Poslednja avantura Kaktus Bate” je film u čijem sam stvaranju učestvovao, kao narator i istraživač. Bila je to avantura po sebi, s obzirom na to da je bilo potrebno sedam godina da bi se film uobličio, iako je sama priča nastajala tokom mnogo godina, čekajući da na pravi način bude zabeležena. Sve je zapravo dobilo zamajac kada je Đorđe Marković, budući režiser filma, došao do knjige iz 2009. godine, nazvane „Veljko Kockar – strip, život, smrt”. Bila je to jedna od čitave serije knjiga posvećenih istoriji domaćeg stripa, koje je objavio Kulturni centar Pančeva, a koje je potpisao naš najveći autoritet u ovoj oblasti, Zdravko Zupan (1950–2015). S obzirom na to da sam bio urednik ovih izdanja, i potpisnik tekstova koji su se pojavili uz Zupanove, Đorđe Marković je predložio da razmislimo o dokumentarnom filmu, koji bi produžio traganje za sudbinom strip crtača Veljka Kockara, streljanog u svojoj 24. godini, ubrzo nakon oslobođenja Beograda 1944. godine. Kockar (da, to je pravo prezime!) je bio jedna od velikih nada predratnog stripa, koji je, kao i dobar broj drugih crtača, nastavio da objavljuje i u publikacijama koje su se pojavljivale tokom okupacije. Za razliku od crtača kao što je Konstantin Kuznjecov, koji su se stavili na uslugu okupatoru, kreirajući čak ilustracije i plakate koji su bili ništa drugo nego ogoljena nacistička propaganda, Veljko Kockar se bavio avanturističkim stripom, ali i crtanim šalama u kojima se pojavljuju poluodevene devojke (u ratno vreme, ova vrsta literature bila je popularna na svim stranama fronta). Ipak, možda najupečatljiviji Kockarevi stripovi bili su u prilično benignom, diznijevskom stilu, i u njima se kao glavni junak pojavljuje Kaktus Bata, naivno-dobroćudni hodajući kaktus. U ratnom magnovenju, kada su autori poput Kuznjecova utekli zajedno sa okupacionim snagama, Veljko Kockar je verovao da nema razloga da napusti grad u kojem je živeo. Pa ipak, neko ga je gurnuo pravo pred streljački vod – zajedno sa stotinak građana, streljan je odmah po oslobođenju, kao navodni saradnik okupatora. Sve se dogodilo bez suđenja, tako što su u nasumično sakupljenoj gomili bili sabrani stvarni saradnici zločinačkog okupatorskog režima, i ljudi koje je neko po ličnoj proceni osudio, poput Kockara. Čitav slučaj je nakon rata guran pod tepih i slabo da je uopšte spominjan, pošto je verovatno i novouspostavljenim vlastima bilo jasno da je to bilo neodmeren, ishitren potez. U svakom slučaju, protekle su decenije u kojima se o Kockaru nije više govorilo, sve dok tim slučajem nije počeo da se bavi Zdravko Zupan. Podataka je bilo malo, Veljko Kockar je poticao iz srpsko-hrvatske porodice iz Osijeka, koja je bila razvejana po raznim stranama, manje više bežeći i od jednih i od drugih i od trećih. U vreme kada je Zupan sakupljao materijale o Veljku Kockaru, nije postojala čak ni jedna njegova fotografija, niti je bio poznat trag i sudbina njegove porodice.
Do novih podataka došlo se upravo tokom rada na filmu „Poslednja avantura Kaktus Bate”. Kombinacijom istraživanja i intuicije, uspeli smo da pronađemo Jovanku, stariju (!) sestru Veljka Kockara, koja je prevršila stotu, i koja je – iako više nije mogla da se seti detalja iz vlastitog života, svirala za klavirom poput devojke. Nju smo sreli u stanu Kockarevih u Osijeku, koji kao da je ostao zaleđen u vremenu kada je Veljko tu živeo, pre nego što se preselio u Beograd. Njegova sveska iz gimnazijskih dana, puna crteža, bila je još uvek na jednoj ladlici. Međutim, u Beogradu smo uspeli da dođemo i do važnih arhivskih dokumenata, saznavši da je u neverovatno paušalno sastavljenoj „knjizi streljanja” označen kao saradnik okupatora, što smo uporedili sa dokumentacijom Gestapoa u Beogradu, gde ga nema na bilo kakvom spisku (iako su pedantno ubeležena imena čak i onih koji su bili angažovani na lepljenju propagandnih plakata). Do dana današnjeg, nije pronađen trag koji bi uzkazivao i na jedan Kockarev crtež na političke teme, ili koji bi mogao da se svrsta u propagandu, čak ni u naznakama. Sve su to teme koje izazivaju na razmišljanje, a o kojima nije jednostavno govoriti, naročito u vreme kada u našoj sredini postoji sramotni revizionizam, koji nastoji da opravda desničarske ideologije a osudi antifašističku borbu. Vizuelno dinamičnom kombinacijom dokumentarnog, igranog i animiranog filma, Đorđe Marković je nastojao da stvori sliku o ljudskom stradanju, kojeg proizvode „gospodari života” u vreme dramatičnih istorijskih okolnosti. Film je i posveta predratnoj školi srpskog stripa, koja je još uvek nedovoljno poznata, čak i u sredini u kojoj je nastala, o inostranstvu da i ne govorimo. Sreo sam poznavaoce istorije evropskog stripa koji uopšte nisu bili upućeni da je u drugoj polovini tridesetih strip bio originalna popularna kultura ovog dela Balkana, koja je nastavila da živi čak i tokom burnih četrdesetih. O svemu tome u filmu su govorili ličnosti kao što su istoričari stripa Zdravko Zupan i Zoran Đukanović, začetnik ovdašnje animacije Nikola Majdak stariji, politički karikaturista Corax i mnogi drugi, među kojima i pisac i filmski scenarista Charles Alverson, kao i Robert Crumb, možda najznačajniji živi strip crtač. „Poslednja avantura Kaktus Bate” posvećuje pažnju strip stvaralaštvu kao bitnom delu naše scene uopšte, uz praktično zaboravljenog junaka stripa Kaktus Batu oživljenog u animiranim scenama zavidnih produkcionih standarda. Na kraju, ali ne i poslednje, u pitanju je još jedno filmsko ostvarenje koje je dobrim delom snimljeno u Pančevu, na lokacijama kao što su Svilara, magacinski prostor u Staklari, na Strelištu, i drugde.
Film je prikazan na otvaranju Beldocs festivala, 7. maja, u Sava centru.
