Bilo je prohladno, februarsko subotnje jutro, u vreme kampanje za beogradske izbore 2018. Te sam zime proveo neko vreme na Novom Beogradu kao podstanar, kod našeg kućnog prijatelja Gorana u Ulici Palmira Toljatija, da lakše pronađem posao. Da se snađem u velikom gradu. Goran je taj stan nedugo zatim prodao, da bi potom kupio garsonjeru ovde u Pančevu, gde i sada živi.
Moj stanodavac imao je i onda malo psihičkih problema, naime čovek je opsednut time da rukama ne dodiruje prljave stvari. Zato je svuda po stanu imao gomile ubrusa: u kupatilu, kuhinji, trpezariji, dnevnoj sobi, špajzu. Čak i na terasi. Nikad nisam video toliko ubrusa na jednom mestu. Ta ubrusofilija nije remetila naš odnos, naprotiv. Ja sam prvenstveno došao tu da se nekako presaberem, jer je posla bilo sve manje, a moja diploma turističkog tehničara nikome nije bila potrebna. VTŠ sam pohađao i kompletirao nekoliko godina ranije baš u blizini, tako da sam teren poznavao sasvim dobro.
Ubrzo sam, šetajući tako poznatim ulicama i bulevarima, jednom nabasao i na pečenjaru u ulici tada Goce Delčeva, a sada Maršala Tolbuhina, a koja je veoma blizu lokacije gde je snimana jedna čuvena scena iz Nacionalne klase. Zapravo, cunjao sam okolo u potrazi za Simketovim stanom u prizemlju. Leto 1978. i zima 2018. nisu imali skoro ništa zajedničkog; vozni park izmenio se do poslednje krntije gurnute na parking da istrune, a disko mjuza i zvoncare dezintegrisali u atmosferu. Sve je nestalo, osim dokonih komšija.
Pečenjara je imala najbolji šiš ćevap koji sam probao u životu. U redovima je, u svako doba dana, bilo 15 do 30 ljudi, a to znam jer sam bezecovao manje gužve. One jadne žene tamo šljakale su non-stop. Pomislih kako im je. Ovaj posao nisam hteo nikako! A cena je bila skroz pristupačna: 180 RSD! Toliko sam se navukao, tj. našišio da ništa drugo nisam ni jeo. A i prilog je uvek besplatan: paradajz, majonez, kupus salate, luka i krastavca. Nek je raznovrsno.
A onda sam, muvajući se oko kružnog toka na početku ulice Omladinskih brigada, nabasao na nešto mnogo manje lepo: štand sa naprednjacima. Sav pojedeni šiš pre toga počeo je naglo da mi kulja iz utrobe, i kako sam im se približavao, tako mi je i sadržaj želuca gruvao vertikalno. Što kažu, reagovao sam „iz stomaka”. Troje aktivista, riđokosi mladić i dve cure, od kojih je jedna, sa brošurom u ruci, odmah iskočila ispred mene:
– Da li podržavate predsednika? – uskliknu ona radosno.
– Podržavam! – spremno odgovorih, sa unapred pripremljenom agendom, koju sam smišljao jedno dve sekunde pre toga; čisto da vide KOLIKO ga podržavam.
Uzeo sam jedno 15 tih njihovih neseksi magazina, krenuo da ih cepam, i bacam tamo gde im je i mesto: u kantu za đubre. Onda sam izvadio upaljač, i krenuo da ih palim. Zatim stadoh pored onog riđeg, u želji da ga podjebavam. Kasnije ću saznati da su svo troje iz Vršca. Otkud Vrščani na prestoničkim izborima, pitate se vi? Čekajte, ima još bolje.
Reče da se pomerim. Rekoh mu da me boli uvo/nos/leva cipela/đoka, jer to nije njegovo dvorište, već ulica, i nek mi pljune pod prozor. On poče da kucka nešto na telefonu, i dok si rek’o „brašno i ulje za glas”, stvoriše se ispred mene četiri dilbera, i to iz Pančeva!
Nisam ih poznavao, nisu ni oni mene. Behu to 1) jedan što voli da Srki i onda malo da mi ga drki, glavati bilmez koji će kasnije postati v. d. zamenika za nekulturu, funkcija koju je ubrzo napustio, jer mu je dva sata posla dnevno bilo mnogo za platu od 100k, a i nije mogao da stigne od još dve druge funkcije koje je obnašao istovremeno; onda 2) jedan skamenjenog pogleda poput jordanske Petre, cvikeraš sa okvirom za naočare kakve nose serijske ubice, što mu je izgleda bila preporuka da dobije posao u „Grejanju”, čiji je kombi verovatno koristio za svoj hobi; zatim 3) jedan visok poput Rakete, bivši demokrata koji na svoju moralnu ispravnost ukazuje tako što se slika pored manastira, dok kod kuće verovatno drži i kandilo iznad bračne postelje, da otera zloduh pre no što utrlja čmar tovatnom mašću, a kako bi mu žena uradila fisting koji toliko voli; i na kraju najglavniji i najogavniji među njima, 4) gospodin neuTEŠni iliti Averel, jurišnik iz prvog ešalona gadova, fićfirić ciničnog osmeha kome bi šamarčina legla baš kao i svakoj budali, i tip za čiju bi frizuru moj deda rekao: „ovog k’o da je poplava izbacila”. Dakle, sve sami maksimalni frajeri i to iz Pančeva, uredno i legalno dovezeni kombijem da utiču na ishod beogradskih izbora. Neki tipovi bezveze.
Šta ti je život! Dođoh u BeGe da nađem šljaku i stavim u džep 300 „majmuna”, a onda budem okružen sa samo četiri majmuna. Odmah napraviše zid oko mene, ne dajući mi prostora da se sklonim. Vidim, pašće berba ušiju, ali shvatih da oni samo čekaju da ih udarim, pa da me ugaze kao pseće govno. Nisam glup, rođaci, pa uzviknuh „milicija!” na šta su se Daltoni malo usrali da znate, i makli metar od mene svaki. Prasnuh u smeh, nakon čega sam odmah krenuo da ih častim epitetima koji nisu za javnost. I njih, i sve njihove zvezde severnjače: Mladića, Šešelja, i naravno političkog mu sina koji je i stvorio ovu bandu bestidnika, dajući im poslednju šansu da postanu neko i nešto u životu, da ostave kakav-takav trag o svom tužnom postojanju, i to debelo zarađujući na našoj nesreći. A ja prosto nisam mogao da odolim, eto. Ovi ljudi su rođeni zato da bi bili zajebavani.
Nakon par minuta izjava ljubavi, videh da postaje dosadno, pa krenuh dalje. Nisam ni zebru prešao, a policijska marica momentalno mi prepreči put. Kao da je patrolni bog čuo moj poziv, mada ne onako kako sam to zamišljao. Odvodeći SNS jugend na jednu stranu, a mene na drugu, shvatio sam da frka tek počinje. Čuvar reda stavio mi je lisice, ali ne one koje animir dame bese oko vrata, već metalne što idu oko zglobova. Tako uveden u plavo-belu škodu, zamišljao sam kako bi super zvučao recimo ovaj dijalog:
– Čekaj, čekaj. Obećali ste da će da me vodite na neko ludo zezanje!
– Idemo, nego šta! Pravac u zatvor na Bežanijskoj kosi.
Novobeogradski SUP samo je na sto metara odatle, ali on te subote nije radio, pa sam odvezen u najbližu sledeću stanicu. Tu su me za prvo vreme sproveli u neku prostoriju da sednem. Braon tepih na patosu izgledao je kao da su ga menjali još za vreme kralja Milana. Prvo je došao neki policajac niže frekvencije (ljubazan je bio), koji je u sobu uveo još jednog prestupnika, da svo troje sačekamo inspektora. Mladić je seo nasuprot mene, i odmah krenuo da objašnjava:
– Brt, bio ja na tekmi i izlomio sve stolice, posle išli brt u koloni nas sto „Četnici Sever”, usput polupali pet auta, otvorili šest lobanja onako bezveze. I oni brt, zamis’i! Ej, zamis’i: od svih nas pokupe jedino mene. Brt najebao sam, imam 56 krivičnih dela i 127 prekršaja, i još me ostavi riba brt… Ajde reci tebra, je l’ to u redu? Je l’ to fer? Gde je tu kodeks!? Pa jesam ja to zaslužio, a!?
Siguran sam da je ovaj simpatični mladić jako verovao u sopstvenu ispravnost, ali ja u tom momentu nisam imao ni volje, a ni dovoljno vremena da mu ukažem na sve njegove stranputice, jer me inspektor pozvao na razgovor. Malo pre toga, spazih na blic svoje arhineprijatelje kako, jedan za drugim, ulaze i izlaze iz njegovog ofisa. Odlučih ma biću iskren, da ne foliram ja sad kao tu nešto. Inspektor me mirno saslušao, i na kraju mog izlaganja, odmah obavestio da nam se „iskazi baš i ne poklapaju”.
– Oni tvrde da si ih ti si najpre vređao, pominjao neke osobe što je jedno krivično delo (ugrožavanje sigurnosti), a drugo krivično delo je fizički napad. Tvrde da si im zadao lake telesne povrede.
Onda je inspektor izašao, a ušao advokat koji mi je dodeljen po službenoj dužnosti. Visoki, crni mladić u žutom kaputu, seo je pored mene da mi objasni u kakvom sam čili sosu.
– Vidi, oni tvrde da si ih ti prvi napao. Njih je sedmoro, ti si jedan. Ako priznaš krivicu, dobićeš samo uslovnu na dve godine, i odmah izlaziš napolje jer nisi prethodno osuđivan. Međutim, ako kažeš da ih nisi tukao, ideš 30 dana u zatvor, i onda se sudiš sa svima njima. A u tom slučaju, nemaš nikakve šanse. Ti ćeš sada svejedno biti zadržan 48 sati, pa imaš vremena da razmisliš do ponedeljka.
Gurnut sam u ćumez dva sa dva, da tu prespavam na dve letve. Toliko od mog ludog zezanja za vikend. Kako je dan prošao, a tama uveliko spustila, stekoh utisak kao da su bacili ključ, i da će svako ko me ikada poznavao, zaboraviti da sam ikada i postojao. Da ću umreti od ciče zime koja me sve jače stezala kroz otvor sa rešetkama. Tog dana, nosio sam neku staru kožnu jaknu na kojoj nije radio rajsferšlus. A norveški radijator nije bio u ponudi. Počeo sam toliko da se smrzavam, da sam krenuo da kunem sopstvenu narav, pre nego one smradove koji su me ovde strpali. „Hajde, igraj malo. Idi igraj!”, rekoh sebi da bi me cupkanje ugrejalo, ali to je skoro pa neizvodljivo kad ste sabijeni u dva kvadrata. Priznajem, ispao sam glup. Lepo su me sjebali.
Tako mi i treba kad hoću da budem buntovnik.
Ali ne znam drugačije. Nisam hipi koji seče vene i poziva na mir, već surovi pank! Ja ni onda nisam bio odveć mlad, ali sam oduvek bio pomalo lud, i smatram skroz legitimnim da se gadovima treba suprotstaviti. To nam je civilizacijska dužnost. Kao bumerang, bes treba da se vrati onome ko ga i proizvodi. A pošto pravednog boga nema, to je isključivo naš teret. Stvar se, međutim, ovoga puta okrenula u njihovu korist: jednim udarcem, njih sedmoro ubiše jednog.
Prvi policajac koji je dežurao oko mene, onaj što me vodio na šoranje i natrag, sasvim je bio „na liniji”. Toliki prezir prema drugom ljudskom biću odavno nisam video. Taj mrzovoljni drot gledao me sa toliko neskrivenog gađenja, da mi je čak i hranu nevoljko poturao. Kanda je mislio da ne zaslužujem ni bajatu četvrt hleba, ni mesni narezak, a ni voćni sok sa slamčicom. Da ne bude sve baš tako sivo, sutradan je došla njegova zamena, karakterom totalna suprotnost! Ovaj drugi kljun očigledno je bio jedan od onih što ne izlazi na izbore i gleda svoja posla. Kako drugačije da si objasnim njegovo neskriveno divljenje mojim nepromišljenim činom? Ali pošto se radi o organu reda, minorne su šanse da je ovaj baja bio prodemokratske provenijencije. A možda i grešim. Jedino u šta sam siguran, to je da je onaj navijač vladajućoj stranci od veće upotrebne vrednosti nego ja. Dok njega vide kao moguću korisnu budalu za razbijanje protesta, ili neposrednog dilera narkotika sa strita, dotle meni jedino žele da crknem.
Tog maglovitog ponedeljka, doveden sam u sud. Advokat me je obavestio da ću odmah biti pušten ako priznam, što sam i uradio. Sudinica je iščitavala sve one prostote koje sam dva dana ranije izrekao na ulici, što mi je zaista bilo smešno. Primivši moje priznanje, pustila me na slobodu, uz no-no kažiprstom na 24 meseca uslovno. Ubrzo sam se zaposlio na trafici, a nešto kasnije pronašao i ono što najviše volim: motanje đevreka. Opet sam pančevački Flojd sa AliExpressa! Ali u ovom konkretnom trenutku moje nove slobode, najpre je trebalo uraditi ono najvažnije: otići na legendarni šiš u Maršala Tolbuhina 27!
A moji dušmani nastaviše po starom, bivajući beslovesnim uhlebima bez ljudskih kvaliteta, uredno zaposleni u državnim firmama gde redovno ne dolaze na posao. Te smećare često ćete videti zajedno u društvu na Danima piva, u gradskoj skupštini, dok se mimoilazite sa njima na trotoaru. Ovi „eminentni” sugrađani provešće svoje živote neopterećeni etikom i čestitošću, jer će im jedini životni cilj uvek i samo biti lična korist, lagodan život na račun drugih, i ako treba, gaženje preko leševa. Neće hodati okolo bez prebijene pare kao ja onomad, niti će prevrtati meso na roštilju usred zagušujućeg dima, kao one radnice u pečenjari. Ja sam u pritvoru bio dovoljno kratko da ne moram nekome da glumim pederišku, ali će zato ovaj tekst ostati večni zapis o dokazu njihove sušte pokvarenosti. Tako da njihove porodice, prijatelji i emotivni partneri ovde mogu pročitati sa kakvim se šljamom druže, jebu i kumstvima vezuju. Nek im roditelji znaju kakve su nakaze stvorili, umesto da su Stojana na kamen prislonili. A ja ću i dalje ostati svoj, slobodan i naprednjaštvom neukaljan, pa iako nemam puno toga materijalnog, kao ličnost i dalje imam sve. K’o što reče Slađana. I sad, ko je na kraju ispao glup?
Sramite se, barabe. Paraziti društveni.
