Džeza puna glava

Pančevački džez festival, kao najsofisticiranija gradska manifestacija, samom činjenicom da traje 20 godina, da raste i ne gubi na kvalitetu svrstava se u vrh ovakvih muzičkih događaja u državi, a prema mišljenju nekih džez kritičara, taj festival po važnosti i odabranom programu ide tik iza Beogradskog džez festivala. Brojnim Pančevcima i gostima sa raznih strana, od 2. do 5. novembra, predstavljen je džez iz različitih uglova. To je važilo kako za prvo festivalsko veče, tako i za celu manifestaciju – čuli su se zvuci različitih struja – od početaka džeza do avangarde. Kao da je koncept umetničkog direktora Vojislava Pantića bio takav da udovolji svačijem ukusu, da predstavi značajne umetnike i Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, ali i da obuhvati regionalnu džez scenu.

Četiri dana višečasovnog programa, sa kašnjenjima koncerata u proseku od pola sata, bila su iscrpljujuća čak i za prave ljubitelje ove muzike, ali je neosporno da je baš u tom izazovu i naporu ležalo i neizmerno zadovoljstvo – glava, uši i duša puni džeza. Sada, pa tek naredne jeseni, kako to već biva sa našim džez festivalima.

U disonantnom raspadu

Ne može se reći, ne bez osmeha, da je otvaranje donelo pravo iznenađenje, što poštovaocima avangardnog i fri džeza, čija očekivanja ni najmanje nisu izneverena, što onima koji su se iz raznoraznih razloga zadesili tu, ne znajući šta ih tačno čeka. Oni koji su pak bili spremni na sve i predali se muzičkoj pustolovini sa njujorškim saksofonistom Timom Bernom i njegovim bendom „Snakeoil” svakako nisu zažalili. Bilo je sve samo ne dosadno. Sudarale su se različite muzičke ideje, povremeno bezizlazno; melodijska nit se disonantno raspadala, a u širini improvizatorskih umeća Oskara Norijege (klarineti), Meta Mičela (klavir) i Česa Smita (bubnjevi, vibrafon), kao i Tima Berna, bilo je raznolikosti u interpretaciji, virtuoznosti, spoja različitih zanimljivih i odsečnih zvukova i repetitivnih modela. Beskopromisno avangardno, kreativno i smelo, što su poklonici nezavisne scene umeli da prepoznaju i nagrade burnim aplauzom.

Potpuno drugačiji zvučni ugođaj doneo je hedlajner prve večeri Pančevačkog džez festivala, saksofonista starije generacije Džo Lovano – energičan i harizmatičan, koji je nadasve, sa zahvalnošću, uživao u stvaralačkom i interpretativnom trenutku. Nastupio je sa svojim „Klasičnim kvartetom”, sa klaviristom Lorensom Fildsom, basistom Peterom Slavovim i bubnjarem Otisom Braunom III. Njihovu svirku, sa dominantnom ulogom Lovana i snažnom podrškom ostalih muzičara – bez previše smelih iskoraka, ali spremnih na prefinjene improvizacije – publika je srdačno pozdravila. Izveli su kompozicije „Full Moon”, „Fool Sun”, a između ostalih, u drugom delu koncerta, gde je bilo više mesta za slobodu u izrazu i različite zvučne efekte, posetioci su čuli „Mystic” i „Golden Horn”, kao rezime Lovanovog džezerskog pregalaštva poslednjih godina.

Ovo veče upotpunio je, umesto džem-sešna, nastup mađarskog seksteta „Cannaro”. U opuštenoj atmosferi, u prepunom foajeu Kulturnog centra odzvanjali su zvuci manuš svinga u kombinaciji sa mađarskim tradicionalnim melodijama, kao svojevrsna šetnja kroz davno prošlo vreme i omaž Đangu Renartu.

Kroz tišinu i nežnost

Druge večeri predstavio se ansambl „Artistry in Broken Rhythm”, koji je okupio muzičare pet zemalja – Austrije, Bugarske, Holandije, Makedonije i Srbije. Ovaj projekat kompozitora i aranžera Vladimira Nikolova i bubnjara Srđana Ivanovića doneo je autorsku muziku koja je u snažnoj sprezi sa tradicijom, što džezerskom, što world music scenom. Iako je program najavljen kao nov, svež, inovativan, osim kompozicije po kojoj je undektet i nazvan, „Umeće u izlomljenom ritmu”, teško da su ostavili pečat autentičnosti. Njihov muzički koncept bio je poprilično jednoličan i delovalo je da kapaciteti ansambla u kom su se našli vrsni muzičari nisu do kraja iskorišćeni.

Najsvetlija i možda najviša tačka festivala bio je nastup izraelskog trubača Avišaja Koena, koji se ovoga puta (nakon tri godine) u našem gradu pojavio sa sopstvenim bendom i autorskim projektima. Bez sumnje, Koenova muzika ponela je pobornike svih džez struja. Kao da niko nije mogao da odoli njegovom visoko stilizovanom kreativnom izrazu – sa jedne strane, lirskom, meditativnom i misaonom, a sa druge strane, snažnom improvizatorskom. I naravno, ne samo njegovom. Koenovu ideju i sofisticiranost dosledno su pratili njegov prijatelj Jonatan Avišaj na klaviru, Joni Zelnik na basu i Ziv Ravic na bubnjevima, upotpunjujući tu ideju svojim sviračkim umećem.

Koncert na Pančevačkom džez festivalu održan je u sklopu Koenove uspešne svetske turneje, na kojoj predstavlja poslednji album „Cross My Palm With Silver”, snimljen za prestižnu izdavačku kuću ECM. Nakon kompozicija sa tog albuma „Shoot Me in the Leg” i „Will I Die, Miss? Will I Die?”, usledile su numere „Life and Death”, „Dream Like a Child”, a potom i „Into the Silence”, sa istoimenog albuma (2016, ECM) posvećenom Koenovom ocu, sa refleksijom na poslednje dane njegovog života, pune poštovanja, uzvišenosti i uzdržanosti. Ne umevši drugačije da otelotvori tišinu koja preplavi biće nakon velikog gubitka, Avišaj Koen je to uradio komponujući „Into the Silence”, u to vreme slušajući neprestano klavirsku muziku Sergeja Rahmanjinova. O tome šta je publika čula tokom ove svirke teško je govoriti. Koenov specifičan senzibilitet i sordiniranost, ali na momente i divna razigranost, dodiruju biće slušaoca najdublje, bez potrebe da se ijedan osećaj pretoči u bilo šta drugo osim u ton. Nakon ovakvog iskustva ostaje samo titraj tog tona, misli i osećanja u svojoj alikvotnosti.

Ekipa nacionalne televizije snimila je drugo festivalsko veče, te i ovaj koncert, tako da će i ljubitelji džeza koji nisu bili u mogućnosti da dođu na ovaj prvoklasan džez događaj imati priliku da uživaju u kontemplativnom muzičkom putovanju trubača čije ime će se još pominjati u svetu džeza.

Noseća fotografija: Aleksandar Stojković

(Nastavak teksta možete pročitati ovde)