Pesnikinje su same sebi domovina

Stihovima se saopštava nesaopštivo. Tako je i kada se govori/piše o migraciji i domu, bilo da je reč o unutarnjim begovima, bilo da je reč o realnom kretanju u vremenu i prostoru. A pesnikinje su se prebrojale, jasno i glasno rekle šta misle i proslavile zajednički poduhvat – antologiju ženske poezije. O knjizi „Ovo nije dom” razgovarale su, 16. januara u Kulturnom centru GRAD u Beogradu, urednice Jelena Anđelovska i Vitomirka Vita Trebovac i književna kritičarka i anglistkinja prof. Vladislava Gordić Petković. Veče su upotpunili stihovi četrnaest autorki, među kojima su se našle Anja Marković, Sofija Živković, Ognjenka Lakićević, Biljana Kosmogina, Ljiljana Ilić…

Antologija ženske poezije, koju su izdali Rekonstrukcija Ženski fond i Izdavački centar „Bulevar” iz Novog Sada, okupila je 51 pesnikinju sa prostora bivše Jugoslavije, a svaka od njih priložila je po tri pesme na temu migracije u najširem smislu značenja. Ti glasovi dolaze iz Sarajeva, Beograda, Londona, Mostara, Zagreba, Beča, Novog Mesta, Praga, Toronta, Berlina, Čikaga, Pančeva i mnogih drugih gradova. Ti glasovi su snažni i govore o različitim mogućnostima, zahtevima, o ranjivosti i borbi.

Bolest hodanja i izmeštanja

Vladislava Gordić Petković rekla je da je to što su Vitomirka i Jelena uradile oblikujući zbornik neka vrsta anketiranja o najtežem pitanju na svetu – o pitanju doma, jer svako izmeštanje je neka vrsta traume, svejedno da li je to putovanje bezbedno ili nije.

– Sva ženska iskustva u književnosti su iskustva prostora, bez obzira na to da li se za tim prostorom žudi ili se od njega beži, da li žena pokušava da pobegne iz jednog okoštalog sistema, da sruši zidove u sebi i oko sebe, da li sebe osuđuje na zatočenje ili pak bira nove prostore, beg, mogućnost da se izmesti. Međutim, izmeštanje može da bude traumatično – kazala je prof. Gordić Petković.

U svom jezgrovitom izlaganju, književna kritičarka je govorila o trenutku gubitništva u poeziji, o potrazi, o migraciji kao bolesti hodanja i izmeštanja, kao vrsti virusa i jedinim neprijateljem koji nas sve pretvara u sebe. Antologija „Ovo nije dom” predstavlja iskustvo preživljavanja mnogih žena, koje su kroz emotivne i intimne stihove podelile svoja iskustva sa čitaocima. Prof. Gordić Petković je napomenula da su autorke u nekim trenucima surovo objektivne, faktografske, namerno otuđene, ali i svesno svoj doživljaj izmeštaju u empatiju. Nju je nazvala vrstom migracije u migraciji – kada se ne govori o ličnom iskustvu, nego o iskustvu onoga ko je proživeo naš najveći strah.

Izlazak iz sebe

– Ono što ovu knjigu čini vrednom i važnom jesu vaši ženski glasovi, vaše ženske intime, empatije i iskustvo saznavanja, iskustvo posmatranja. Ženska poezija se često, u čitavom skladištu stereotipa, povezuje sa ličnim, intimnim, konfesionalnim. Pesnikinja ume i te kako da izađe iz sebe i da govori o onome pored sebe, o onome što ostavlja iza sebe, ali i da sa strepnjom prati ono što je čeka u budućnosti. Da bi se ova antologija sačinila, bilo je potrebno uskladiti dva potpuno nekompatibilna lutanja. Migracija je sama u sebi pokret i ova knjiga se nije svela na puku aktuelnost tematike. Reč je o dugoj boli što traje i ona se mora kao takva iskazati kroz poeziju, reč, stih, posmatranje sveta, koji vrlo često to posmatranje nije zavredeo, ali jeste toliko da se zapamte sve njegove nepravde i sva njegova ogrešenja – zaključila je prof. Gordić Petković.

Posetioci su saznali kroz razgovor učesnica književne večeri motive za nastanak antologije ženske poezije, kakav je bio pristup građi i koncepcija. Konstatovale su da je reč o knjizi dubokog posvećenog autorskog aktivizma i da je ona posledica vremena u kome živimo – ona je duh vremena, jer „sve što progovaramo u direktnoj je vezi sa društvom”. „Ovo nije dom” je presedan govorenja o onome što vidimo, zato što otvara priču o migraciji kao procesu, neminovnosti; prikazuje ono što društvo pokušava da proglasi nevažnim.

Jelena Anđelovska je kazala da su Vitomirka Trebovac i ona pronašle u pesmama drugačija iskustva – jedno koje govori o udobnijem, lagodnijem načinu kretanja, i drugo koje je teško i negativno, a tu je pak i sučeljavanje različitih osećanja u pogledu migracije. Objasnila je da je važno šta te pesme rade, kako ih ko učitava:

– One jesu aktivne, pokretne; često nailazimo na izloženu telesnost unutar teksta, ne samo iz perspektive ličnog iskustva već i kada se uzme u obzir kretanje teksta – kuda nas on vodi. Ukoliko govorimo o odlasku, tražile smo žal za onim što ostaje iza tih pesnikinja, ali ga nismo našle u klasičnom smislu tugovanja.

U poeziji 51 autorke vidi se otresitost, spretnost, bolno iskustvo koje se doživljava kao odskočna daska, a ne kao bumerang. „Žala nema, pesnikinje su same sebi domovina, one su svoje”, istakla je Vitomirka Trebovac.

Urednice su u knjizi uočile iskazanu nadu, predviđanja onoga što bi se moglo desiti, uverenja, maštanja, zamišljanja… Pesnikinjama je mašta alatka, kako u tekstu, tako i u životu – preživljavanju. Antologija u ovakvom obliku kakva je pred konzumentima poezije može se zamisliti i na drugim jezicima sveta, jer iskustvo izmeštanja univerzalna je kategorija.

Noseća fotografija: Marija Samardžić