mostu. Tu sam izludeo okolne prodavce pošto sam stalno vrteo nekoliko makedonskih pesama koje znam da sviram. Inače, ulični muzičari zarađuju više od prosjaka, pa su prosjaci često ljubomorni na njih. Tako se i meni desilo da me je napao jedan prosjak, potukli smo se i malo je falilo da završimo u Vltavi – uz osmeh priča Dragan.
Tokom studiranja je uvideo da scenografija, kao vizuelni mediji, može biti povezana i sa instalacijom u nekom javnom prostoru. Zainteresovao se za site specific projekte koji imaju za cilj da skrenu pažnju javnosti na neki značajan, ali napušteni objekat.
– Jedna od najvažnijih stvari koju sam naučio na samom početku bavljenja ovim poslom je da ne možete sedeti i čekati da vas neko pozove, već morate da načinite prvi korak. Odlučio sam da spojim pozorište, arheologiju i instalaciju tako što sam napravio instalaciju na mestu gde je nekada postojala biblioteka na Kosančićevom vencu u Beogradu. Ideja mi je bila da reanimiram taj prostor uz pomoć privremene instalacije za performanse, ali i da, preko te postavke, komuniciram sa publikom i sa slučajnim prolaznicima koji su se tu zatekli, kao i da ih podstaknem da razmisle o tome zašto je to mesto nekada bilo značajno – kaže Stojčevski.
Osim što je uspeo da privuče pažnju publike i prolaznika, Draganov rad zapazili su i ljudi iz sveta pozorišta. Usledila je prva ponuda za posao. Stojčevski je trebalo da napravi scenografiju i kostime za Šekspirovo delo „Mletački trgovac” koji se izvodio u češkom gradu Hebu.
– Kada se poredi broj stanovnika sa brojem sedišta u pozorištima, Prag je na prvom mestu u Evropi. Oni imaju mnogo malih pozorišta u kojima radi producentski tim, a svi ostali članovi ekipe su gostujući – objašnjava Dragan.
Ipak, stiče se utisak da je on baš preko tih manjih došao do većih pozorišta u zemlji i saradnje sa zvučnijim imenima. Ovaj umetnik danas sarađuje sa poznatim češkim režiserima, Jirži Heržmanom i Jirži Havelkom, a prošlu godinu obeležio mu je rad sa Janom Fričom, rediteljem „Fausta”.
– Kada radite na komadu koji će biti igran u velikim pozorištima, ceo proces, od pripreme do realizacije, traje godinu dana. Radeći na savremenoj interpretaciji Geteovog „Fausta”, suočili smo se sa nekoliko izazova. Naime, pre dvadeset godina je na istoj toj sceni svetski poznat češki scenograf, Jozef Svoboda, postavio „Fausta”. U Narodno pozorište u Pragu je tada, a i sada, dolazila mahom starija publika koja je očekivala klasičan komad. Mi smo od početka znali da želimo na drugačiji način da predstavimo priču koju već svi dobro znaju i da izađemo iz klišea, ali smo imali veliku odgovornost, kako prema publici, tako i prema nasleđu koji je ostavio Jozef Svoboda. Želeli smo da se igra i drugi deo „Fausta”, a ne samo prvi, kako je to ranije bio slučaj, a to je manje poznat deo koji nije toliko dramatičan. Trebalo je naći načina kako animirati publiku koja je imala određena očekivanja i koja je generacijski dosta različita od svih nas koji smo radili na predstavi – priča Dragan i nastavlja:
– Baš zbog te uzvišenosti samog literarnog dela i prostora, gde je i Mozart imao premijeru opere „Don Đovani”, odlučili smo da smestimo Fausta u najdublji egzistencijalni mrak. I sada, baš kao i Faust tada, svi želimo više nego što možemo da imamo. Tražeći šta bi moglo da predstavlja taj konzumerizam i stalnu jurnjavu, došli smo do ideje da na scenu postavimo ogroman kamion koji prevozi robu. U predstavi, Faust, u društvu đavola, Mefista, putuje u tom prevoznom sredstvu i nalazi se na putu saznanja sve do trenutka kada se kamion prevrne. Tada klasicistički enterijer samog pozorišta biva narušen industrijalnom estetikom prevrnutog kamiona i na taj način smo postigli sliku apokalipse o kojoj smo hteli da pričamo. Danas svako od nas živi u prevrnutom kamionu. Ujedno, baš to prevozno sredstvo se u poslednje vreme često koristi u terorističkim napadima, pa smo i to imali u vidu kada smo se odlučili za ovo rešenje – kaže naš ovonedeljni heroj svakodnevice.
Ovaj moderni „Faust” pobrao je simpatije publike i kritike. Scenograf ovog komada zadovoljan je činjenicom da je ova predstava uspela da pomeri postojeće konvencije i da kod gledalaca razvija kognitivne sposobnosti da kroz, klasičnu priču, učitava sadržaje koji nas danas okružuju. Stojčevski smatra da umetnost tome treba da služi, kao i razvijanju dijaloga među različitim ljudima. Zbog toga posebno ističe projekat na kojem je radio pet godina, „Pergamon set”.
– U jednom muzeju u Berlinu video sam rekonstrukciju delova hrama koji je pronađen i prenet iz turskog grada Bergama. U pitanju je helenistički hram, sa izraženim frizom i stepeništem. Na tom frizu je prikazana borba titana sa bogovima sa Olimpa, a ja to vidim kao metaforu i stalnu borbu naprednog sveta sa onim delom koji nije toliko progresivan. Toliko mi se dopao taj hram, da sam morao da otputujem u Tursku, na mesto gde se i dan-danas vide temelji tog hrama. Moja ideja je bila da baš na tom mestu postavim instalaciju u vidu platna, na kojem će se, putem satelita, uživo projektovati rekostruisan hram u Berlinu i da, na taj način, povežem ova dva mesta i njihove posetioce. Na projektu sam radio sa prijateljem, producentom Aleksandrom Brkićem. Nažalost, ideju su odbili čelnici berlinskog muzeja, uz obrazloženje da bi takav projekat mogao da potencira vraćanje tih fragmenata Turskoj. Ipak, njihov odgovor me nije sprečio da nastavim rad na projektu i da pronađem način da povežem ta dva prostora bez ičije saglasnosti. U projekat sam uključio koleginicu, scenografkinju iz Berlina, Konstancu Grotkop. Nas dvoje smo se dogovorili da se istovremeno nađemo na skajpu, pri čemu je ona bila u berlinskom muzeju, a ja na temeljima hrama u Turskoj, i da, koristeći tablete, snimimo sve što vidimo. U muzeju su posetioci mogli da vide originalan prostor nekada velelepnog zdanja, a ljudi na akropolju u Bergami mogli su da vide kako izgleda njegova rekostrukcuja u muzeju. Istovremeno, nas su snimali drugi prijatelji, tako da smo stvorili video materijal i razvili dijalog na tu temu, a to je bila moja početna ideja – kaže ovaj rođeni Pančevac koji već dvadeset godina živi u Zlatnom gradu.
– Moram da priznam da volim poziciju stranca jer mi ona omogućava da stalno budem u ulozi posmatrača. Kada bih živeo ovde, čini mi se da bi me bespotrebno pogađale i, samim tim, uticale na moj rad, razne spoljašnje okolnosti koje ne bih mogao, kao pojedinac, da promenim. Tamo sam oslobođen tog pritiska – iskren je Dragan.
Tokom ove godine, Dragan će početi da radi na Pozorišnoj akademiji u Pragu. Studentima na osnovnim studijama predavaće scenografiju i to na odseku za alternativno i lutkarsko pozorište. Kaže da sa nestrpljenjem čeka povratak na mesto na kojem je doktorirao 2017. godine.