Prethodni deo teksta možete pročitati ovde
Bili su to večernji sati jedne subote između dva kruga predsedničkih izbora maja 2012. godine. Vraćao sam se sa suprugom iz svog sela i svratio u uobičajenu kupovinu u jedan market na periferiji Pančeva. Usred kupovine telefonom me je pozvao rukovodilac i bez suvišnih reči izdao nalog da odmah dođem u SUP. Kažem mu da sam u porodičnoj kupovini.Pitam ga:
– Gde gori?
Nadmenost čini da umesto odgovora dobijem još jedno usmeno naređenje da odmah dođem i to ne samo ja nego ceo Odsek za privredni kriminalitet, baš ceo! Uz to ide opaska da je sada razgovarao sa, ni manje ni više nego direktorom i da svi moramo odmah da dođemo. Iskreno rečeno, iako sam poslu izuzetno predan, taj ton mi se uopšte ne sviđa, ali poslušao sam i puno toga goreg pa ću i to poslušati i takvu naredbu izvršiti.
Siguran sam da niži rukovodilac ne laže kada kaže da ga je zvao lično direktor. Poziv sa tog nivoa treba da ukaže na značaj predmeta. Da li se to napokon radi o Azotari?[1] Teško da je to u pitanju. Subota uveče kaže da se ne radi o privrednom kriminalitetu. Ipak, prija mi ta pomisao da se direktor lično angažuje u predmetu. Dokaz je to da se može kad se hoće i kriminalitet predano otkrivati. Vreme izbora je čudo, tada može doći do neverovatnih obrta u predmetima. Oni koji su godinama čamili u fijokama, mogu ugledati svetlost dana čak i u večernjim satima vikendom. Hajde da vidimo o čemu se to tako gorućem radi!
Ne mogu a da ne uporedim situaciju kada direktor policije Srbije poziva sa onima kada je njegov poziv izostao. Nije zvao ni zbog privatizacije Azotare, ni zbog kapitalnih zloupotreba u prometu mineralnog đubriva, a sada zove verovatno zbog neke krađe goriva na Dunavu.[2] To se može okarakterisati skoro kao međunarodni kriminal što je par buradi nafte sumnjivog kvaliteta zatečeno u nekom švercu. Ako u pitanju nije opet neka velika krađa goriva na Dunavu, ili buvljačka piraterija, šta bi drugo moglo da bude? Ako je tako nešto u pitanju, onda nije potreban baš ceo privredni kriminalitet. Ali da ne mislim previše, ima ko će to da radi. Prekidam kupovinu, žurim ka SUP-u. Usput telefonom pozivam jednog po jednog operativca privrednog kriminaliteta da svi odmah dođu u SUP. Prijatno sam iznenađen jer ljudi bez komentara brzo dolaze.[3]
Iako sam negodovao na naređenje da „odmah” svi dođemo, stižem prvi u zgradu Policijske uprave, čak i pre rukovodioca koji me je pozvao. Ubrzo počinju da pristižu i svi do jednog operativni radnici privrednog kriminaliteta. Pravo iznenađenje tek sledi: dolazi i šef iz gradskog SUP-a Beograd sa grupom operativaca privrednog kriminaliteta, zatim i dva operativca privrednog kriminaliteta iz sedišta MUP-a. Onda i pančevački tužilac. Pitam se da li će i direktor policije uskoro ući? Takav skup u zgradi pančevačkog SUP-a, koliko ja znam, nikada nije viđen! Pitam se šta se desilo. Niko pojma nema, ali jedno je sigurno – biće ovo duga noć!
Rukovodilac priča sa prisutnima. Jasno je da su već u kontaktu. Svi prisutni osim nas iz pančevačkog privrednog kriminaliteta znaju o čemu se radi. Slušajući šta pričaju napokon saznajemo: radi se o krađi glasačkih listića na izborima održanim pre samo šest dana! Naravno da smo svi čuli za tu krađu, ili navodnu krađu. Mediji danima o tome izveštavaju. Moja asocijacija na vest o krađi glasačkih listića bio je neki zabačeni deo Srbije. Pitao sam se kakvi li su ti ljudi u biračkom odboru kojima je moglo tako nešto da se desi? Dobro, zaključujem u sebi, sada znamo, radi se o krađi glasačkih listića, ali kakve to veze ima sa nama, sa Pančevom? Verovatno je neko lice iz Pančeva umešano u krađu, ali ako je tako, šta će nas toliko? Možda nas MUP, ceneći rezultate rada pančevačkog privrednog kriminaliteta, delegira za postupanje u predmetu? Možda se sporni događaj desio u nekom selu Južnobanatskog okruga?
Razmišljam i slušam sada već razvijenu diskusiju rukovodioca sa gostima. Tada sve postaje jasno. Glasački listići su ukradeni u Pančevu! Zadatak svih nas je da to dokažemo. Odmah da dokažemo! Veliki broj prisutnih, razvijena i dinamična diskusija dovode do toga da neposredni rukovodilac koji se jasno samopostavio za vođu predmeta saopštava da „ovako ne može da radi” i da u kancelariji ostanu tužilac, kolege iz MUP-a i šef iz gradskog SUP-a Beograd. Operativci iz Pančeva koji će biti nosioci predmeta, operativci iz Beograda koji su bili nosioci predmeta i ja slobodni smo da napustimo prostoriju, bez ikakvih instrukcija. Jednostavno rečeno, izbačeni smo kako bi oni mogli na miru da rade. Ispostaviće se vrlo brzo da su time samo trošili vreme, a da predmet možemo da uradimo samo mi koji smo izbačeni.
O predmetu koji će možda odlučiti izbore, a svakako na njih uticati, ne znam gotovo ništa. Izbačeni operativci su se razmileli, neko u kancelariju, neko u prodavnicu, neko u toalet. Jedan mladi kolega mi prilazi.Očigledno je da u mene ima poverenje. U neformalnom razgovoru priča mi:[4]
– Od juče smo u predmetu, sinoć do kasno, jutros od rano, radimo bez pauze. Svi smo već umorni. Džak sa glasačkim listićima u vezi sa kojim se spore vlast i opozicija je iz Pančeva. Treba da se proveri svaki detalj i da se utvrdi kako je dospeo u SNS – kolega zastaje.
Trebalo bi sada neku i ja da kažem ili da ga nešto pitam, ali neću ga prekidati. Ćutim. Puštam ga da mi sam kaže:
– To je zadatak koji do sada nismo uspeli da rešimo pa se zato došlo kod vas.
Sve mi je jasno. Nastavljamo priču kao da se sto godina znamo. Ubrzo stiže prvi nalog koji glasi: Dovesti sve članove biračkog odbora br. 57, Osnovna škola „Sveti Sava” u Pančevu. Odmah! Bilo ih je dvadesetak. Kreće opsežna akcija dovođenja. Šta je cilj, ne znamo. Na koje okolnosti razgovarati, ne znamo. Ne znamo ni ko će sa kojim članom biračkog odbora razgovarati. Informacije se slivaju kod nižeg rukovodioca gde se i dalje nalaze tužilac, šef iz PU Beograd i kolege iz MUP-a. Ja sam van toga. Sati prolaze. U jednom trenutku rukovodilac nam se obraća u prolazu na hodniku:
– Pišite rešenje o zadržavanju!
– Кome? Zašto?
– Predsedniku biračkog odbora.
Zgranut sam! Pojma nemam šta se traži, ni šta se tačno radi, još manje šta je utvrđeno, ali izdaje se nalog o zadržavanju, to jest o hapšenju. Šta god da je uzrok takvom nalogu, da li želja da se brzo okonča predmet ili njegovo potpuno nepoznavanje ili nešto treće, nije me briga. Ja to neću uraditi. Jedini moj komentar glasno pred svima izrečen bio je:
– Ovako ni Gestapo nije hapsio!
Apsolutno se oglušujem o takav nalog, ništa ne preduzimam niti koga zadužujem da napiše rešenje o zadržavanju. Suočen sa kategoričkim protivljenjem, rukovodilac očigledno odustaje.
Vreme promiče, prošla je i ponoć. Umor sve savladava i smenjuje entuzijazam o brzom i trijumfalnom rešenju predmeta koji je krasio rukovodioce. Shvatili su da se neće brzo okititi oreolom slave. I tek tada, duboko posle ponoći, mi koji smo sa sastanka bili izbačeni, pozvani smo.
Sada je to druga slika, više je razgovor nego sastanak. Atmosfera je sada mnogo mekša, vidno smo uvaženi. Jasno je da smo očajnički potrebni da predmet izvučemo iz ćorsokaka. U dva posle ponoći, onda kada im je postalo jasno da nema ništa od brzog rešenja predmeta, Odsek za privredni kriminalitet Pančevo napokon se zadužuje sa predmetom i to samo fizičkim preuzimanjem, bez ikakvog dopisa ili drugog pisanog akta. Zaduženje kao na buvljaku, sa kapitalnim predmetom koji drma srpsku političku scenu, rinfuz dokumenta iz ruke u ruku. Skoro bez ikakvog komentara preuzimam rasuta dokumenta koja čine predmet i sa vodećim operativcima vraćamo se u Odsek. Šta nam je činiti u to gluvo doba? Svima je jasno da tu noć više niko ne može bilo šta da uradi u predmetu, pa ni mi. Šef iz PU Beograd dolazi za nama. Pokušava da odglumi kolegijalnost dajući nam instrukciju da mi ujutru treba samo krivičnu prijavu da napišemo, to kao može svako. E, to više nismo mogli da oćutimo. Pre svih, vodeći operativac mu je lepo odbrusio, a sve se to odnosilo i na ostale rukovodioce:
– Kada je tako lako napisati krivičnu prijavu, što je sami ne napišete?
Nema odgovora na pitanje, to ga ohrabruje da nastavi:
– Naravno da ne možete jer ništa niste utvrdili, pojma još nemate o predmetu! Mislili ste da će to očas posla samo da se reši, pa kada ste se izigrali i zamorili, evo sada neka privredni kriminal vidi šta će, a vi ste dupe izvukli.
Pale su još neke grublje reči. Bila je to savršena prilika za čuvenu Šerbedžijinu izjavu iz filma Variola vera. Кoliko god da im to nije prijalo, ćuteći pristaju, samo da se reše predmeta koji preti da ih odvuče na dno. Da li što znaju da su krivi, da li što ih je sve umor stigao, da li zato što je već oko dva posle ponoći, ali nije nam se niko protivio. Verovatno su bili sretni što su se ratosiljali predmeta.
Mi od posla ne bežimo, ali da smo bili uvaženi, da nam je data nadležnost odmah, do tih sitnih sati imali bismo mnogo jasniju sliku. Tada predlažem da se, ne sutra, jer je ponoć davno prošla, nego danas, u nedelju, vidimo u deset sati i nastavimo sa radom. A onda sam prvi put za trideset i jednu godinu rada čuo da tužilac traži da dođemo ranije – u osam sati.
– U osam je rano, pa sada je već dva. Može u devet?
Pokušavam da izvučem još sat sna za operativce od kojih većina živi van Pančeva. Trebaće mi odmorni ljudi jer smo ušli u celodnevne provere koje će trajati više dana, to je sasvim izvesno.
U sledećem nastavku, 5. avgusta: Nastavak akcije „Metla”
[1] Predmet pančevačke Azotare do tada nas je dve godine mučio jer što smo više dokaza o teškim oblicima političke korupcije prikupljali, opstrukcija je bivala sve veća. Sve to detaljno je opisano u knjizi Oči u oči sa političkom korupcijom.
[2] Sva dotadašnja vanredna angažovanja instruisana na taj način bila su vezana za onu vrstu privrednog kriminaliteta koja je to samo statistički. Stoga sam mislio da je i tada bio taj slučaj. Svakako da nije bilo verovatno da će se ad hok angažovanjem u subotu uveče raditi na predmetu zloupotrebe službenog položaja kao jednom od osnovnih krivičnih dela privrednog kriminaliteta.
[3] Kada je u pitanju organizacija rada privrednog kriminaliteta van redovnog radnog vremena, verujem da ogroman broj ljudi o tome ništa ne zna. Specifičnost navedene vrste kriminaliteta uslovila je da van redovnog radnog vremena postoji samo pasivno dežurstvo, po kome samo jedan operativni radnik ima obavezu da se u što kraćem roku odazove na poziv i da od svoje kuće dođe u zgradu policije radi postupanja po nekom vanrednom događaju. Ostali operativci nemaju tu obavezu te mogu slobodno da se kreću nakon redovnog radnog vremena.
[4] Mladi kolega iz beogradske policije ostavlja utisak na mene. Zainteresovan je za posao, dobro rezonuje, ne žali se na umor. Osećam da bi mi rekao mnogo više, ali tek kada stekne puno poverenje. Kasnije smo se još par puta videli, a ja sam mu jednom sa Goča pozdrav poslao.
Tekst je preuzet iz studije Siniše Jankovića Kako je jedna ceduljica srušila MUP (Esej o vladavini prava u srbiji na primeru MUP-a), koju je aprila 2021. godine objavila organizacija civilnog društva Institut za istraživanje korupcije Kareja, Pančevo, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija pruženu za realizaciju projekta „Vladavina prava (ili političke korupcije) u Srbiji, na primeru MUP-a”.
Pančevo Si Ti će u tokom jula i avgusta, četvrtkom i ponedeljkom objavljivati delove knjige. Oprema teksta redakcijska.
Siniša Janković (1961, Vranje) je policijski inspektor u penziji. U MUP-u je radio 31 godinu, najduže na poslovima suzbijanja privrednog kriminaliteta. Bio je član radne grupe MUP-a koja je istraživala 24 sporne privatizacije. Magistar je političkih nauka i autor više radova o političkoj korupciji, kao i dve knjige iz ove oblasti, Oči u oči sa političkom korupcijom i Kako je jedna ceduljica srušila MUP. Predsednik je Upravnog odbora Udruženja Institut za istraživanje korupcije Kareja.