Gde je Laki? Šaptao sam Lindi. Ukočena kao sfinga, naćuljila bi uši. Pogledom pretraživala šumu. Zverala-pravo-levo-desno. Pravo-levo-desno. Traži Lakija!!! Keruša bi jurnula usred buša. Zavirivala u žbunove. Kevtala. Onda bi trčala nazad sa Lakijem. Počinjao je ples sa psima.
Jurili su okolo. Zaletali se na mene. Skakali u naručje. Balavili me vlažnim njuškama. Uskakali u obližnja dvorišta. Zaletali se na kokoške, koje su u begu panično kokodakale, sve dok ih domaćica metlom ne bi oterala. Druga Linda u mom životu. Prve se živo sećam. Bio sam dečak. Linda je bila fabrička radnica. Stanovala u dvorištu. Izašla bi iz sobička sa bokalom vode. Stavila na hoklicu ulubljeni emajlirani lavor. Skinula košulju. Zavezala je oko pasa. I pozvala me: Oko moje plavo. Polivaj me. Tad sam prvi put video gole ženske grudi. Zapaljen vatrom i zamagljena pogleda sipao sam vodu na njen vrat, dok je ona govorila: Polako oko… polako. U ulici su žene pričale kako je fuksa i ima kurvinjsko ime.
Druga Linda je visoka roda. Nemačka ovčarka sa pedigreom. Nije kurva. Ona je volela samo Lakija. Vagabundu. Ženskaroša. Psećeg Kazanovu. Njen vlasnik, moj prijatelj pročitao je oglas: Reks, vrhunski vučjak slobodan za parenje. I odveo Lindu u Beograd. Pustio je u njegov boks. I ništa. Svaki put kad bi Reks krenuo ka njoj, keruša je kezila zube i ujedala ga. Čim su je vratili kući, iskoristila je prvu priliku, i pobegla u šumu. Tamo je čekao Laki. Nije marila što je opasivao i druge ženke. Ta pseća skitnica osećao je kuju u teranju nadaleko. Prelazio je kilometre i kilometre… zalazio u atare drugih sela. Njegovo arlaukanje – ljubavni zov – odjekivalo je Deliblatskom peščarom. Bio je počasni gost psećih svadbi. Prvi je opasivao promiskuitetne ženke. Laki je bio i fetišista. Jednom, dok je naša keruša Beba bila u estrusnom ciklusu, odneo je krparu na kojoj je ležala. Prostirku smo našli u šumi.
Taj pas ni lep ni ružan, velik tek kao dingo, nepoverljiv i poludivlji prilazio je samo meni i Lindi dok smo šetali šumom. Prozvao sam ga Laki, jer je vešto izmicao lovcima, klonio se kokošaka umočenih u smrtonosni otrov furadan. Bežao ispred seljaka naoružanih vilama. Bili su dešperatni jer im je „kvario” krv pulina. Ovčarskih pasa koji čitaju sa usana i čije štene vredi od sto do dvesta evra. Proklet i nikome drag sakrivao se duboko u šumi. U napuštenim vučjim jazbinama. Žeđ je tolio jutarnjom rosom. A kad ogladni ulazio je u seoska dvorišta i praznio zdele pasa vezanih lancima. Laki prognanik i lice sa poternice.
Jutro kasne jeseni u Peščari. Uzimam štap. To je znak za moju pseću družinu Bebu, Budu i Đoleta da idemo u šetnju. Linda je u Beogradu sa Đuricom. Čopor lavežom rasteruje sopstveni strah od vukova i šakala, sakrivenih u gustišu Peščare. Zatim muk. Dok žurim za psima, vidim ih na stotinak metara. Stoje u krug. Približavam se. Između njih mrtav pas. Izmrcvaren. Izubijan. Vezanih prednjih nogu. Tučen toljagom po glavi. Oči ispale iz duplji. Prepoznajem Lakija. Nesretnik. Žrtva dvonogih monstruma. Jebem vas ljudi! Urlik bola putuje šumom, stiže do kuća iznad kojih se vije dim. U jednoj od njih ćuti sakriven zločinac. Ubica Lakija. Vagabunde, Lindinog ljubavnika i mog prijatelja.