Povodom njihovog zajedničkog gostovanja sa dva mlada beogradska rok benda, Klotljudima i Vizeljom, u „Apolu” prošle subote, reporterka sajta Pančevo Si Ti je razgovarala sa Borisom Vlastelicom, frontmenom, gitaristom i pevačem Repetitora.
PST: Interesantna činjenica u vezi sa Repetitorom jeste da ste od 2005. na sceni u nepromenjenom sastavu . Može se reći da je to redak fenomen. Kako uspevate u tome?
Vlastelica: Da, od kraja 2005. smo na sceni, a 2006. smo dali sebi ime. Pa meni je isto interesantno kako smo ostali na okupu, posebno što smo svo troje impulsivne i emotivne ličnosti. U početku je tu bilo dosta trvenja, jer dok se članovi benda upoznaju tokom prvih nekoliko godina, imaš želju da promeniš neke osobine koje ti se ne sviđaju kod drugih. Tu je onda dolazilo do puno nekih trzavica, ali nikada one nisu ugrožavale bend. Ana Marija i ja smo bili zajedno jako dugo, a sa Milenom sam sedeo u srednjoj školi, tako da je tu postojala neka neraskidiva bliskost u smislu da čak i kada je bilo loše među nama, nikada nije bend dovođen u pitanje, jer mi smo učili zajedno da sviramo. Nekako mislim da je to ključ svega i teško mi je da sebe zamislim da sviram sa nekim drugim.
Boris Vlastelica – Foto: Marija Todorović
PST: Koliko ste se žanrovski bend pomerio od prvog albuma „Sve što vidim je prvi put” do poslednjeg „Gde ćeš”?
Vlastelica: Primećujemo razliku, ne možda toliko kao ljudi koji se bave kritikom, ali ipak primećujemo. Više stonera, a manje new wave-a – eto kako bih ja to objasnio. A i možda je čak svakim narednim albumom išlo sve tvrđe u nekom smislu, ali način na koji pravimo muziku, pristup i formula su isti.
PST: Ko su ti bili muzički idoli u periodu nastanka benda i koliko su uticali na vaš zvuk ?
Vlastelica: Nismo imali idole u tom smislu, imali smo ljude koje smo voleli više od drugih muzičara. Meni su to bili Ramones, pre svega, i Stooges , ta neka cela Detroit rokenrol škola. Od domaćih stvari, recimo mnogo sam voleo Haustor. On je uticao na neki čudan način, ne znam ni ja kako, ali sigurno od toliko slušanja sam bio i pod uticajem toga. Ali naš izraz je bio neuk, tako da nismo ni mogli da pokušamo da zvučimo kao neko, niti smo pokušavali. Nismo ni pričali koju muziku bismo voleli da sviramo, samo smo prosvirali.
Ana Marija Cupin – Foto: Marija Todorović
PST: Mnogo nastupate po inostranstvu, između ostalog, gostovali ste u Kini, Letoniji, Litvaniji… Kako publika tamo prihvata vašu muziku, s obzirom na to da ne mogu da razumeju tekstove?
Vlastelica: Pa bez problema, ne razumemo ni mi tekst na pola svirki na koje odemo od domaćih bendova. Sad ćemo baš da vidimo večeras kad siđem dole da li će da se razume tekst, tako da u tom smislu, znaš i sama, koliko rokenrol ne zavisi od toga uopšte. Super je kada imaš i tu stranu, ali može i bez toga i to ljudi osete na neki način. Publiku zanima šta pevamo, tako da smo preveli pesme i to stoji na Bandcampu i uvek ih tamo uputimo kada nas pitaju o čemu su pesme, umesto da objašnjavamo, to je najgore.
PST: Na poslednjom albumu „Gde ćeš”, veoma je interesantna pesma Crvena. Bilo je komentara da žanrovski u određenom smislu odudara od drugih pesama i da je drugačija od ostatka albuma. Kako je uopšte nastala, ko je pisao tekst?
Vlastelica: Jeste drugačija svakako. Ona je triolska, sad, daleko sam od nekog teorijskog muzičkog stručnjaka , ali ona je u tri četvrtine, broji se jedan-dva-tri-dva-dva-tri, umesto jedan-dva-tri četiri, kao skoro sve naše druge pesme. Prva je takva pesma i ta triola je nastala slučajno. To je jedna od tih pesama koje nisu tipične za naš izraz i onda se one nekako same dogode i treba im vremena. Imamo neku ideju koja se nikako ne uklapa u distorziju, glas i slično i onda nekako shvatimo da mora da se uspori. A što se teksta tiče, to je definitivno inspirisano knjigama, koje sam našao kada sam čistio neke podrume. U pitanju je posleratna poezija mladih pesnika širom Jugoslavije, iz pedesetih godina i baš je izdata u Pančevu. Totalno opskurna knjiga i onda mi je bio zanimljiv taj njihov način, polet i volja koje su imali i prosto sam napisao nešto što meni znači u današnjem smislu. Moramo da budemo malo po današnjim strandardima normalnosti, nenormalni, ludi i kao prirodne sile jaki da bismo srušili ovaj sistem, jer nam ne da da živimo. Toliko je jak, a toliko trenutno nema otpora. Nije beznadežna pesma, ja se nadam da uliva neku nadu.
Milena Milutinović – Foto: Marija Todorović
PST: Kakav je tvoj stav o trenutnoj domaćoj sceni?
Vlastelica: Nikada nisam bio toliko negativan oko toga, imao sam osećaj koji sam potvrdio iz svih tih svojih malih putovanja, pet, šest turneja po Evropi, upoznavanja sa scenama, festivalima gde baš puno bendova svira, baš evropskih, kontinentalnih, i imao sam osećaj da je ovde zapravo scena mnogo bolja nego što to ljudi shvataju u odnosu na Evropu. I to mi se potvrdilo da smo dosta dobri, u smislu da je nama mala stvar što svako od nas može da nabroji, dva, tri, četiri domaća benda koji mu se sviđaju, a zapravo to nije mala stvar, to uopšte nema baš svaka zemlja. Postoje mladi bendovi, postoji publika gotovo svuda gde smo svirali. Jagodina, Bajina Bašta… gde god sviramo po Srbiji je puno ljudi – znači postoji publika i postoji mladi bendovi po Beogradu. Evo dva sviraju večeras sa nama – Klotljudi i Vizelj, koji su se već malo i etablirali, zatim Dogs in Kavala, Šajzerbiterlemon, Johanbrauer, Vin Triste… razni bendovi čiji članovi imaju po dvadeset, dvadeset dve godine, možda malo više po neko, ali uglavnom su klinci. To znači da scena živi i da ne može da se uništi, i iako nema nikakve infrastrukture i logike da preživi, ali preživljava. U tom smislu je rokenrol ukorenjen na neki način, tradicija.
PST: Jesi li jugonostalgik i da li misliš da je nekada bilo bolje?
Vlastelica: Nisam jugonostalgik, ali mislim da je ranije bilo bolje i da ne postoji nikakav spor o tome. Ne postoji nikakav činjenični sled koji bi pokazao drugačije niti podaci koji bi statistika kvaliteta života ili bilo čega potvrdila drugačije, ali to ne znači da je to bila savršena država i da je to neka stvar kojoj danas, 2017. godine, treba težiti. Mislim da neki principi na kojima je Jugoslavija građena treba da se ispoštuju ponovo, tj. treba njima da se vratimo, ali ne i da ih kopiramo, već prosto da se to kritički sagleda. Uopšte nemam taj odnos ni prema Jugoslaviji, ni prema Titu. Svi oni nisu ni crni, ni beli.
Vlastelica i obezbeđenje – Foto: Marija Todorović
PST: Kako je bend dobio ime Repetitor?
Vlastelica: U WC-u Akademije, tražili smo ime i u nekom poginuću je krenula pesma Darkwood Dub-a Repetitor i bio sam u fazonu hej, to je okej reč, ali moraću ceo život da govorim da je od Darkwood Dub-a nastalo ime, a imam ambivalentan odnos sa tim bendom – nekad sam ih voleo, nekad ne – i onda ne znam šta bih, ali sutradan je ostalo. Onda sam predložio njima dvema i one su bile u fazonu da može. To je to. Nismo puno razmišljali o tome. Hteli smo da bude neka stvar o kojoj puno ne razmišljamo, koja ne opterećuje puno bend kao neka loša imena koja bend odabere. Naši drugari su čuveni po tome, Nežni Dalibor. Oni ovo znaju, tako da ih neće iznenaditi, ali sjajan bend, koji ima tu nesreću u vezi sa imenom.
PST: Kakvi su planovi Repetitora za dalje? Koncerti, turneje?
Vlastelica: Ovaj koncert večeras nije u sklopu turneje. Sinoć smo bili kod kuće, večeras spavamo kod kuće kuće, a sutra ne idemo nikuda, što je retkost za nas, posebno vikendom. A sledeći koncerti su tek u decembru, imaćemo beogradsku mini turneju – tri koncerta u Beogradu.