U ovom tekstu pokušao sam da zabeležim neke marginalne pojave i ljude za koje mi se čini da mnogi danas ne znaju, iako znam da bismo mogli i bez ovakvih beskorisnih trivija. To zaključujem iz razgovora s okolinom, jer najčešće dobijam „nikad čuo” ili „sećam se kao kroz maglu”. Međutim, nešto od ovoga ima upotrebni kvalitet bar kao dobra priča ili događaj za popravljanje raspoloženja u društvu, pa zašto ih onda ne bi podelio i sa čitalaštvom sajta Pančevo Si Ti?
Ovo je nastavak prethodnog teksta.
Posteri sa likovima dečijih pesnika
Ima li boljeg primera raskoraka između onoga kako odrasli vide mališane i šta deca zaista jesu, tj. šta vole mladi? Nekada su posteri bili nezaobilazni deo svačijeg odrastanja. Pa je onda neko smislio da bi baš bilo dobro da se između New Kids on the Block i junaka Beverly Hillsa, na klinačkim zidovima nađu i Dragan Lukić koji čkilji kroz pepeljare, te Moša Odalović i Dragan Radulović, za koje je klince oduvek baš bolela ona stvar. Jer dečiji pesnici su kul kao letovanje s babom na moru. Ako bi i doveli nekog novog druga/drugaricu kući, pa ga izložiš brčinama Pere Zupca koji vrebaju sa zida, to bi se druženje verovatno završilo sa „e, moram da idem, zove me mama na ručak”. Ne mogu sad tačno da se setim da li ih je velikodušno delio Huper, ili neki drugi list namenjen besnim četvrtacima, ali nije ni bitno. Bitno je to, da je zakon tržišta odradio svoje, i da su ubrzo otišli bestraga.
Red Dance
Pančevo i okruženje nikad nije kaskalo za muzičkim trendovima, mada sa izuzetkom NUP-a i još ponekih, jesmo kaskali u kvalitetu, i to debelo. Na primer, da li znate za našeg konja u eurodens trci 90-ih? Ispod giganata kao što su Đogani, Beat Street i Dr Iggy, bilo je još mnogo čega niže u hijerarhiji. Tako su tri mladića i devojka po imenu Maja, te 1997. za malog, nezavisnog izdavača objavili kasetu sa osam pesama, iz kojih su se izdvojile „Nemaš me” i „Nikad s tobom”, i potom nestali iz etra. Odbrejkdensovali su svoje, pri čemu nisam sasvim siguran da svoje delovanje nisu nastavili još neko vreme kao prateća plesna grupa nekim drugima, poznatijim od sebe. Slučajno sam ukačio i njihovo gostovanje na radio Spektru, puštali su ih na Kis radiju i još ponegde, a jednog od njih viđao sam posle u srednjoj Hemijskoj, pa iako se nismo lično poznavali, znao sam da je „reper”.
Ali u od sveta odsečenoj Srbiji tog vremena, granica između repera i densera bila je neupućenima skroz nejasna. To se nekako preplitalo međusobno, ali je efektnije zvučalo da kažeš da si reper. Uostalom, i Husa je svojim pičkastim vokalom pevao o Snežani koja je „slomila srce jednom zaljubljenom reperu”. Ja sam tada mislio da su to sve čvrsti momci koje život ne mazi, da rasturaju drogu, rešetaju konkurente iz kola u pokretu i stalno se nešto kurče, i da su uopšte bezosećajni prema okolini. Kakva bre slomljena srca? Guravši se u isti koš sa njima, mnogi denseri su im i vizuelno nalikovali. Baš kao i ovaj naše gore ekt, koji na omotu svog jedinog izdanja nose komično oversajz hokejaške dresove, koji im stoje kao piletu sise. Jesu naši, ali nemoj da se lažemo: Red Dance je bio notorna trešina, dens za lunapark razglas sa narodnjačkim prizvukom u ženskom vokalu, kome su kasnije podjednako pribegle i ostale veličine tog pokreta.
Kasnija sudbina ovih densera nije mi poznata, ali mislim da su promenili pevačicu, i posle verovatno otvorili svoj studio plesa, hot dog ili parfimeriju. Gde su i šta rade sad, tri blede nemam, ali kao svojim sugrađanima, želim im sve najbolje u životu i karijeri. Onih godina sam u „Excalibur” zalazio nikad, a danas ih možda i viđam negde u prolazu, a da toga nisam ni svestan.
Na keca, ali froncle napred da ostanu
Znate one stvari koje se iznebuha pojave, bez da je to iko tražio i da ikom trebaju, za koje ne znate odakle nastaju, i šta biste s njima kad se dese? Prkoseći mnogim prolaznim trendovima, VPD estetika je pomodarstvu vazda uporno odolevala. Ona je naša konstanta. Momci koji kao da su ispali iz doma za nezbrinutu decu nicali su devedesetih na svakom ćošku, a tome je malo ranije doprineo i Žarko Laušević kao Šilja, sa onom zasečenom obrvom i vunenom kapom na glavi.
Kojeg frizera-budale je ovo koncept, ostaće urbana legenda čije razrešenje nikada nećemo dobiti. Da li su žestoki momci u nastajanju zaista sebi delovali opako sa ovim frizom? Takve smo možda i prepoznavali kao pretnju na vašarima dok se neobjašnjivo motaju oko nas za stonim fudbalom, grickajući semenke dok se muvaju oko kruške, najčešće u društvu sajdkik gnoma (najčešće mlađeg brata, ili slabijeg druga koga ovaj povede da bi njegove trske izgledale deblje, a on zajebanije), ali već u 15+ uzrastu ovakav modni štos izazvao bi jak podsmeh. Ko bi pred time ustuknuo?? I kako se pojavila, tako je ubrzo i nestala, ova lakrdija koje smo se kasnije sa podsmehom prisećali.
Tih godina, paralelno su se pojavile „majmunka” i „poklopac od lonca”. Ova moda nasledila je prevaziđeni „dugi vrat”, koji su pre toga najviše gajili fudbaleri i Jašar Ahmedovski. Za to vreme, čehoslovački sportisti su iz nekog razloga furali svoju autentičnu „veveričarku”, koja je bila njihova verzija „dugog vrata”, samo sa lepršavijim repovima. Mnogi se sećaju Jaroslava Sakale, ski skakača, te fudbalera Skuhravija i Radeka Bejbla. Pretpostavljam da je „veveričarka” bila neka čehoslovačka verzija dugokosog buntovništva, jedino mogućeg iza gvozdene zavese.
Rollock, Reabak, Reaband i ostale kopije
U to vreme, nekoj deci u mom razredu bio je trip da ti zagledaju patike da li su original ili ne, što me užasno nerviralo. To je valjda bio parametar kuloće, odrednica da li smeš da komuniciraš s njima ili ne, da li će da sede s tobom u klupi, ili se sklanjaju kao da si šugav. Kanda su im roditelji sipali te ideje, ko drugi. Nestašica i embargo prouzrokovali su poplavu obuće sumnjivog kvaliteta, od kojih su mladim beskintošima najzanimljivije bile kopije najki i ribok patika za hladnije mesece, ili ol star za letnji period. To dosta govori koliko smo smatrali da će nam trajati, što se uglavnom ispostavljalo kao tačno. Ribok lažnjaci koštali su od 85 do 110 tadašnjih dinara, zavisno od modela, a pravi pravcati originali po kome su ih modelovali i do četiri i po puta više, za šta su para imali samo oni koji nas i pokradoše.
Ja sam ovde naveo samo tri najčešća naziva pod kojim su ih pijačni tezgaroši preprodavali, a bilo ih je bar deset ukupno, koliko sam izbrojao. Večita nepoznanica ostalo je njihovo stvarno poreklo, a sumnjam na Rumuniju ili Kinu. Moj džeparac i nije dozvoljavao bolje, a onda mi je, ni sam ne znam kako, na jednoj tezgi volšebno uspelo da pronađem odgovarajući par bež boje, sa pravilno ispisanim Reebok! I to po ceni od 90 dinara, koji sam naravno odmah kupio. Sutradan sam likujući uživao u začuđenosti tih malih ćifti kako me ispituju odakle mi, misleći da lažem.
Starke su ipak bile najpristupačnije. Mogle su da potraju i celih godinu dana ako bi samo hodao u njima, ili ne više od dve partije basketa ako baš rešiš da im testiraš otpornost. Postojale su i druge njihove kopije, istina sa malo drugačijim dizajnom, koji bi svaki laik prepoznao: te smo zvali „šiptarke”. Mnogo poznatije i češće bile su recimo „šangajke”, koje su potpuno bele, sa vertikalnim linijama uzduž đona. One su još tad delovale sasvim anahrono, kao da su ostale od ćaleta. Jedino mesto gde sam ih ja viđao bile su sale za fizičko. Ali sve one su, nakon nošenja, bez izuzetka smrdele do besvesti.
Sad, verujem da bi „šiptarke” ili „papanke” lepo legle u kombinaciji sa frizurom majmunkom, ili mi se samo čini jer zvuči zabavno.
Opskurni albumi sa samolepljivim sličicama
Još 1972. ili 1973. u žvakama pod imenom „Bazooka Joe”, u ponudi su bile i sličice bicikla Pony Express, čuvenog modela fabrike Rog. Album koji se prodavao na trafici, izisikivao je svega osam različitih sličica koje je trebalo sakupiti, a koje su bile vodoravno poređane, četiri gore i četiri dole. Zvuči jednostavno, zar ne? Jeste, kad ovo ne bi bio Balkan. Treća u donjem redu, deo oko pedala, bio je najređi stiker u opticaju. Na kraju niko nije bio taj srećković da pedale izvuče iz kesice i zalepi u album, što je mnoge navelo na sumnju kako sve bilo je prevara. U međusobnim razgovorima koje je moj otac vodio sa drugim kolekcionarima, shvatio je da baš niko nije izvukao tu sličicu, pa samim tim ni sastavio „poniku”.
Mnogi roditelji smatraju da je ovaj hobi značajna mamipara, što je nekada pilo vodu, budući da je u predinternetsko vreme razmena duplikata bila na grassroot levelu, dakle skoro nepostojeća. Jedina pristojna opcija bilo je menjanje poštom, ali uvek s nadom da će onaj s kim razmenjuješ biti poštenjačina, pa ti zaista poslati nedostajuće brojeve. Albumi sa svetskim i evropskim prvenstvima u fudbalu bili su i ostali broj jedan, zatim oni na osnovu crtanih serija i poznatih franšiza, a tek onda sve ostalo, „Evoksi” i razne druge gluposti. Jedini izuzetak možda bi bio prvi album ove vrste ikada, a to je naravno „Meksiko 1970”. Danas je toliko redak, da cena za kompletiran i pristojno očuvan primerak nadmašuje i tri soma evra.
Od oca mi je ostao nepopunjen album svetskog prvenstva u fudbalu „Zapadna Nemačka 1974”, ali i „Koloys Auto” iz 1973, doduše bez korica. Taj album imao je sve relevantne, i što je najvažnije fantastično dobro fotografisane primerke automobila tog vremena. Ispod slika stajale su precizne specifikacije modela, i cena za dobro očuvan primerak sada iznosi svega ne više od 35 evra.
Krajem 1994. izašao je album „Egzotični automobili”, ili tako nekako. Nisam bio ni blizu kompletiranja, te se nisam previše uzrujavao oko cele stvari. Onda mi je pažnju privukao tekst na unutrašnjoj strani korica albuma, sa slikom Bugatija EB110 na prednjoj strani. Tamo je stajalo da će sretni dobitnici biti izvučeni poslednjeg dana januara naredne, 1995. godine i da će prenos izvlačenja biti na televiziji u jedan posle ponoći. Bez obzira na okolnosti, nestrpljivo sam čekao taj događaj sve do tri ujutru, i kada se prenos izvlačenja nije ni desio, tada mi je postalo jasno da je zemlja u kojoj živim – bilo da se radi o deviznoj štednji na kojima su odrasli gubili stanove i svu ušteđevinu, ili najobičnijem albumu sa samolepljivim sličicama kao klinačkoj opsesiji – od vrha do dna funkcionisala kao najobičnija prevara, i to usmerena protiv svog vlastitog stanovništva, gde u nekom međuprostoru lebde obećanja zasnovana na našim ničim utemeljenim nadama. SR Jugoslavija bila je lokalni šaner u šuškavoj trenerci. Treba reći i to da su, pazite sad, „učesnici” jedino mogli da budu „izvučeni” ako bi kao dokaz priložili ceo popunjen album. Dakle, ako bi ga doslovno predali kao poklon ko zna kome, nakon sveg sakupljačkog truda i potrošenog novca. Baš tako. Znači, besramlje ovog podneblja za ozbiljnu je analizu. Ali ima ko pamti!