Vanja Gajić je tridesetosmogodišnjakinja koja voli da vozi bicikl, ide na pijacu i gaji mačke. Kinezima drži online časove engleskog, a kada se odmara od nastavničkog posla, voli da igra igrice. To je jedina strast koje se nije odrekla čak ni onda kada je odlučila da život promeni iz korena. Vanja je rođena kao muško.
– Nikada nisam bila feminizirani dečak, ali sam vrlo rano shvatila da se osećam kao žensko i da bih to volela da budem. To je u meni oduvek čučalo, ali nije bilo sasvim osvešćeno i nije bilo priznato od mene same. Kada sam toga postala svesna, sa jedno 8, 9 godina, mislila sam da je to nešto pogrešno, sramotno i neprihvaćeno od strane društva, tako da sam to zakopala u sebi i nisam dozvolila nikome da za to sazna – počinje Vanja storiju o sebi.
Prve ljubavi i seksualne veze donele su joj anksioznost, paniku i strah. Ni u tinejdžerskim godinama nije dozvolila sebi da prizna da je osećaj seksualnosti i roda bitan problem u njenom životu.
– Ja sam to pokušavala sebi da predstavim kao nešto što jeste deo mene, ali i kao nešto što mogu da proživljavam kada sam sama. Roditelji ništa nisu posumnjali, a pretpostavljam da su, ako su ikada i videli neke ženske stvari u mom garderoberu, pomislili da to pripada mojim devojkama – kaže ova Pančevka.
To što je u svoja četiri zida imala momente olakšanja, u smislu depilacije nogu, šminkanja i oblačenja ženske odeće, dovodilo je do osećaja stresa pred svetom.
– Nikada nisam imala hrabrosti da se autujem nijednoj partnerki jer sam znala da će to ujedno biti i kraj veze i kraj života kakvog sam do tada znala – iskrena je Gajićeva.
Ipak, sve se promenilo kada je u Amsterdamu, gde je bila u poseti prijatelju, upoznala Zulu, rodom Amerikanku koja je veći deo života provela u Evropi.
– Dopala mi se i vrlo brzo smo shvatile da ta veza ima potencijal da preraste u nešto više. Zbog toga smo se odlučile na zajednički život, a ja sam naivno poverovala da je to šansa da živim ”normalan” život. Međutim, čim je ona došla da živi sa mnom, u Srbiji, osetila sam se kao da sam u kavezu i da više nemam prostora za svoj dvostruki život. Krenule su trzavice i problemi i to je trajalo jedno godinu i po dana – priča Vanja i dodaje: Kada sam shvatila da smo pred raskidom i da će ona otići, rekla sam sebi da joj moram reći istinu jer je osoba koja to zaslužuje. Autovala sam joj se 11. februara 2016. godine i ona je bila malo iznanađena, ali me je podržala. Ta njena podrška mi je toliko značila jer sam osetila kao da sam skinula ogroman teret sa leđa, a ujedno me je i toliko ohrabrila da sam maltene od te noći krenula u tranziciju.
Prvi koraci bili su prikupljanje informacija, a Vanja je počela i da čupa obrve, pušta kosu i sređuje nokte. Želela je da kroz fizičke promene navede svoju najbližu okolinu da sama zaključi da se Vanja menja.
– Prvo sam se autovala ocu, u avgustu te iste godine. On mi je rekao da treba da znam da će me roditelji svakako voleti i da treba da živim onako kako želim. Majci sam istinu saopštila u decembru i njena reakcija je bila nešto burnija, počela je da plače i da me pita kako i zašto to. Pokušala sam da joj objasnim kroz koje procese ću proći, ali da promena pola neće dovesti do promene našeg odnosa, da ću ja i dalje ostati njihovo dete. Posle nekog vremena je sve došlo na svoje i danas mi se uža porodica obraća u ženskom rodu – kaže Vanja.
I većina prijatelja je dobro prihvatila Vanjino autovanje i želju da promeni pol.
– Doduše, jedan drugar me je pitao: Šta, želiš da budeš žena?! Je l si ti svesna da ćeš biti ružna žena? – kaže Vanja sa osmehom.
Sa Zulom je ostala u vezi još dve godine. Nije joj smetalo da se Vanja oblači kao žensko i da se šminka, ali je Gajićeva još uvek osećala nelagodu da se u javnosti pojavljuje u feminem ulozi.
– Zuli sam beksrajno zahvalna na dobroti, podršci, razumevanju i toleranciji. Jedno vreme smo imale ideju da osnujemo porodicu iako sam ja transrodna osoba, ali smo na kraju shvatile da to ne možemo jer je ona jednostavno heteroseksualna, a ja sam gej. Ostale smo u prijateljskim odnosima, a ja sam, nakon raskida sa njom, počela u javnosti da se predstavljam kao žena. Vatreno krštenje bilo je na pančevačkoj pijaci gde sam se prvi put u javnosti pojavila našminkana i u ženskoj garderobi, a prodavci su me oslovljavali sa ”seko” i ”gospođice” – priča Gajićeva.
Pre dve godine, Svetska zdravsteva organizacija objavila je da se transrodnost više ne tretira kao mentalna bolest već kao seksualna inkongruencija (neskladnost). U tom smislu, u svetu više nije potrebno da psihijatar identifikuje i dodeli šifru transrodnoj osobi. U Srbiji je, pak, praksa drugačija.
– Kada se neko izjasni kao transrodna osoba, ona kreće na razgovore sa psihijatrom. Ja sam prvoj psihijatrici sa kojim sam razgovarala rekla da nisam sigurna da li želim i da operativno promenim pol, a ona je to doživela kao netipičnost i nesigurnost, pa me je uveravala da je zakon takav da, ako ne želim operaciju, ne mogu ni da primam hormone, što naravno nije istina. Onda je ona otišla u privatnu praksu, a na njeno mesto došla druga psihijatrica koja je nasledila njen pristup pacijentu. Mene su ti odlasci kod psihijatra počeli da frustriraju, vraćala sam se plačući i videla da me to ne vodi nikuda, pa sam čak i bila rešena da se raspitam i počnem da uzimam hormonsku terapiju na svoju ruku. Baš u tom trenutku su se nekako kockice složile i moj slučaj je preuzela treća prihijatrica koja je pokazala veći stepen razumevanja i predložila hormonsku terapiju – kaže Vanja i dodaje: Sada primam hormone više od godinu dana, a u decembru prošle godine operisala sam i Adamovu jabučicu.
Osim tog hiruškog zahvata, Gajićeva je estetski korigovala i usne, a to isto planira da uradi i sa nosem. Ipak, na operaciju pola još uvek nije spremna.
– Jedan od razloga zašto nisam spremna da prihvatim taj rizik je taj što poznajem osobu koja je imala hirušku intervenciju koja nije baš najbolje prošla i sada nema funkcionalan organ, pa će morati da se podvrgne još jednoj operaciji. Druga, i mnogo važnija stvar je ta što ja jesam transrodna, ali najverovatnije nisam transseksualna jer nemam toliku disforiju prema polnom organu i polnosti. Jednostavno, polni organ mi nije toliko bitan za izražavanje roda koliko mi je bitno da živim kao žena i da me drugi tako doživljavaju – tvrdi Gajićeva.
Prema novom zakonu, osobe koje su duže od godinu dana na hormonskoj terapiji mogu i u dokumentima da promene pol, a da se ne podvrgnu operaciji. Vanja je, za sada, zvanično promenila ime, a planira da promeni i pol kada se stiša situacija sa koronom.
– Moj utisak je da se odnos društva prema transrodnim osobama menja na bolje, a u prilog tome govori i to što su usvojili zakon koji dozvoljava promenu pola bez prethodne operacije. Ranije je to bilo mnogo rigoroznije i osoba je morala da ode na operaciju ili nije bila priznata kao transrodna – ističe Vanja.
Na pitanje da li kao napredak u društvu vidi i održavanje Prajda, kao i da li na isti ide, Gajićeva kaže: Ne idem na Prajd. Lepa je to ideja, ali je to istovremeno i licemerje u smislu praćenja evropskih vrednosti, a zemlja nam se po svim ostalim osnovama raspada. Ja sam više za to da se svako od nas lično angažuje, podržavam lični aktivizam. Ako će ova moja priča nekoga da ohrabri da izađe iz ormara, biće mi drago. Opet ponavljam, niko ne treba da živi u laži i neskladu sa sobom.
A na pitanje da li je ona sada srećna i da li je uspela da pronađe svoj mir, Vanja odgovara:
– Srećna sam, ali bih volela da dođem do trenutka u kome, nenašminkana i naga, gledam sebe u ogledalu i zadovoljna sam onim što vidim jer vidim samo ženu, bez ijednog odraza muškosti.
Tekst je nastao u okviru pilot projekta „U mojim cipelama” koji su partnerski pokrenuli sajtovi Pančevo Si Ti i PanPress.