Od sredine 19. veka u Kragujevcu se razvija velika vojna industrija. Nekadašnji Arsenal kneza Miloša u to doba prerasta u Topolivnicu, najveće industrijsko preduzeće u Srbiji. U poslednjoj četvrtini pretprošlog veka kragujevačka Topolivnica se ozbiljno modernizuje i u tom periodu je izgrađen i kompleks novih, modernih fabričkih hala.
Prva sijalica u Srbiji upaljena je 1884. godine u kragujevačkom Vojno-tehničkom zavodu. Tehnički razvoj Topolivnice vodio je u to vreme istaknuti mašinski inžinjer Todor Toša Selesković, koji je pripremao sve investicione planove pa se za njegovo ime vezuje i izgradnja zgrade Livnice (u kome je danas smešten Muzej „Zastava oružje) i uvođenje prvog električnog osvetljenja u našoj zemlji.
Kragujevac je zbog modernizacije Vojno-tehničkog zavoda bio nosilac industrijskog razvoja i progresa Srbije. Kada je 80-tih godina 19. veka u Parizu na Prvoj međunarodnoj izložbi elektrotehnike po prvi put široj javnosti u Evropi prikazana Edisonova sijalica i sistem električnog osvetljenja, inžinjer Selesković, koji je već tada radio u Vojno-tehničkom zavodu, munjevito je reagovao. Selesković je predložio tadašnjem upravniku VTZ-a Pavlu Šafariku da nabavi dinamo-mašinu i svu neophodnu prateću opremu kako bi pogoni kragujevačke fabrike oružja mogli da „rade i noću”.
Te 1884. godine završena je izgradnja nove zgrade Čaurnice u Vojno-tehničkom zavodu. Selesković se od prvog trenutka zalagao da nova Čaurnica bude osvetljena električnom rasvetom. Pratio je sve inovacije u elektrifikaciji i saznao da je dinamo-mašina patentirana u Nemačkoj osam godina ranije. Selesković je vešto iskoristio saznanje o skorijoj poseti kralja Milana Obrenovića i kraljice Natalije Kragujevcu tog leta i u „sklopu priprema za doček” vladara, uspeo je da izdejstvuje sredstva za nabavku potrebnih mašina.
Kralj i kraljica na promociji paljenja sijalice
Uz saglasnost ministarstva vojnog Pavle Šafarik je uspeo da nabavi opremu za osvetljenje nove Čaurnice i to pod stavkom – „akumulator”. Od firme „Sigmund Šukert” iz Nirnberga nabavljena je dinamo mašina i sva potrebna oprema kako bi fabrički pogoni, po Seleskovićevoj zamisli, mogli da rade i noću. Uvezena dinamo-mašina bila je jednosmerne struje napona 110 V uz „prateću opremu” koju su činili kablovi, 30 sijalica od po 16 sveća (sa ugljenim vlaknima) i dve lučne lampe od po 1.200 sveća napona 55 V. Uključenjem u rad električne centrale (koja je za tu potrebu bila smeštena u zdanju Narodne skupštine u porti Stare, Miloševe crkve) zasijala je prva sijalica na ovim prostorima uz oduševljenje brojnih zvanica.
Paljenju prvog električnog osvetljenja u Srbiji prisustvovali su i kralj i kraljica Milan i Natalija Obrenović i nisu krili svoje oduševljenje. Hroničari su zabeležili da je kralj Milan u svom govoru oduševljen dejstvom „te male dinamohaine” uskliknuo: „Dođe sunce i pred naša vrata!… I javlja nam da je na naš prag došlo da nas izvede iz učmalosti na poprište čovečanske utakmice u nadmetanju za postignuće najvećih čovečanskih dobara civilizacije i slobode”, zaključio je kralj Milan Obrenović povodom ovog istorijskog događaja i pionirskog poduhvata naše industrijalizacije.
Tom priliom u leto 1884. godine za svoje vizionarske zasluge Todor Toša Selesković odlikovan je Takovskim krstom (najvećim dinastičkim priznanjem Obrenovića), a Čaurnica kragujevačkog VTZ-a bila je prvo industrijsko postrojenje u Srbiji osvetljeno električnom rasvetom (elektrificirano i mnogo pre zgrade beogradskog kraljevskog Dvora čija je izgradnja završena iste godine, a danas je zdanje Skupštine grada Beograda). Samo godinu dana kasnije, 1885. u svim pogonima i odeljenjima Vojno-tehničkog zavoda u Kragujevcu je uvedeno električno osvetljenje.
Proslavio Kragujevac i Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu
Koliko je Selesković bio dalekovid i vizionar, piše istoričar Boriša Radovanović u svojoj monografiji „Stari Kragujevac” pokazaće se već te, 1885. godine, kada se Srbija našla u ratu sa Bugarskom. Pogoni VTZ-a imali su zadatak da rade danonoćno. Tako se ukazala potreba da se osvetle svi pogoni Vojne fabrike, pa je inžinjer Selesković nabavio još dve nove dinamo-mašine za napajanje osam lučnih lampi i 100 sijalica od po 16 sveća. Bio je to početak elektrifikacije Srbije.
Za Seleskovića se, dok je bio angažovan u kragujevačkom Vojno-tehničkom zavodu, vezuje i izuzetno zapažen i visoko ocenjen nastup Vojne fabrike i Kraljevine Srbije na slavnoj Svetskoj izložbi u Parizu 1889. godine. Ova Međunarodna privredna izložba organizovana je u glavnom gradu Francuske povodom stogodišnjice velike francuske revolucije i otvorena 24. aprila. Srpski štand na njoj zauzimao je 476 kvadratnih metara na kojima je bilo zastupljeno 1.742 izlagača iz Srbije. Kragujevački VTZ je bio zastupljen kao izlagač na gotovo svim odeljenjima izlažući 42 proizvoda i pet mašina i na pariskoj Međunarodnoj privrednoj izložbi nagrađen sa pet srebrnih medalja za „pribor i oruđe vojne veštine, kao i mašine i oruđa upotrebljiva za razne poslove”.
Koliki se značaj u tadašnjoj mladoj Kraljevini Srbiji pridavao izlaganju i učešću na Svetskoj izložbi u Parizu svedoči i podatak da je pre slanja eksponata na ovu smotru u Francuskoj 13. februara kragujevačku Vojnu fabriku ponovo posetio kralj Milan Obrenović (ovoga puta u pratnji sina i prestolonaslednika Aleksandra) kako bi „pogledali proizvode i mašine pripremljene za predstavljanje svetskoj publici”, zabeležili su hroničari. Vredelo je i Kragujevčani se nisu obrukali – naprotiv. Na Međunarodnoj privrednoj izložbi u Parizu proizvodi VTZ-a iz Kragujevca sem pominjanih pet srebrnih medalja osvojili su i jednu bronzanu medalju za „puške za streljačke družine i lovačke stvari”, stajalo je u obrazloženju nagrade. I za taj kompletni trijumf srpske i kragujevačke industrijske proizvodnje kao i za prvu elektrifikaciju bio je zaslužan Todor Toša Selesković.
Nemac veći patriota od svih Srba
Inžinjer Todor Toša Selesković (Beograd 1856 – Kragujevac 1901), izuzetnog tehničkog znanja i iskustva, bitno je uticao na razvoj Vojno-tehničkog zavoda, na čijem je čelu bio od 1881. do 1892. godine. Tih godina Zavod je rekonstruisan, investirano u izgradnju fabrike… Po njegovom programu su sve do 1907. godine izgrađivane zgrade u Vojno-tehničkom zavodu. Pored rekonstrukcije industrije, Selesković je ostvario veoma snažan uticaj na urbanu strukturu Kragujevca izazvanu razvojem Zavoda. Njegovo zalaganje da naš grad dobije železnicu, elektriku, prvi pravi vodovod i kanalizaciju, projektovao je i prve parne mlinove… dalo je neophodan kvalitet kojim se može označiti prag prelaska nekadašnje (pro)turske varoši u pravi, moderan evropski grad.
Franc Selesković, otac Todora Seleskovića, bio je stolar u Bratislavi. U Beogradu je boravio poslom, i u kafani „Crni petao” sreo je Vilhelminu Herman, čija je porodica došla iz okoline Lajpciga, i oženio se njom. Franc i Vilhelmina imali su petoro dece i postajali sve uglednija beogradska porodica, pa svog sina Todora koji je pohađao Terazijsku gimnaziju šalju na studije u Nemačku, u Karlsrue, tada vodeći grad mašinske industrije.
Nakon diplomiranja Todor Toša Selesković je bio asistent na fakultetu a onda se zaposlio u fabrici municije „Lorenc”. Sačuvano je i pismo u kome vlasnik fabrike „Lorenc” piše: „Nerado prihvatam odlazak gospodina Seleskovića iz moje firme”. Uprkos laskavim i finansijski dobrim ponudama da karijeru nastavi u nemačkoj vojnoj industriji i tamošnjim fabrikama, Selesković napušta Karlsrue i fabriku, jer se odaziva patriotskom apelu Kraljevine Srbije da se njeni sinovi vrate iz inostranstva i pomognu izgradnju tek oslobođenje otadžbine. Ostao je zabeležen njegov odgovor na sve ponude iz Nemačke u kome je mladi inžinjer Selesković izričit: „Mene je odškolovao srpski novac i ja hoću samo Srbiji da služim!”, dajući pravu lekciju iz patriotizma kako ondašnjim tako i današnjim naraštajima.
I odužio se. Njegovih nešto više od deset godina angažovanja u našem Vojno-tehničkom zavodu bila je izvanredna prilika za primenu znanja stečenih u Nemačkoj, kao i mogućnost da unaprede i Kragujevac i Srbiju i da ih pozicioniraju na mapi ondašnje industrijalizacije i progresa u Evropi. Prerano preminuo (od posledica infekcije rane posle operacije), ovaj „rodonačelnik proizvodnog mašinstva u Srbiji” ostavio je modernu evropsku industriju, sa vrednim zgradama, od kojih su neke avangardne. Arhitektura Vojno-tehničkog zavoda, oslonjena na nemački inžinjersku misao izgrađena pod njegovim rukovodstvom je vrhunska u industrijskoj praksi naše države i čitavog tadašnjeg regiona.
Nepokolebljivi borac protiv korupcije
Selesković je bio i prvi profesor mašinstva na beogradskoj Velikoj školi iz koje će kasnije nastati Mašinski fakultet u Beogradu i narodni poslanik koji se u Skupštini Srbije vatreno borio protiv korupcije. Ostao je zabeležen njegov skupštinski napad na Ministarstvo vojske koje je iz Finske uvozilo sukno za vojničke uniforme dok su proizvođači tekstila u užičkom i kruševačkom kraju bili bez posla.
Čovek čiji je maternji jezik bio nemački nikada se nije libio da sa tog jezika prevede tehničke pojmove na naš i tako stvori srpski tehnički rečnik. Radnici u VTZ-u su ne bez ponosa isticali da mu nikada nije bilo teško da sa njima radi u pogonu i sam uzme alat u ruke i lično im pokaže kako se nešto pravi ili popravlja.
Todor Selesković se u Kragujevcu oženio Vidosavom, ćerkom Sime Vlašića, upravnika laboratorije u Vojno-tehničkom zavodu. Venčali su se u manastiru Drača kod Kragujevca, a obred venčanja je obavio pravoslavni sveštenik. Imali su četvoro dece: Momčila, Danicu, Savu i Jovana. Zanimljivo je da su turbinu koju je on projektovao radnici barutane „Obilić” po njegovom sinu prvencu nazvali „Momčilo”. Posle izložbe u Parizu 1889. godine gde su visoko stručno ocenjeni „negova originalna rešenja i izlagani proizvodi” iz VTZ-a Selesković ponovo dobija brojne ponude da pređe u fabrike nekih od najpoznatijih industrijalaca Evrope: „Šukera” (ponovo), „Lutera” i „Škode”, ali ih on sve odbija i prihvata se novih zaduženja na koje je raspoređen u Beogradu.
Umro je 1901. godine u Kragujevcu od infekcije rane izazvane rutinskom operacijom. Još nije imao 45 godina kada se vratio iz Nemačke sa službenog puta, da bi u Srbiji operisao stomak zbog izvesne manje tegobe. Ili kako je zapisano u tadašnjoj štampi: „U četvrtak krene nazaboravni pokojnik u Kragujevac, u najboljem raspoloženju, da se podvrgne posve lakoj operaciji. Niko nije mogao slutiti da kroz nedelju dana neće biti među živima…”, zabeleženo je te 1901. godine u ondašnjoj kragujevačkoj štampi.
Sem što u današnjoj fabrici „Zastava oružje” čuvaju uspomenu na ovog velikog inovatora i vizionara industrijske proizvodnje Todor Toša Selesković ima i „svoju” ulicu u kragujevačkom naselju Pivara u blizini pogona nekadašnjeg VTZ-a u čijem je razvoju ostavio neizborisv trag i „upalio” prvu sijalicu u Srbiji.
Tekst je objavljen u okviru projekta „Naši gradovi u svemu prvi”, koji partnerski realizuju „Glas Šumadije” iz Kragujevca, UG „Omnibus” iz Pančeva i RTV Šabac. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.