Novi film Kventina Tarantina „Bilo jednom… u Holivudu” u prvim nedeljama posle premijere nailazi na odlične kritike. Nižu se brojni izrazi oduševljenja, a ako bismo ih sumirali, mogli bismo reći da se u ovom filmu najlepše vidi šta znači iskrena ljubav jednog vrhunskog filmskog autora i posvećenog sineaste prema filmskoj umetnosti, njenom celokupnom nasleđu kao i pop kulturi oko nje – „Bilo jednom… u Holivudu” je predivan omaž zlatnom dobu holividske filmske produkcije, hipi eri rokenrola i popularnoj kulturi šezdesetih.
„Bilo jednom… u Holivudu” je maestralan omaž upravo zato što Tarantino ovaj period zahvata na samom njegovom zalasku – radnja filma je smeštena u 1969. godinu (od februara do avgusta). Inače ta 1969. je počela tako što su The Beatles imali svoj poslednji živi nastup (poznati „koncert na krovu”), onda je umro Brian Jones (kao jedna od prvih svetski poznatih žrtvi „rock and roll načina života”) a njegov bend The Rolling Stones je kasnije doživeo i tragediju na koncertu u Altamontu (kada su ljudi iz obezbeđenja ubili jednog posetioca). Naravno, te godine održan je festival Woodstock – najznačajniji i najpoznatiji muzički festival svih vremena – ali samo nekoliko dana pre Woodstocka, desila su se grozomorna Tate/LaBianca ubistva. Ovaj stravični zločin počinili su pripradnici kulta Manson Family – hipi komune okupljene oko Charlesa Mansona (1934-2017). U otmenom kraju Los Anđelesa – u noći između 8. i 9. avgusta – po Mansonovim instrukcijama, Tex Watson, Susan Atkins i Patricia Krenwinkel upali su u kuću slavnog filmskog režisera Romana Polanskog i ubili njegovu ženu– poznatu glumicu Sharon Tate i još četvoro njenih prijatelja. Sam Polanski je tada bio odsutan, snimao je film negde u Evropi, a Charles Manson je najverovatnije imao nameru da se ovim ubisvima osveti nekim sasvim drugim ljudima – imao je duže vreme pik na jednog muzičkog producenta koji ga je nešto ispalio a, slučajno je živeo baš u kući koju je Polanski iznajmio posle njega… Elem, krvavi pohod Porodice Menson se nastavio još nekim zločinima ali je u javnosti najviše odjeknulo ubistvo Sharon Tate jer je ova prelepa glumica bila u osmom mesecu trudnoće kada su je Atkins i Watson izboli nožem do smrti. Dakle, iako je Woodstock tek trebalo da bude održan, vreme hipijevske harmonije, mira i slobodne ljubavi se završilo tako što su se upravo neki kalifornijski hipiji pokazali sposobnim da počine onako grozomorne zločine…
Sa druge strane, i zlatno doba Holivuda se tih dana završavalo, tako što su se – nasuprot produkcijama koje su nosili već pomalo odrtaveli „rat pack” tipovi – pojavljivali kontraverzni filmovi novog holivudskog talasa – „Bonnie and Clyde”, „The Graduate”, „Midnight Cowboy”, „Easy Rider”, „The Night of the Livig Dead”…
U ovako vreloj i uzbudljivoj atmosferi se odvija „Bilo jednom… u Holivudu”. U novom filmu KventinaTarantina, Rick Dalton (igra ga sjajni Leonardo DiCaprio) je glumac koji se proslavio još krajem pedesetih ulogom kauboja u televizijskoj seriji „Bounty Law”, ali njegov prelazak na veliko platno se nije pokazao kao uspešan i posle šest godina lutanja kroz razne žanrove on shvata da nije uspeo i da su pred njime sve manje uloge, uloge raznih negativaca, kao i neumitni prelaz u glumačku drugu ili treću ligu. Razgovor sa producentom Marvinom Schwarzom (Al Pacino) ga na neko vreme odvodi na rad u Italiju, gde snima tzv. špageti vesterne, ali na kraju mu ni to ne znači puno za eventualni povratak na stazu ka slavi… Daltonov verni saborac je njegov kaskader Cliff Booth (maestralno ga tumači Brad Pitt). Iako su već devet godina nerazvojni – dakle, Booth je taj koji u svim tim fimovima ili TV serijama odigra sve one opasne scene, da se glavni glumac ne bi slučajno povredio i time zaustavio skupu produkciju – Dalton više ne može da plaća Bootha i po povratku iz Italije dvojica se spremaju da održe poslednju zajedničku pijanku. Sasvim slučajno, Daltonova kuća je odmah pored kuće Romana Polanskog. Osmi je august, najtopliji dan u godini se završava i zabava može da počne…
Teško je suzdržavati se od neumerenih izraza oduševljenja ali „Bilo jednom… u Holivudu” je zaista film koji će one starije podsetiti kako i zašto su se zaljubili u filmove i u čemu je zapravo celokupna lepota iskustva gledanja filmova. Naravno, ima nešto ljigavo u tome kada se u Holivudu prave filmovi o filmskoj industriji, prečesto se tu radi o prostom samozadovoljavanju holivudske elite. Ali, od Tarantina smo ipak dobili „Boogie Nights” a ne „La La Land” – dakle nema tu puno sladunjavosti (oba lepotana su ovde prikazani u punom sjaju svoje sredovečne ostarelosti, kroz krupne planove njihovih lica vidimo da ni DiCaprio ni Pitt uopšte nisu bili pošteđeni starenja), nema samozadovoljstva (Dalton je bolno svestan svih svojih nevolja sa pićem, karijerom, kao i sumornog života koji ga čeka kada više ne bude tražen), a ni političke korektnosti (prikaz Brusa Lija je već doneo neke nevolje Tarantinu). Mlađoj publici, ovaj film će s uspehom ukazati na to da su nekada filmovi bili uzbudljivi i inspirativni – jer je sam život bio uzbudljiv i inspirativan, jer su sami ljudi bili uzbudljivi i inspirativni! U današnjoj sveopštoj diktaturi stripovsko-superherojskih splačina, upravo likovi poput Daltona i Bootha izgledaju kao bića iz drugih dimenzija. Kada gledate elegano popunjenu Cass Elliot kako pleše nažurci uz „Son of a Lovin’ Man”(Buchanan Brothers) ili kada vidite kako devojke iz Mansonovog kulta pevaju pesmu „Always is all is forever” ili kada vidite scene sa insertima iz holivudskih ili talijanskih filmova šezdesetih – te scene kao da dolaze iz nekog drugog sveta. To su moćne i upečatljive scene a opet sasvim jednostavne scene iz života ljudi u to vreme. Ali prođu te žmarci, jer znaš da je tri godine kasnije Cass Elliot umrla od gojaznosti, u istom stanu u kojem će jednog dana umretii Keith Moon, ili saznaš da Manson uopšte nije bio netalentovan muzičar i da ga onaj producent nije ispalio ko zna šta bi bilo kasnije, ili saznaš da Tarantino ceni naše partizanske filmove pa tu vidimo neke inserte iz iz njih…
Sve u svemu, praznik je kada god se u bioskopima pojavi novi Tarantinov film a „Bilo jednom … u Holivudu” još jednom podvlači činjenicu da je ovaj autor jedan od najznačajnijih režisera i scenarista današnjice. Glumačka ostvarenja su maestralna, saundtrek je genijalan (zapravo sasvim zaslužuje jedan poseban tekst), a – kao što već rekosmo – sama tematika kojom se bavi ovaj film je toliko fascinantna da se radi o jednom veoma uzbudljivom ostvarenju i zaista nema boljeg načina da obeležite pedesetogodišnjicu kojeg-god-vam-po-volj i dešavanja iz 1969. od gledanja ovog filma! U bioskopu, naravno!