Velike epidemije koje su prerastale u pandemije nisu nepoznate u ljudskoj istoriji. Njima su se bavili istoričari medicine, i u meri koliko su istorijski podaci bili dostupni, one su u kod tih istoričara uglavnom solidno obrađene. Od antike preko srednjeg veka pa sve do naših dana, harale su epidemije kuge, kolere, velikih i malih boginja, raznih tipova gripa i drugih zaraznih bolesti. To je nešto što je apsolutno prirodno i što se ne može izbeći, baš kao ni, na primer, erupcije vulkana i zemljotresi.
Stradale su na stotine hiljada ljudi, a kod velikih pandemija kuge i više desetina miliona. Tako se najčešće pominje velika pandemija kuge iz 1348. godine koja je desetkovala evropsko stanovništvo. Ali bilo je i strašnih epidemija kuge u mнogim zemljama sve do kraja XIX veka. Na primer u turskoj vojsci od srednjeg veka naovamo kuge je uvek bilo više ili manje. Granica između Austrije i Turske u periodima bez ratova, retko kad kad nije bila zatvorena odnosno sistemom tzv. kontumaca (karantina) obezbeđivana upravo zbog mogućnosti unošenja kuge i kolere.
Velika svetska pandemija španskog gripa ili „groznice” (Spanish fever) iz 1918. odnela je više miliona života, ali cifra od 50 miliona koja se često navodi, svakako je preterana. Niti je to neko mogao da tačno utvrdi niti je ikada sprovedenа takva vrsta istraživanja.
Istorijom epidemija kod nas su se najviše bavili naši stari medicinski istoričari akademici Relja Katić i Slavko Jovin. I zato su njihova istraživanja i danas, u trenutku kad svetom vlada pandemija korona virusa (COVID-19), vrlo aktuelna jer na osnovu njih, odnosno iskustva dosadašnjih pandemija možemo da pravimo predikciju dužine trajanja epidemije i broja potencijalnih žrtava, ali i da poredimo broj obolelih i broj umrlih onda i sada i da izvučemo opšte zaključke o pojavi, razmnožavanju, rastu, opadanju aktivnosti i uginuću virusa, bacila, vibriona, bakterija i drugih mikroorganizama. Svi oni, svejedno da li veće ili slabije zaraznosti, podležu zakonitostima svih živih bića: rađaju se, razvijaju, dostižu zrelost, stare (slabe) i umiru…
Kao dobar primer neka nam posluži jedna od velikih epidemija kolere u Vojvodini 1873. godine. Tu epidemiju u Vojvodini potpuno je obradio istoričar medicine akademik Slavko Jovin i tu studiju objavio u izdanju Matice srpske sada već davne 1973. godine povodom stogodišnjice epidemije.
Iz te dragocene knjige možemo videti da je epidemija kolere u Vojvodini bila deo svetske pandemije koja je počela u Kini (dakle opet u Kini!!) i Indiji 1864. godine i harala je svetom punih jedanaest godina sve do 1874. Brodovima je kolera preneta i u SAD i Južnu Ameriku, a naročito je bila pogođena Argentina. Zahvaljujući hadžijama i trgovcima, širila se na muslimanske zemlje severne i srednje Afrike, i dalje prema Mediteranu, pa preko Turske stigla na Balkansko poluostrvo. Ali što je zanimljivo, zbog preventivnih mera (zatvaranje granice i obavezni karantin) nije odmah prešla Dunav i Savu i nije ušla u Ugarsku odnosno u delove danas naših oblasti Banata, Bačke i Srema. U Ugarsku je kolera je stigla godinu dve docnije preko istoka; prvo je iz Kine importovana u Rusiju 1871. godine, a krajem te godine zahvatila je i celu srednju Evropu.
Na teritoriji Bačke, Banata i Srema, ondašnjih delova Kraljevine Ugarske, epidemija je počela u julu 1873. godine, a stala da jenjava u krajem septembra iste godine da bi se ugasila u oktobru, s tim što je još u oktobru bilo pojedinih sporadičnih slučajeva oboljenja ali bez smrtnih ishoda.
Ono što je zanimljivo, zbog čega je i nastao ovaj tekst, jesu brojke kako obolelih tako i umrlih. U odsustvu drugih podataka o vibrionu (bakteriji) kolere, one nam pokazuju njegovu snagu. Zato se svaka pandemija bilo kog virusa pa i ova najnovija, mora izučavati multidisciplinarno, uz pomoć epidemiologije, molekularne biologije, virusologije, istorije medicine, matematike i njene naučne metode statistike i naravno prevashodno logike. Samo sinergetskim efektom svih ovih nauka dobićemo pravi uvid u čitav kompleks jedne epidemije odnosno pandemije. Bez toga ćemo imati – i već danas imamo – jednostranost posmatranja pandemije, množinu netačnosti, neukih tvrđenja, ali i maglovita lutanja pojedinih lekara – pukih medicinara specijalista, poput dr Nestorovića (pulmolog!), pa začudo i samog dr Kona koji, iako epidemiolog, zapanjujuće gubi naučni oslonac.
Pomenuta epidemija kolere iz 1873. godine, imala je veliku stopu smrtnosti obolelih – u proseku nešto iznad 50 odsto! To nije imala ni španska groznica, to nije imao nijedan virus do sada, osim kuge naravno. Tome su samo delimično krivi uslovi života, nehigijena i slaba medicinska služba kao i nedostatak adekvatnog leka za koleru. Prepisivani su lekovi koji samo eventualno poboljšavaju opšte stanje organizma ali ne leče bolest. Ali kolera je zapravo izuzetno opaka bolest i ima samo nešto manju smrtnost od one koju je imala kuga (prema dr Relji Katiću kuga je imala smrtnost kod obolelih (letalitet) čak i do 60-70 odsto!). Profesor Jovin navodi kako je izgledao jedan tadašnji lekarski recept za lečenje kolere: „Rp. Pulvis Doweri drachmam semis. Sacchari albi drachmam unam. Na svakih četvrt sata jedan prašak uzeti, dalje neka bolesnik legne u krevet odmah posle prve stolice, neka popije dve šolje crne kafe ili dve šolje čaja od mente.”
Osim dakle praška i belog šećera, mogao je baš da prepiše i „svetu vodicu”! Kao kad vam danas za koronu, za koju lek ne postoji, prepišu kinin da vam „spadne temperatura!”
Epidemija kolere u Vojvodini je trajala četiri meseca, najveći intenzitet imala je u julu i avgustu, jenjavala je u septembru da bi u oktobru vibrion kolere sasvim oslabio i do kraja 1873. godine potpuno nestao iz populacije.
Ukupno je u Vojvodini obolelo 25.313 osoba (Bačka 14.555, Banat 8443, Srem 2315).
Umrlo je 13.031 osoba što čini stopu smrtnosti obolelih (letalitet) od 51, 48 odsto. (Bačka 7.667 odnosno 52,75%, Banat 4262, ili u procentima 50,54, Srem 1092 odnosno 47,17%).
Ukupan broj stanovnika u vreme epidemije kolere u Vojvodini je iznosio 499.751. Kada se broj ukupno obolelih (25.313) stavi u odnos sa ukupnim brojem stanovnika, dobija se stopa oboljevanja (morbiditet) koja iznosi 5,06% (Bačka 6,41%, Banat 4,45%, Srem 2,72%).
Kada se, pak, ukupan broj stanovnika Vojvodine (i zasebno Bačke, Banata i Srema) stavi u odnos sa brojem umrlih od kolere, dobija se stopa mortaliteta. Od ukupnog broja stanovnika Vojvodine mortalitet kao posledica oboljevanja od kolere iznosio je 2,61% (Bačka 3,38%, Banat 2,25%, Srem 1,31%).
Šta iz ovih brojki možemo zaključiti?
Ne samo to da je u Vojvodini 1873. godine od kolere obolelo nešto više od pet procenata njenih stanovnika, a umrlo 2,61 posto, nego možemo sagledati i virulenciju vibriona kolere i stepen njegovog širenja. Virulencija je izuzetno jaka prva dva i po meseca, kasnije znatno slabi, ali širenje na najveći deo populacije nije bilo preterano veliko, zapanjujuće, s obzirom na karakter i opaku ćud ove bolesti koja se po opasnosti može meriti jedino sa kugom. Istina smrt preko 2,5 posto ukupnog stanovništva jedne regije (ili države svejedno), nije mali broj, ali je taj broj mogao biti, kad je kolera u pitanju, bar dva-tri puta veći. Zašto nije? Možda zbog strogih državnih mera preventive i uspešne zaštite nezaraženog stanovništva (Ugarska je bila poznata birokratska država gde su se svi propisi volens nolens morali poštovati) ili zbog relativno brzog (posle samo tri meseca) slabljenja samog bacila (vibriona)? Ili možda usled činjenice da je krajem leta i velikih vrućina mogućnost infekcije dolaskom jeseni i hladnijih dana, opadala? Ili su u pitanju sadejstva svih ovih faktora? Moguće je baš ovo potonje.
Ali za ovaj tekst najvažnije je da se pokaže sledeće: lekari-medicinari treba da leče (ako mogu odnosno imaju čime) i ništa više od toga, epidemiologija da određenim merama sprečava širenje bolesti, virusologija da izučava strukturu i osobinu virusa kako bi omogućila medicini da leči, ali glavno težište kod procena širenja epidemije (pandemije), dužine njenog trajanja, zaključivanja u pogledu modela koje epidemiologija treba da preduzme bilo u preventivi, bilo tokom epidemije, ipak imaju prirodne nauke poput logike, matematike i statistike i naravno istorijskih iskustava sa svetskim pandemijama i epidemijama koje nam pruža istorija medicine. To se u Srbiji izgleda ne shvata. A ni drugde u svetu.
Hajde da uporedimo brojke.
Hajde da matematika i statistika zajedno sa naučnom istorijom pandemije govore umesto političara pa i stranačkih medicinara: samo u Srbiji zaključno sa 22. aprilom 2020. godine prema zvaničnim podacima od korona virusa obolelo je oko 8.000 ljudi što čini stopu obolelog stanovništva (morbiditet) od 0,15% u odnosu na ukupan broj stanovništva Republike Srbije koje broji oko sedam miliona . Od 8.000 obolelih, pak, umrlo je 140 osoba pa smrtnost (letalitet) od korona virusa trenutno iznosi 1,75%. A kad broj umrlih stavimo u odnos sa ukupnim brojem stanovnika Srbije (140 : sedam miliona) dobijamo zanemarljivu stopu mortaliteta od 0, 002%. Ako pretpostavimo da će epidemija u Srbiji trajati još najmanje dva meseca, pa čak i kad usled te činjenice udvostručimo (pa i utrostručimo!) ove brojke, i dalje će letalitet, morbiditet i mortalitet biti mnogo, čak neuporedivo niži nego što je to bilo u slučaju velike epidemije kolere iz 1873. godine u Banatu, Bačkoj i Sremu.
Kad imamo to istorijsko iskustvo sa dvema pandemijama egzaktno iskazano brojkama, i kad vidimo da je stopa smrtnosti obolelih od kolere (letalitet) bila 51,48%, a od korona virusa 1,75%, procenat oboljenja celokupnog stanovništva (morbiditet) od kolere 5% , a od korona virusa 0,15 %, a procenat broja umrlih u odnosu na ukupan broj stanovnika (mortalitet) od kolere 2,6%, a od korone 0,002% – kako je moguće da se u javnosti preko medija na ovako dramatičan način zastrašuju građani tvrdnajma da se „ovako nešto nikada ranije nije desilo” (to što ova generacija koja danas hoda zemljom ne pamti neki događaj, ne znači da se on nije dogodio!) te da „posle ovoga više nikada ništa neće biti isto”?
Kako su, dakle, moguće ovako besmislene i stupidne tvrdnje?
Pa moguće su, naravno, uvek kad najšira javnost odnosno građani malo ili nimalo znaju o određenoj temi (u ovom slučaju o pandemiji virusa kovid 19) i kad vlast zajedno sa – vojnim činovima i partijskim privilegijama – „kupljenim” Kriznim štabom („strukom”) koriste strah ljudi (ovde onaj najveći i najiskonskiji: timor moris) kao instrument (straho)vladanja.
Straha ćemo se osloboditi samo znanjem, prosvećenošću i promišljanjem. Ako ovaj tekst makar za jedan procenat doprinese tome, ispuniće svoju svrhu.