Prethodni deo teksta možete pročitati ovde
Drugi slučaj koji sam naknadno uvrstio u istraživanje desio se jula 2020. godine, kada je došlo do okupljanja građana Beograda ispred najvišeg doma naroda, Narodne skupštine. Reklo bi se da se nije znalo ko je više bio iznenađen, da li građani Beograda videvši da ih je sve više ili MUP kome je trebalo vreme da se pripremi za intervenciju. Građanski protest bio je jednostavni bunt iskazan na miran način. Uz to bio je politički bezbojan, gotovo da nije imao nikakav zahtev. Jednostavno, bio je to bunt građana usmeren protiv vlasti.[1] I u samo par dana proširio se po celoj zemlji. U Beogradu je pretio da okupi, za vlast neželjeno veliki broj građana. Postavilo se pitanje kako sprečiti, tj. ugušiti bunt građana? Kako razbiti mirna okupljanja? Nikako. Upotrebiti silu protiv mirnih građana, moglo bi vlast da dovede u opasnost. Ni policija ne bi upotrebila silu protiv mirnih građana.
– Da su to nasilna okupljanja, da su u pitanju huligani, navijači, barem neki ekstremi, znali bismo šta nam je činiti – požalio se neko u tim polemikama, ukoliko ih je uopšte bilo.
I već u sledećem trenutku, mirna okupljanja postala su nasilna. Praktično smo istovremeno imali dva okupljanja, jedno veliko i mirno, i drugo malo i nasilno. Oba su se događala u isto vreme i na istom mestu. Uključili su se i mediji te smo opet videli nemile scene, širok asortiman gotovo uvežbanog nasilja, divljanja i napada na žandarmeriju. To je ono što je mirnim protestima nedostajalo. Tada su snage reda dobile legitimitet da bez ograničenja upotrebe sva moguća sredstva prinude, osim vatrenog oružja. Onda smo videli kako žandarmerija prebija mirne građane isto kao što to čine huligani. Svako ko se našao na ulici u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, a na koga su naišle specijalne snage MUP-a, bio je prebijen bez razloga i bez pitanja. Efekat je brzo postignut. Svakom građaninu Srbije trebalo je u kosti usaditi strah da će biti prebijen ukoliko uopšte bude na ulici. Ali, metod nije ostvario cilj. I dalje je bilo odlučnih građana koji su svesno rizikovali da dobiju batine, nadajući se da u specijalnim snagama MUP-a nema ljudi koji bi ih tukli do smrti. Ubrzo je usledila nova pretnja: privođenje i po hitnom postupku osuđivanje na višemesečne kazne zatvora. Hapšeni su i osuđivani studenti, doktoranti, naučni istraživači, obični građani. Ali nije osuđen, čak ni uhapšen nijedan huligan. Njima je ovaj put bila namenjena druga uloga. Nestvarno deluje pomisao da je sve ovo nasilje bilo izrežirano i sračunato sa ciljem da se „isprovocira” brutalna reakcija specijalnih snaga MUP-a, kako bi im se dao legitimitet u primeni sredstava prinude. Nezakonito postupanje bilo je krajnje uspešno. Svi protesti su ugušeni.
Javnost je ostala zgrožena. Sa jedne strane, oni koji prate tzv. „medije sa nacionalnom frekfencijom”, gledajući besomučno pokazivane slike režiranog nasilja pripisivanog nekim opozicionim političarima. Nazivani su rušiteljima države i označeni kao organizatori protesta koji su odgovorni za nasilje. Sa druge strane, javnost je zgrožena nasiljem koje su primenile specijalne snage. Ta javnost bila je potpuno poražena, jednostavno nemoćna da se na bilo koji način suprotstavi zloupotrebi MUP-a. Nezavisni mediji su učinili i više nego što su mogli, ali su na globalnoj medijskoj sceni unapred pobeđeni dvocifrenom razlikom u odnosu i samo na jedan „medij sa nacionalnom frekvencijom”.
Kada je sredstvo postiglo cilj (ne, nikako ga ne opravdava), onda je mogao blagovremeno da reaguje jedino zaštitnik građana. Ali čime? Hemijskom na pendrek? Ipak, sprovedena je neka istraga u pravnim okvirima zaštitnika građana te je sačinjen i objavljen tematski izveštaj „Postupanje policije prema licima lišenim slobode tokom javnih okupljanja u Beogradu”.[2] Generalni je zaključak da je policija upotrebila brutalnu i nesrazmernu silu.
Kada se sve završilo, učvrstila su sepitanja: ko je vršio nasilje, ko ga organizovao, a ko odobrio? Ista pitanja u vezi sa nasiljem u Hercegovačkoj ulici, ostala su bez odgovora.
Кako opisati mogući scenario po kome kriminalci povezani sa političarima zloupotrebljavaju MUP? Dokle može da ide to nešto, što više ne možemo zvati zloupotrebom jer je ona koliko god teška, ipak blaga da bi se njome opisao taj pretpostavljeni scenario.
* * *
Šta je zajedničko opisanim događajima? Upravo subjekt vladavine prava kome je posvećeno ovo istraživanje – MUP. Nakon što smo prikazali njegovo mesto i ulogu u sistemu vladavine prava, trebalo bi da možemo da odgovorimo na pitanje:
Može li se u Srbiji bez MUP-a vladati?
Politička teorija bi se upustila u razmatranje ovog pitanja, ali pravna teško.
Što je manje demokratije u društvu, to je uloga MUP-a izraženija. Кako vladavina prava gubi na značaju, tako MUP dobija. To deluje paradoksalno čak i materijalno netačno, ali je realan život surov. Značaj koji MUP tada dobije je – negativan!
Кako MUP treba da postupa? Bilo bi dobro kada bi ga neko pitao, no neće. MUP će uvek postupiti onako kako to žele najmoćniji, u krajnjoj instanci samo jedan čovek. On je do sada uvek postupao onako kako to samo njemu lično ide u korist, i nikako drugačije.
Dva su teorijski moguća odgovora na to pitanje, što ga čini ne samo suvišnim, nego i bizarnim. Jedan je: Onako kako pravo kaže a zakon nalaže! Drugi je protivno tome, tj. nezakonito! Svako će reći da MUP treba samo po zakonu da postupa. Da li to u praksi čini? Svi odgovor znamo, ali se ustežemo da ga kažemo. MUP svakako po zakonu postupa u velikoj većini predmeta, ali ne u svakom. U kojim to predmetima je zakon suvišan?
– To su predmeti političke korupcije, u širem smislu zloupotreba političke moći.
Ko određuje kada će se zakon sprovoditi a kada kršiti?
– Neformalni centri moći.
Šta smo utvrdili ovim istraživanjem, da vladavina prava postoji ili da se krši? Da li je kršenje pojedinačno, parcijalno, ili masovno? Kada sve sagledamo, stiče se utisak da se država okitila vladavinom prava kao božićna jelka svećicama. I tu smo negde blizu metaforične istine. Vladavina prava realno toliko i znači, tek da svetluca šarenilom boja.
Letimičnim pogledom na vremenski okvir istraživanja lako se uočava da vladavina prava u našem društvu nije ostvarena. Politička moć ne pristaje da deli primat bilo sa kim, a posebno ne sa nekim ko bi je ograničio. Stoga vladavina prava ima male šanse u nestabilnim društvima, posebno u onima gde je demokratija pojam na koji se ljudi čude, ili mršte, neki čak i kiselo nasmeju. Gde je u toj oceni MUP? Na putu kojim zloupotrebljena politička moć eliminiše vladavinu prava, on je prva žrtva.
[1] Ovo istraživanja se ne upušta u određenje protesta
[2] https://rc.gradjanske.org/najvazniji-delovi-izvestaja-postupanje-policije-tokom-javnih-okupljanja-u-beogradu/
Tekst je preuzet iz studije Siniše Jankovića Kako je jedna ceduljica srušila MUP (Esej o vladavini prava u srbiji na primeru MUP-a), koju je aprila 2021. godine objavila organizacija civilnog društva Institut za istraživanje korupcije Kareja, Pančevo, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija pruženu za realizaciju projekta „Vladavina prava (ili političke korupcije) u Srbiji, na primeru MUP-a”.
Pančevo Si Ti će u tokom jula i avgusta, četvrtkom i ponedeljkom objavljivati delove knjige. Oprema teksta redakcijska.
Siniša Janković (1961, Vranje) je policijski inspektor u penziji. U MUP-u je radio 31 godinu, najduže na poslovima suzbijanja privrednog kriminaliteta. Bio je član radne grupe MUP-a koja je istraživala 24 sporne privatizacije. Magistar je političkih nauka i autor više radova o političkoj korupciji, kao i dve knjige iz ove oblasti, Oči u oči sa političkom korupcijom i Kako je jedna ceduljica srušila MUP. Predsednik je Upravnog odbora Udruženja Institut za istraživanje korupcije Kareja.