Besnilo petkom
Ne znam zašto, dan za bioskop. Svakako, dan za nekakve i svakakve dinamične slike koje se smenjuju, u izlasku, druženju ili opuštanju uz kakav ekran nakon radnog dana.
Sada ću vrlo nepravedno i na užas departmana za srbistiku ovde svrstati Pekića. Jer, pravi Pekić nije petak, on je svaki dan u nedelji, ponajviše nedelja, jer nedelja je Vreme čuda. Nedelja je i Novi Jerusalim, Zlatno runo, Odbrana i poslednji dani… Ali jurodivi Pekić, fenomen naše književnosti, napisao je i jedan žanr-roman, koji jeste petak.
Besnilo je film. I dan-danas, više od decenije nakon čitanja, kada izgovorim ovaj naslov i zatvorim oči, vidim dvoje ljudi koji se kreću kao izludele životinje na krovu zgrade, u plavičastom sumraku koji tu i tamo preseca reflektor helikoptera. Svaki detalj ove slike je toliko živopisan i dinamičan, kao da sam upamtila kadar iz filma, a ne opis iz knjige. Zapravo, sve vreme sam imala utisak da čitam filmski scenario, mada neku novu, veličanstveniju verziju ove književne forme.
Pekićev stil je toliko sugestivan da on postaje medijum između pisane reči i pokretnih slika, romana i filma, spajajući ih u čitaočevoj glavi u jedno te isto. Svaka pročitana reč se momentalno i upečatljivo preobražava u kadar, toliko uverljiv da su neke scene iz romana u mojoj glavi bile provejane beličastim tačkicama bioskopskog platna. Za one koji imaju mahom gejmersku vizualizaciju, beličasta provejanost može doći i od aluzije na prve preživljavačke horore na Soniju kecu, pa bi u takvoj vizuri roman bio zaodenut u Resident Evil (meets Covid) estetiku (prim. muža).
Ali, Pekić ne bi bio genije kakav jeste da nije žanr-roman uzneo na viši nivo. On roman raslojava i usložnjava filosofskim nivoom – nicanjem pitanja šta čini čoveka; simboličnim nivoom – šta uništava čoveka: da li je to paranormalno, anđeo i đavo, ili odvažni eksperimenti potakli od ljudske žeđi za znanjem i kontrolom; i jezičkim nivoom – izrazom toliko visprenim i jezgrovitim da vam kvocijent inteligencije (hvala Dnevnoj dozi pravopisa) poraste za deset. Umešnost Pekićevog pripovedanja je i u tome što je postavio zloslutan distopijski ton od prve stranice ali nije raspršio znatiželju i nadu. Naposletku nas ostavlja sa utiskom da nismo čitali triler, već nešto mnogo značajnije, mitološki kolosalno, nekakvo nebosežno predskazanje ili pak Nojevu barku savremenog društva.
Obožavatelji Reda, čak iako nisu policajci, drže da je svet logička tvorevina, uređena po nekom planu po kome isti uzroci izazivaju iste posledice. Zločin dovodi do istrage, istraga do kazne. Što se to događa najčešće ali ne uvek, po nekima, ponekad ali ne često, po drugima – ne remeti logičku lepotu plana. Plan je O.K. Samo ga se događaji zbog nečeg ne drže. Većina, u stvari, baš i ne liči na nešto što je osobito pametno zamišljeno. Ako i jeste, ne ponaša se po redu letenja logike. Za mnoge se slobodno može reći da su posledice magične lutrije, kojom caruje Slučaj s ludačkom kapom na glavi. (Besnilo, 2004, str. 44)
Majstorska subota
Dinamična, živa, vickasta, cinična. Obrnuta u odnosu na prethodne dane, ako su ostali dani obaveze, ona je hedonizam koji ne pita za dozvolu. I privid. Privid slobode nakon pet dana koji uopšte ne čine slobodan život.
Nesumnjivo Majstor i Margarita. Roman ciničan i ironičan do ushićenja, obrnut u odnosu na svako tradicionalno doživljavanje religije i dinamičan do povišene temperature od uzbuđenja i nepredvidljivosti.
Tema je sve ono o čemu nikada nije dosadno pričati i promišljati – problematizovanje istorijskih izvora, odnos priče i istorije, dobro i zlo, ljudska krhkost, korupcija vrha društvene hijerarhije, ljubav, fantastika i simbolika, a sve to isporučeno tako satiričnim, duhovitim i iskričavim stilom i konceptom, da ove teme ni u jednom trenu ne postaju sumorne i neugodne kakve inače znaju biti kada se prodube.
Ne samo da nije sumorno i teško, već je neodoljivo, šarmantno, zločesto, uzbudljivo, čudesno. Kada bolje porazmislim, nema „demonske” knjige koja mi se nije dopala (Faust, Majstor, Pakao, Mefisto i zlatokosa, itd) pa se pitam, zašto đavo i njegova svita podaruju toliko snage i zavodljivosti delima u kojima se pojavljuju? Da li je u pitanju lepota misticizma i intrige, da li se ona pravedna i nehajna odmazda koju seju obraća našem unutrašnjem detetu koje bi volelo da se tako pravda zadovolji i svet uravnoteži, ili je prosta činjenica da je kod nečastivosti sve dozvoljeno, lišeno stida i krivice. Šta god da je, ovo je roman koji zrači magijom o kojoj piše i ostavlja nam pomalo čarolije i ironične lakoće u tumačenju svakodnevnice dugo nakon čitanja.
Oprostite – blago odvrati nepoznati – da bi se upravljalo, mora se nekako imati precizan plan za određeno, makar koliko-toliko pristojno vreme. A dozvolite da vas upitam, kako to može da upravlja čovek, ako je on lišen mogućnosti ne samo da sačini bilo kakav plan makar i na neki smešno kratak period, pa, recimo, od oko hiljadu godina, nego ne može da garantuje čak ni za svoj sopstveni sutrašnji dan? Odista – tu se nepoznati okrenu prema Berliozu – zamislite da ste vi, na primer, počeli da upravljate, da raspolažete i drugima i sobom, uopšte, da tako kažemo, da ste postali popularni, i odjednom… dobijete… tja… tja… sarkom pluća… – Tu se stranac slatko nasmešio, kao da mu je misao o sarkomu pluća pričinila zadovoljstvo – da, sarkom… – žmirkajući kao mačak, ponovi on tu zvučnu reč – i eto, vašem upravljanju je tu kraj! Ničija sudbina, osim vaše sopstvene, više vas ne zanima. Vaši bližnji počinju da vas lažu, a vi, osećajući da nešto nije u redu, jurite učenim doktorima, zatim šarlatanima, a dešava se i – vračarama. Kao i prvo i drugo, tako je i treće – potpuno besmisleno, i vi to sami shvatate. I sve se to završava tragično: onaj što je donedavno računao da nečim upravlja, odjednom se nađe nepomičan i položen u drvenom kovčegu, i oni oko njega, shvatajući da vajde od njega više nikakve nema, spaljuju ga u peći. (Majstor i Margarita, 2004, str. 14)
Nedelja (Džejevim glasom) usijanih krovova
Porodični ručak. Porodični dan. Porodične teme i pisci, dakle, tužne, teške knjige.
Prva asocijacija na nedelju kao porodicu su mi bili Bora Stanković i Dobrica Ćosić. Međutim, u toku pisanja članka me je pecnula savest što nisam pomenula nijednog opredeljeno dramskog pisca jer toliko volim drame i mislim da zavređuju više čitalačke pažnje, i što pominjem samo jednog anglofonog pisca (i nigde Šekspira, što je, razume se, potpuna izdaja katedre za anglistiku). Tako da je izbor pao na Tenesija Vilijamsa, bilo koju dramu, ali da kažemo, reda radi, Mačka na usijanom limenom krovu.
Tenesi je majstor disfunkcionalne porodične dinamike, toksičnih odnosa, toksičnih razgovora i toksičnih ljudi. Tenesijevi antijunaci su sputani jer žive život nesuočavanja i potiskivanja, obgrljeni porocima kao ćebetom koje treba da ih ugreje u arktičkoj noći. Njegove scene su dim, viski, džez i propali pokušaji dostojanstva potpuno posrnulih likova. Iako ih preziremo, nekih se čak i gnušamo zbog sablažnjujućih životnih izbora, istovremeno sa njima saosećamo i stalo nam je, i to je prava čudesnost Tenesijevih dela, apsolutna i sveprisutna ambivalencija prema likovima. Ume čovek da nam nađe žicu, pa se čak i zapanjimo preko čega smo sve u stanju da pređemo kod ljudi.
Mačka na usijanom limenom krovu je priča o ljudima koje ste nekada upoznali na slavi. Brik – slomljeni alkoholičar koji ne može sebi da prizna ko je, Big Dedi – vulgarni primitivni bogataš (dnevna doza prosečnog američkog južnjaka); Big Mama – debela, zadihana, prosta, sumanuto posvećena mužu koji je prezire; Mej – maliciozni, licemerni „inkubator” Guperove dece; Guper – manje voljeni i cenjeni drugorođeni sin; i naposletku, odbačena Megi – koja je zapravo mačka iz naslova. Brak u ovoj priči nije suživot već deljenje istog kaveza, kako Megi kaže. Porodica nije koren, već burleskna isprekidana kakofonija cike i vike, uz povremene zaglušujuće tišine. Likovi nisu ostvareni i zaokruženi, već iščašeni i izvitopereni. Radnja drame – nekako neminovna, od prve stranice je naslućujete, ali razrogačeno pratite do kraja, kao što se nesreća inače gleda, opčinjeno i bez skretanja pogleda.
Mendacity is a system that we live in. Liquor is one way out an’ death’s the other. (Cat on a Hot Tin Roof, 1979, p. 68)