„Zemlja snova” – pesme o podmuklom dobu

Jedan od kulturnih događaja godine u Kovačici bio je subotnji koncert (2. septembra) Kralja Čačka u klubu „Vikend”. Iako se o ovom koncertu govorkalo bar mesec dana, solo nastup Nenada Marića (1979) to jest Kralja Čačka potvrđen je tek minulog ponedeljka. Ipak, i tih nekoliko dana je bilo dovoljno da se priča o ovom događaju proširi među Kovačičanima i meštanima okolnih mesta pa je klub „Vikend” već oko pola deset uveče bio skoro pun.

Zastrašujuća je činjenica da slikar Nenad Marić (diplomirao na beogradskom FLU) kao Kralj Čačka radi već trinaest godina – od 2004. godine. Ovaj izuzetni kantautor radi pod uticajem Boba Dylana, Captaina Beefhearta, Toma Waitsa, Leonarda Cohena, Nicka Cavea, Johnyja Casha, Muddyja Watersa, Howlin Wolfa, Jacquesa Brella, dok se se u srpskom kontkstu naslanja na ono što je pre dvadesetak godina radio Vojislav Voja Vijatov kroz Onomatopeju ideja.

Iako već dugo stvara, Kralj Čačka iza sebe ima samo dva zvanična izdanja, oba su svetlo dana ugledala tek prošle godine. Radi se o EP izdanju Naći ću izlaz/Na Margini ‎(LOM, 2016) i albumu Zemlja snova (Pop Depresija, 2016). Pesme koje je Kralj Čačka dosad snimio svakom poštovaocu srpske muzičke scene ulivaju neku vrstu uvrnutog strahopoštovanja, jer Marić se ovde bukvalno na sve strane razmeće talentom i sposobnošću da napravi ne samo pop pesmu nego kompletan proizvod – od teksta koji slušaoca uvuče u priču sa lakoćom kakvu nalazimo kod vrhunskih majstora kratke priče, preko aranžmana koji zaista i bez neke zadrške podsećaju na Toma Waitsa (ali i Cavea, Cohena, a fali mu samo harmonika da bi – na primer kod pesme Ludi svete – sve poprimilo obrise brehtijanskih pozorišnih songova i onoga što rade The Tiger Lillies) pa sve do celokupnog imidža (Tom Waits oko Rain Dogs albuma).

Ove godine Kralj Čačka – sa svojim pratećim bendom čiju osnovu čini njegov brat Marko Marić, pijanista i gitarista – konačno zauzima mesto koje mu na srpskoj muzičkoj sceni pripada. Krug fanova mu je sve širi, a tu su i ljudi koji će doći tek da čuju njegove najpoznatije pesme, Moj avatar i Deda Mraz je švorc. Ipak, i to je nešto – jer Kralj Čačka definitivno spada u trenutno najsvežije, najzanimljivije i najrelevantnije pojave na srpskoj muzičkoj sceni.

U Kovačici, Kralj Čačka je imao solo nastup, dakle na bini je bio bez pratećeg benda i uz sebe je imao samo akustičnu gitaru. Koncert je počeo oko 22.30 i njegov glavni deo je trajao oko sat vremena. Marić nije previše pričao između pesama ali nije bio ni ćutljiv. Još pre prve pesme je objasnio otkud baš ovakav naziv za njegov muzički projekat, dakle uputio je publiku na etimologiju reči čačak koja u staroslovenskom jeziku znači blato što dakle implicira da Kralj Čačka nije neki lokalpatriota vezan za grad u centralnoj Srbiji nego se tu pledira na kraljevstvo blata, dakle gliba, mulja, kaljuge, prljavštine, mutljavine i bede.

Prva pesma koju je odsvirao bila je Zemlja snova, koju dobro upućena publika odmah povezuje sa poznatim (najtužnijim na svetu) crtaćem Negde u zemlji snova (Somewhere in Dreamland, Max i Dave Fleischer, 1939). U ovoj gorko-slatkoj pesmi Marić peva o podmuklom dobu u kojem živimo i o tome kako Jutro se budi sa sumnjom, kako će proteći dan a noć ti poruku šalje/da odsanjaš novi san. Nije neka mudrost reći da se Kralj Čačka pojavio i proslavio u potpuno nevreme za bilo kakvu umetnost, ali treba uvideti i to da trenutno nema boljeg čoveka da nam na pravi način peva o nevremenu u kojem živimo.

Pre nego što je krenuo na pesmu Pomoć prijatelja, Marić je obavestio publiku da se za šankom mogu kupiti njegova zbirka poezije Na margini (LOM, 2016) i njegov CD Zemlja snova (inače oba ova artikla su koštala po 500 dinara a zbirka je ove večeri i rasprodata). Usledile su onda pesme Želeo sam kao mali, Weltschmerz (jedna od mnogih na Marićevom repertoaru koje još nisu snimljene i nemaju zvaničan naziv), Konac nam je pretanak i Predveče. Nakon toga je kovačičku publiku Kralj Čačka počastio sa dve nove pesme – Spusti svetlost na put i Mi smo se srušili nama. Obe će se, kaže, naći na njegovom sledećem albumu…

U pesmu Pad u Ljigu nas je Marić uveo pričom o „demonskom trouglu” u kojem staju autobusi iz Beograda na putu ka unutrašnjosti – navodno, jedan deo tog trougla je i mesto Ljig. Baš tu bi redovno stao autobus koji je tada studenta Marića vozio na relaciji Beograd – Čačak. O pesmi Istanbul, Kralj Čačka je rekao da je posvećena savremenim migracijama stanovništva. Posle ove tužne i spore pesme sledila je možda i najpoznatija pesma ovog autora – Avatar. A onda su išle pesme Nizbrdo pravo i U tvom malom svetu pa Zašto su tvoje oči prazne.

Glavni deo koncerta je priveden kraju pesmama Žur smrti, Pesma o kukanju, Partizan (prepev pesme Leonarda Cohena, napravljen za dokumentarac Sedma republika) i Kako izgleda jutro. Onda je usledila neka vrsta pauze jer se oko 20 minuta posle ponoći desio neplanirani bis. Dakle skoro sat vremena posle završetka koncerta, ljudi se nisu razilazili, a Marić je izašao na binu da spakuje svoju gitaru i opremu. Publika je ovo pogrešno protumačila i krenuo je spontani aplauz i oduševljenje među ljudima koji su pomislili da će Kralj Čačka još malo da svira. E, sad, možda je u momentu bio prijatno iznenađen ovakvom reakcijom publike, a možda je tako i planirao ali Kralj Čačka je uključio svoje pojačalo i svoj mikrofon i odradio još jedan set pesama!

U sledećih dvadesetak minuta odsvirao je još i pesme Prazno veče, Deda Mraz je švorc, Lidija (nova pesma), U svoj rodni kraj i Naći ću izlaz (većina ovih pesama nisu snimljene ni objavljene). I to je bio kraj! Dok je Nenad Marić pakovao svoju opremu i silazio sa bine čuli su se povici „Ti nisi Kralj, ti si car!” i nema se šta dodati, svako oduševljenje je bilo na mestu, Kralj Čačka je isporučio!

Sve u svemu, koncert za pamćenje!

Fotografije © Elena Tomaš (SensArture)