Opet sam naivno došao na vreme i čekao početak prve sesije o medijima u Južnoj Aziji. Tema obećava vatru, a gospodin poštovalac lika neostvarenog slikara i osvedočenog zlikovca iz Austrije je jedan od govornika. On je opet izveo svoj mali propagandni rat, odmrzeo Indiju i ostale demone njegovog svetskog poretka. U publici su se popalili istomišljenici iz dijaspore, pa je žurka bila kompletna. Srećom glasovi razuma moderatora i drugih domaćih učesnika debate su priču usmerili u konstruktivnijem smeru i tom duhu je završili. Sledeća tema su „Mediji i kulturne razlike”, koja se nadovezala na predhodni razgovor. Govorili su novinari iz Kine, Danske, Kenije i Nemačke o svom iskustvu sa multukulturalnošću i medijima. Pakistanac sa danskim pasošem je udario po karikaturistima koji su pokrenuli talas protesta muslimana i ocenio kako tamo nema kulture. Nije nam otkrio da li će se povući iz mrskog Vavilona, ali moj je utisak da neće. Trošiće im resurse, u inat, podsetivši me na domaće mrzitelje zapada ali ne i dolara, Mercedesa, švajcarskih škola i američkih univerziteta za svoju dragu dečicu. Sledi pauza za ručak i priprema za panel u kome sam učesnik, a tema je „Psihološki efekti aktuelnih vesti i socijalnih mreža”. Za razliku od prethodnog razgovora, gde je moderator pustio govornike da ispričaju ono što su spremili, Mubašir Zaidi je za svakog učesnika panela imao spremna pitanja. Krenuo je sa upoznavanjem medijskog ambijenta iz kog govornici dolaze: Uganda, Španija, Srbija i Pakistan. Srpski slučaj sam predstavio kao primer cikličnog povratka iz lošeg u gore stanje medijskih sloboda, jer imamo predsednika koji je u prošlom životu, dok je bio nazadan i radikalan, kao ministar informisanja donosio grozne medijske zakone, mediji su zatvarani, a novinari ubijani. Metamorfoza i prelazak u naprednu fazu nisu dotakli njegov odnos prema medijima. U Srbiji su lokalni mediji partijsko-burazerski privatizovani ili zatvoreni, a nacionalni korumpirani, ucenjeni ili pacifikovani. Jedna nacionalna televizija, jedna popularna satirična emisija, dva nedeljnika i jedna dnevna novina jesu slobodni medijski prostor koji nije deo vladinog simulakruma o istorijskom napretku na svim poljima. Potom smo prešli na priču o uticaju socijalnih mreža, koju ilustrujem upravo stečenim iznenađujućim utiskom o broju selfija i fotografija koje smo registrovali proteklih dana provedenih u Karačiju. To stanje nazvao sam Selfikratijom – društvo u kome smo kreatori, urednici i objekti ličnih narcisoidnih medijskih kanala. Govorim o mehurima informacija i istraživanjima koje govore o podložnosti našeg mozga da vrednuje medijski sadržaj ne po verodostojnosti, već prema proceni da li će dobro proći na mreži. Jedan od slušalaca me je pitao kako su se mediji u Srbiji ponašali za vreme rata i zločina u Srebrenici. Odgovaram da su državni mediji ćutali i govorili samo o našim žrtvama, dok su tada opozicioni mediji uprkos velikom pritisku ipak vrlo profesionalno i objektivno izveštavali o svemu što se događalo u ratnim oblastima. Zatvara se naša runda razgovora i sledi poslednja o ženama u medijima.
Muzika je put do sreće…
U pauzi dajem intervju za internet TV kanal, koji vodi jedan od novinara iz organizacije konferencije. Na završnoj tribini govore novinarke iz Pakistana, Finske, Hrvatske i Nemačke. Brojnim primerima ilustruju diskriminaciju koje su doživele i doživljavaju u svom poslu, predrasudama i problemima sa kojima se susreću, te hroničnoj disproporciji u zastupljenosti žena na uredničkim i upravljačkim pozicijama. Dobro se podigla temperatura kada je mladi lokalni novinar iz publike ocenio da ženski novinari ne žele da se upuštaju u opasne akcije i ne smeju da se kreću noću. Novinarke su imale šta da mu objasne. Uključili su se i drugi, pa je Erik iz Kenije ponosno istakao kako je kod njih mnogo više novinarki u upravljačkim telima nacionalnog udruženja, dok je Bob iz Birmingema dodao da bi trebalo da se zapitamo o društvu gde žena ne sme da se kreće noću. Same novinarke su na kraju poželele da sledeće godine ne bude ženskog panela o problemima, već ravnopravni razgovor o onome što se promenilo i popravilo. Da to neće biti lako u ovoj sredini, potvrdio je mačistički gest starijeg novinara i profesora koji se na kraju panela šegačio i rekao „da mora da beži odavde jer se mlogo uplašio ovih strašnih žena”. Ostaje ružan osećaj da mi muškarci još moramo mnogo da učimo… Sledi kratka pauza i odlazak na večernju svečanost koju organizuje ministar informisanja. Počeo je da me muči stomak, što je bio drugi slučaj jer je Marina imala žurku predhodne noći. Lepo nas je upozorio Ben iz Vajsa, koji je pre šest meseci bio u Islamabadu i prošao kroz stomačni pakao, da ne jedemo salate i ništa što nije termički obrađeno.
Kod ministra u gostima
Ponovo vožnja pod policijskom pratnjom do luksuznog „Moven Pik” hotela gde su nas pregledali kao na aerodromu. Prolazimo kroz velike hodnike na putu do svečane sale gde nas opet dočekuju kamere, fotoaparati i brojni gosti. Sedamo za okrugle stolove i počinje muzički program sa etno izvođačima u nošnjama jarkih boja. U jednom trenutku, na nagovor domaćina, jedan po jedan od nas ustaje i kreće opšta đuska uz folk drum and bejs sa melodijskim linijama nama tako poznatim sa svadbarskog repertoara. Blago zarumeneli sedamo, a sešn se nastavlja prvo uz pevača, a potom i pevačicu sa egzotičnim udaračkim instrumentom. Program prekidaju govornici i to koristim da skoknem do mesta gde i kralj ide peške. Sa velikim olakšanjem se vraćam ka sali i pridružujem se Barbari i Marini koje su u holu intervjuisale studenkinju učesnicu konferencije, Ajšu Amin, o životu mladih žena. Razgovaram sa njenim osmogodišnjim bratom, budućim fudbalerom, ko je bolji –Ronaldo ili Mesi. Pita me da li pijem alkohol i da li imam decu. Vraćamo se u salu, a potparolka partije Benazir Buto drži vatren politički govor. Sledi novo uručivanje poklona i slikanje, i prvi put je neko od lokalaca uspeo da izgovori moje prezime. Kao deo nekih lokalnih razmirica primetili smo da predsednica fondacije Durdana nije htela da sedne gde su je postavili, a preskočila je ministra i kod slikanja. Živopisno je bilo i pri izlasku iz hotela kada smo prolazili pored hola gde je nastupala živa muzika, dva sinta i pevaljka. Amin i Meraž su predložili odlazak do nekog popularnog lokala, ali sam rešio da usled stomačnog bluza preskočim ovu rundu. Sutra je slobodan dan, pa ću moći malo duže da odspavam jer me je džet leg rasturio predhodnih dana.
Dečica, u poseti školi
Posle tosta i zelenog čaja odlazim do bazena gde su mediteranci Edvardo i Nelson plivali, a Bob se odmarao na ležaljci. Biram anglosaksonski tip relaksacije i ćaskam sa Bobom. Dolaze po nas i po prvi put krećemo u predviđeno vreme, ovog puta se vozimo da obiđemo školu za decu sa posebnim potrebama. Zinab Rehabilitacioni Centar u potpunosti finansira privatni sponzori i jedina je ustanova tog tipa u ovom delu sveta. Pri ulasku se pozdravljamo sa dečicom koja nam bacaju latice cveća na glave. Sedamo ispred male bine u dvorištu gusto naseljenog bloka zgrada. Učenici škole su nam spremili program, ples i pesmu, kao i poklone koje su sami napravili. Obilazimo prostorije gde se obavlja nastava podeljena na uzraste, sačinjena od različitih vežbi i praktičnih aktivnosti. Razgovaramo sa učenicima koji su uzbuđeni i željni da nam se obrate. Obilazak škole naravno prate kamere i dajem još jednu izjavu za državnu televiziju. Sledi odlazak na ručak koji organizuje najveća sekularna parlamentarna partija u Karačiju. Restoran je na obali okeana i gledamo beskrajnu peščanu plažu po kojoj šetaju kamile u pratnji vodiča koji pozivaju zainteresovane da se provozaju. Smeštaju nas za spojene stolove i kreću govori. Potparol stranke ima dugu kosu i bradu i izgleda kao duhovni vođa hipi sekte. Potom govori predsednik partije, niži energični doktor koji je sa par dobrih šala začinio klasičnu besedu. Bez Džima ne valja, pa je i on odprašio jedan govor, uz par bek vokala, Amina i Boba, sa dugačkog slavskog astala. Konačno je dosta priče, idemo do kuhinje da se poslužimo, a pored toliko spremljenog vatrometa ukusa, boja i mirisa i dalje sam na dijeti, pa uzimam beli pirinač i jogurt. Opet malo fotkanja, još jedan „s nogu” intervju Štefana i mene za strim kanal mlade novinarke. Meraž nas poziva da svi probamo njihov tradicionalni sladoled na štapiću, mlečno kafenastog ukusa, koje su kao deca svi obožavali. Izlazim sa Štefom ispred restorana da zapalimo, a ubrzo nam se pridružuje i Bob. Posle nekog vremena nam prilaze dvojica starijih policajaca sa automatima i kao uzbuđene šiparice nas pitaju da li bi mogli da naprave jedan selfi sa nama. Zbunjeni pristajemo i smejemo se svojoj ničim opravdanoj popularnosti i ludom vremenu selfikratije koje je uhvatilo ovaj svet u Apsurdistanu. Kratka pauza u hotelu, pa odlazak do Kluba novinara Karačija. Lepa kolonijalna zgrada ispred koje se nalazi bašta u koju smo seli. Popili smo čaj i porazgovarali sa predstavnicima domaćina. U samom klubu i drugom delu bašte bilo je vrlo živo: ljudi dolaze i odlaze, jedu, piju čaj, puše i glasno razgovaraju. Dogovaramo se da skoknemo do bazara koji je iz ćoška, istog onogu koji smo prvog dana obišli. Odlazimo peške uz pratnju dva policajca i njihovog komandira. Na ulasku u tržnicu komandir je podigao pištolj da svi vide da smo pod pratnjom, pa nas je pustio unutra. Osećao sam se manje bezbedno i svakako manje prijatno nego pre par dana kada smo bili sami. Šarena tržnica i cenkanje su potisnuli tu scenu, a mi smo se opskrbili poklonima za svoje voljene: pamučne rukotvorine, etno tunike i kape, đinđive toplih boja i magneti sa lokalnim motivima. Probali smo da pronađemo otvorenu knjižaru ali nismo imali sreće. Poslednja zvanična aktivnost je odlazak na Univerzitet, nekada medresu, u kome se obrazovao i otac nacije, gde ćemo biti gosti na svečanoj večeri. Zgrada univerziteta je iz XIX veka i inspirisana je evropskom arhitekturom uz orijentalne detalje kakav je fontana u centru dvorišta. Prvi govori rektor o istorijatu svoje kuće, trenutnom broju studenata i planovima za izgradnju novog kampusa. U šaljivom tonu pozivamo Džima da održi govor za kraj, koji ionako nije mogao da izbegne. Dodeljuju se pokloni i poslednje serije zajedničkih fotografija i grupnih selfija pred povratak kući, u opuštajuću anonimnost.
Bazar iz 1001 noći
U hotelu se opraštamo i razgovaramo. Edvardo i Ben su organizovali da ostanu još nekoliko dana i naprave reportaže van grada, dok ostatak ekipe ima organizovane letove tokom noći i jutra. Toliko toga se odigralo u protekla četiri dana da imamo utisak da smo ovde bili mnogo duže. Sjajna grupa ljudi, kako domaćina tako i gostiju, pod ovako napetim bezbednosnim i političkim okolnostima, učinila je događaj veoma uspešnim i svakako nezaboravnim. Pozdravljam se sa Aminom Jusufom, sekretarom i glavnim operativcem PMDF-a, koji je bio svuda prisutan i teško da je spavao predhodnih dana. Do Istanbula putujem u društvu Anabele, Marine, Nelsona i Štefana. Po sletanju odlazimo na kafu i razgovarama o proteklim danima i obavezama koje nas očekuju. Smejemo se oceni da je Barbara bila zvezda, ipak je plavuša na istoku retka zverka. Oponašam specifičan izgovor Pakistanaca sa kotrljajućim r: „Where is Barbara? Come here Barbara to take one picture!” Snimamo i šaljemo joj. Anabela nam prepričava razgovor sa momkom koji je sedeo pored nje i osuo paljbu na pomen gradonačelnika. Objasnio joj je da se javio iz Engleske jer je pobegao pred optužbama i istragom o korupciji. Čega je sve bilo oko nas, a da toga nismo svesni, možemo naslutiti, mada neki od nas su kod kuće već doživljavali slične probleme. Vraćamo se u svoje manje ili više sređene države, a deo nas je ostao tamo zarobljen, podstaknut na razmišljanje i saosećanje sa ovim ljudima. Beznađe i emigracija čitavih generacija su deo tradicije tih prostora. Mlada populacija ove 220-milionske zemlje može doživeti lepše dane ukoliko uspeju da se izbore sa korupcijom, klasnom podeljenošću, konzervativizmom, siromaštvom i nejednakim šansama. Uprkos svoj svojoj surovosti i bedi videli smo jedinstveni svet doline Inda koji može, opet, biti lepa, velika i uspešna civilizacija. Čekam let za Beograd u delu gde su terminali za Sarajevo, Prištinu, Zagreb i Skoplje, posmatram porodicu purgera koja sedi preko puta i razmišljam o našim lokalnim ludilima. Iako je i pred nama dugačak put do života u normalnim i dosadnim državama, ipak je lepo vratiti se u poznati Apsurdistan, naš voljeni Balkan.