Mišel Uelbek (1958) je najtiražniji i najprevođeniji savremeni francuski pisac. Uelbek je pre svega romanopisac – po romanima je napoznatiji – ali piše i pesme i eseje, a bavio se i filmom. Ovaj autor spada među najkontraverznije pisce današnjice jer se u svojim dosadašnjim romanima uvek bavio nekom od tabu tema savremenog sveta. Uelbek spada među autore koji se protive političkoj korektnosti i sasvim stoji to da su za mnoge čitaoce, kritičare i cenzore, njegovi stavovi ako ne sasvim šokantni onda bar dobrano polemični. Reč je o autoru koji je, dakle – sa sedam romana iza sebe – dosad malo koga ostavio u potpunosti ravnodušnim i hladnim.
Njegova biografija kaže da se rodio kao Michel Thomas na francuskom ostrvu Réunion (nadomak Madagaskara) gde je proveo najranije dane. Nakon toga je otišao u Francusku živeti s bakom, od koje je preuzeo prezime Houellebecq koje će mu postati književni pseudonim. Godine 1978. diplomirao je kao agronomski inženjer, ali radio je kao kompjuterski administrator. Živeo je u Alžiru, Irskoj, i na mnogim drugim mestima, a trenutno živi u Španiji. Kao što smo rekli, Uelbek iza sebe ima sedam romana: Širenje područja borbe (1994), Elementarne čestice (1998), Platforma (2001), Mogućnost ostrva (2005), Karta i teritorija (2010) i Pokoravanje (2015) da bi eto ove godine na red došao i taj sedmi roman – Serotonin.
U romanu Serotonin, četrdesetšestogodišnji Floren-Klod Labrus – inženjer agronomije, uposlenik francuskog Ministarstva poljoprivrede – doslovno umire od tuge. Njegova depresija jeste pod efikasnom kontrolom uz pomoć nove generacije lekova, ali spoljašnje okolnosti mu nimalo ne pomažu da se istrgne iz vrtloga tuge i besmisla kroz koji propada skoro do samog dna. Florenovo sučeljavanje sa besmislom (poslom za koji zna da ne daje nikakve stvarne rezultate), kao i sa kajanjem – u njegovom životu su dve-tri neprežaljene ljubavi – guraju protagonistu prvo u eskapizam (beg od života koji je vodio), pa onda u potragu za izgubljenom mladošću (ušavši u neku vrstu predsuicidalne faze razračunavanja sa sopstvenom prošlošću, Floren odlazi u Normandiju kod Emerika, nekadašnjeg najboljeg druga sa studija, a potom i u uvrnutu potragu za bivšim ljubavima), a na kraju u potpunu otuđenost i izolaciju od ljudi (zatvaranje u stan u jednom od bezličnih pariskih nebodera).
Sa jedne strane, kao agronom, Florenov posao je da piše izveštaje koji treba da „definišu, pruže podršku i zastupaju pozicije francuske poljoprivrede”, ali Floren zna da za francusku poljoprivredu više nema nade i da je u svetlu globalnih promena – konkurencija jeftinijih proizvoda iz Južne Amerike ili istočne Evrope, birokratska politika EU prema poljoprivrednim proizvođačima, teškoće u nalaženju prominentnijeg mesta na svetskim tržištima… njena budućnost takva da će se broj proizvođača nezaustavljivo smanjivati – sve dok ne dostigne broj od oko jedne trećine od postojećih (pa ni to možda neče biti dovoljno). Floren zna da za sve njih nema nade i da će biti pregaženi, kako od nemilosrdnog globalizovanog tržišta, tako i od države tj. policije koja će – ako treba i silom, oružjem – braniti tržišna pravila igre. Poslednja kap u čaši Florensove žuči je pogibija njegovog druga – stočara, proizvođača sira i mleka – Emerika, koji postaje jedna od žrtvi oružane pobune protiv uvoza jeftinog mleka u normandijske trgovinske lance…
S druge strane, Floren pati zbog dve nikad prežaljene ljubavi. Tuguje najviše za Kamij, devojkom koju je upoznao dok je još bila studentiknja na praksi i sa kojom je bio srećan kao nikad u životu pre i posle nje. Ljubav sa Kamij je trajala sve dok je Floren nije prevario, ušavši – u kratkom periodu kada je radio kao briselski eurokrata – u besmislenu šemu sa koleginicom Tam. A tuguje i za Kler, neuspešnom glumicom koja se nakon ulaska u karijernu stagnaciju odaje alkoholu. Dakle upravo je ovaj drugi – romantični, nostalgični – plan romana Serotonin ono što ovu knjigu čini veličanstvenom. Uelbek romantik? O, da! Nakon što nas je prethodnim romanima sve uverio u svoju besprekornu lucidnost u gledanju na savremeni svet (i u shvatanju sveta) koji nas okružuje, Uelbek nam se u romanu Serotonin otkriva i kao romantik.
Slavoj Žižek je jednom rekao da je današnja sudbina Evrope zapravo preslikana sudbina sveta sutrašnjice, ako propadne ideja Evrope – a sa njome i ideje demokratije, slobode, ekologije, tolerancije… – propašće i ceo svet, samo malo kasnije. Glavni lik u romanu Serotonin Floren je čovek prožet tugom, čovek doboko uronjen u osećanje egzistencijalne praznine i besmisla, ali i čovek koji zna da je jednom ipak bio srećan i zna da je ta sreća imala svoj početak i svoj kraj u ljubavnom odnosu. Prijatnom, lepom, spontanom ljubavnom odnosu koji se ipak završio i to na veoma bolan način, neobaveznim seksom, besmislenom i glupom preljubom. Ono što nam Uelbek kaže je da za ovaj svet nema puno nade, da su stvari – bar za nas koji smo deo tzv. Zapadne civilizacije – odavno otišle putem koji se može nazvati i putem propasti i da više zaista nema nazad (kao što vidimo da nema nazad ni za normandijske farmere). Ali da na nivou pojedinca na neki način spas leži u ljubavi, ljubavnom odnosu između dve jedinke, jer na kraju, Floren najviše pati za ženom koju je nekad imao i koju zapravo nikad nije prestao da voli. Ali Floren pati za ljubavlju koju je jednom davno svojom krivicom i izgubio, on taj koji je prevario Kamij i ona je sada druga žena kao što je i on sada drugi čovek i više zaista nema nazad, čak ni na silu! Dakle, u ljubavi je izlaz i spas ali i za nju nekad može da bude prekasno. Baš kao što je bilo prekasno za farmere Normandije …
Serotonin je još jedno majstorsko delo o propasti zapadne civilizacije, pred nama je veličanstveni roman koji nastavlja da produbljuje i proširuje mit o Uelbeku, jer ovaj put, pred nama je Uelbek – romantik! I, možda, pred nama je roman godine!