U knjigama je zabeleženo ono radosno osećanje roditelja, kad decu otrgnutu od težačkog posla, od motike, koza i ovaca, ispraćaju na prvi posao. Majke „itnu” za njima vodu za sreću, a očevi skreću pogled da sakriju suze. Tog dana, kad je Nenad Krstić, sin Snežane i Mileta Krstića iz Partizanske ulice u Gaju, otvorio kapiju i pošao u Kovin da širi svetlost znanja školarcima u Poljoprivrednoj školi, ispraćen je iz kuće kao pobednik nad iskušenjima života. Radišni Nenad, zapamćen na Geografskom fakultetu po visokim ocenama, sa završenim stručnim ispitom, pohvalama za „stažiranje” u ovdašnjoj Gimnaziji i Poljoprivrednoj školi, sa simpatijama đaka, i obećanjem da ga čeka zaslužena katedra Geografije, vratio se poražen. Neko drugi dobio je mesto zemljopisne profesure. U kući Krstića, čija je religija rad, neverica… Kako, zašto?, pitao je otac.
Objašnjenje sa najvišeg mesta u Poljoprivrednoj školi je bilo da je tako odlučila Sanja Petrović, predsednica Opštine. Onda je otac Mile otišao kod nje. Priča nam da ga je dočekala sa osmehom na licu. I rekla mu da je prednost dobio „neki Pančevac”. Naprednjački aktivista, umešan u poslovima omasovljenja Srpske napredne stranke. To je ono, znate, kad idete od vrata do vrata i za litru zejtina i kilo brašna, kupujete glasove zabludelih. Taj angažman u Srpskoj naprednoj stranci je na visokoj ceni. I tako je pančevački naprednjački podvižnik pretekao profesora Nenada Krstića, jednog iz jata vrednih gajačkih devojaka i mladića koji su selo i roditelje obradovali advokatskim, lekarskim, inženjerskim i profesorskim zvanjima. Ogorčeni otac Mile ispraćen je iz predsednicine kancelarije tvrdnjom da je konačna odluka, ipak, bila na školskoj upravi. Iz škole su tu tvrdnju odbacili. Rekli su, ponovo, voljom predsednice prednost nad Nenadom data je Pančevcu.
Prošlo je vremena od ovog događaja, a Krstići su još uvek uznemireni saznanjem da su sila i naprednjačka bahatost stala na put njihovom sinu da svojim đacima tumači tajne zemljopisne nauke. Prevareni i poniženi profesor spakovao je kofer i otišao u Beograd. Predaje u privatnoj školi, a skup život u srpskoj prestonici plaća novcem od dopunskog posla. Poslužuje kockare u kazinu. Tako je gajački zaljubljenik u nauku o zemljinom šaru platio i cenu odbrane svog akademskog i profesorskog dostojanstva. A predsednica kovinske Opštine i glavnokomandujuća ovdašnjih naprednjaka, skuplja oko sebe saradnike koji Nenadu Krstiću ne mogu ni cipele da brišu.