Moj posao je vezan za tehničku organizaciju javnih i privatnih događanja. Živim u gradu koji se može smartati za jednu od prestonica za ovakav posao. Grad Njujork je u martu postao još jedna svetska prestonica, ovog puta veoma nezavidna. Država Njujork je dostigla rekord po broju obolelih i umrlih od kovida, više nego bilo koja zemlja na svetu. Najveći broj slučajeva, smrtnih i obolelih, vezan je za grad Njujork. Ja nisam puno putovao po svetu, ali do proglašenja pandemije jedan od sinonima koji sam konstantno vezivao za Njujork je reč pokret. Postoji izreka da njujorški minut brži od 60 sekundi. Biti u pokretu je suštinski bitno za bilo kog stanovnika Njujorka. Grad je tako zamišljen od kada je napravljen, čemu u prilog govori da u svojoj infrastrukturi poseduje najstariji podzemni javni prevoz, ovde poznat kao subway. Ovaj sistem dnevno preveze nekoliko miliona ljudi. U špicu mi se više puta desilo da ne mogu da pomerim jednu ruku, pošto se drugom držim za šipku. Ova statična ruka je uz moje telo i između dve druge osobe koje se dodiruju. Veoma klaustrofobična situcija pogotovo kad voz stane u sred tunela da najdužih pet minuta ikada. Subway je verovatno mesto gde je bilo najteže primeniti pravilo od dva metra rastojanja.
Sredinom marta je u državi Njujork proglašeno vandredno stanje i primenjena su pravila o socijalnom distanciranju. Barovi i noćni klubovi su zatvoreni, a restoranima je ostavljeno da odluče da li žele da nastave da rade samo dostavu i „ponesi sa sobom” uslugu. Sva javna događanja su prvobitno odložena na neodređeno vreme, a ubrzo su počela i da bivaju otkazana.
Da pojasnim situaciju sa restoranima. Njujork ima desetine hiljada, ako ne i stotinu hiljada restorana. Vreme utrošeno na posao i kretanje zbog posla ide na uštrb vremena za kuvanje i spavanje. Posete restoranima svih kategorija su učestale. Iz ovog razloga je Njujork jedna od kulinarskih svetskih prestonica gde je apsolutno moguće jesti odlične mekane ćevape i fantastičan hrskav (a mekan unutra) burek, a sve to uz „Staru Sokolovu” rakiju. Restorani (i diskutabilno barovi) su nezvanični četvrti stub Njujorka. Prva tri su, prema gradonačelniku, javni prevoz, obrazovni sistem i zdravstveni sistem. Od kraja marta mi smo na jednom zdravom stubu, dva teško oštećena i jednom nepostojećem. Škole su zatvorene do kraja godine. Korišćenje javnog prevoza je opalo prvo za 25, pa za 40, pa za više od 65 odsto. Za nedelju dana. To je prouzrokovalo smanjenu frekvenciju saobraćaja vozova i autobusa zbog čega je teško smanjiti gužve. Zdravstveni sistem je još uvek stabilan stub, ali su pukotine po sredini sve primetnije jer su njegova glavna potpora ljudi koji rade po šesnaest do dvadeset sati dnevno. Zdravstveni radnici koji su vraćeni iz penzija kao i zdravstveni radnici koji su desetinama aviona dovedeni iz drugih krajeva SAD ne znaju šta ih je snašlo. Niko nije bio spreman, počev od sanitarnih radnika, medicinskih sestara, lekara, naučnika, načelnika, ministara, gradonačelika, guvernera pa sve do predsednika. Čak i oni koji su znali šta znači pandemija i kako se širi zaraza (većinom ljudi iz sredine prethodne rečenice), nisu pretpostavili koje dimenzije će poprimiti ovaj istorijski događaj. Nedostatak zaštitne opreme i nervni slomovi koje je stotine radnika doživljavalo dok je krivina išla na gore je bio svakodnevni prizor. Zaposleni u bolnicama su u pauzama za ručak ili na kraju dugih smena gubili kako fizičko i mentalno zdravlje, tako i svest. Ručno pravljene maske, naočare za skijanje i folije iz fasickli kao zaštita su se koristili u skoro svakoj bolnici, kako u onim koje su odlično finansirane, tako i u onim javnim. Najveći kongresni centar, sportske arene i slične ustanove u Njujorku su pretvorene u mobilne bolnice. Bolnički brod američke mornarice „Comfort” sa hiljadu bolničkih kreveta je uplovio u civilnu luku. Njujork ima najglasnije sirene hitne pomoći i vatrogasnih službi na svetu. One su učestale i deo svakodnevnice, a sada prekidaju svaki momenat u kom ljudi razmišljaju o bilo čemu drugom sem o posledicama pandemije. Ovaj stabilni noseći stub je većini ljudi ovde poslužio kao šamar koji smo svi kolektivno popili od realnosti u kojoj smo se zadesili. Većina ljudi s kojima komuniciram, uključujući i mene, na ovu novonastalu situaciju odreagovala je kao na gubitak voljene osobe; u pet etapa.
Poricanje; Ne mogu restorani tek tako da ne rade, ne mogu događanja tek tako da stanu…
Bes; KAKO BRE NE RADE RESTORANI?! KAKO MORAM DA ČEKAM U REDU DVA METRA OD SLEDEĆE OSOBE?! NEĆU!, KAKO MOŽE VEŠERAJ DA NE RADI?!?!?!? (ovde obično stanovištvo pere veš u vešeraju kojih ima na svakom ćošku. Mašina za veš u domu je nešto poput statusnog simbola…)
Cenkanje; Možda ako odem u radnju u 7 ujutru biće manji red, možda ako sednem u kola pa se vozim okolo ne štetim ostalima koliko bi ako se šetam, možda ako se ponašamo svi kao da se ništa ne dešava izgradićemo „čoporni imunitet”…
Depresija; E sad ovo je etapa za koju u normalnim uslovima u Njujorku nema vremena. Ne u smislu ljudi ovde ne upadaju u depresiju, daleko od toga. Aplikacije koje se bave meditacijom i psihoterapijom su razvile posebne besplatne planove za ljude u Njujorku. Biti zatvoren sa cimerom ili dva, tri koje inače baš ne možeš da podneseš, ali plaćaju kiriju definitvno ostavlja posledice. Više mislim na emocionalnu otpornost koju osoba razvije kada živi u Njujorku duži niz godina. Nepisano pravilo je da nisi Njujorčanin ako ne živiš ovde deset godina. Ta otpornost se ovde pokazala u dva svetla. Pozitivnom, u kojem ja volim da razmišllam, pripada većina ljudi i ono ima dva sloja. Prvi gde ljudi pomažu jedni drugima kako znaju i umeju, počev od deljenja informacija na društvenim mrežama, propuštanja u dugačkim redovima, prijavljivanja za dobrovoljni rad i onoga što stručnjaci kažu da je najbitnije, ostajanja kod kuće. Ovo zadnje često ume da doprinese depresiji velikim procentom, ali ljudi oko mene nalaze razne načine da ovo vreme iskoriste na najbolji način. Tu leži suština drugog sloja, gde pokušavamo da rastemo kao osobe i apliciramo osnovu Darvinove teorije: adaptaciju. Ne računajući one koje imaju sreće da mogu da rade od kuće, ljudi otkrivaju skrivene talente ili usavršavaju one koje su znali da imaju. Prihvatajući izazove na društvenim mrežama za koje inače ne bi imali vremena (dalgona kafa), pohađajući onlajn kurseve i časove u struci ili van, organizujući Zoom/Hangouts večere sa ekipom i služeći se crnim humorom zarad ublaživanja situacije, četvrta i peta etapa su nekako stopljene u jednu. Pomenuo sam da je ova četvrta osvetljena na dva načina. U negativnom svetlu se nalaze ljudi i čitave zajednice koji pandemiji pristupaju kao da ne postoji. Hasid jevrejska naselja su i u normalnim uslovima veoma drugačija, jer članovi ove zajednice baziraju svoje živote na religijskim običajima više nego bilo koja etnička zajednica u Njujorku i možda u svetu. Tako su to bar meni prestavili oni ljudi koji su ovde mnogo duže od deset godina. Verovatno da tu ima mesta za diskusiju, ali ono što sam primetio pre pandemije jeste da se svakodnevnica u ovim komšilucima svodi na praćenje pravila. Religijski skupovi i kretanje u grupama su deo te svakodnevnice koje članovi ovih komšulika nisu hteli da se odreknu. U tim krajevima su čak učestali, a inače retko zabeleženi slučajevi policijskih intervencija zbog nepoštovanja pravila o socijalniom distanciranju. Rezultat toga je najveći broj slučajeva zaraženih korona virusom upravo u ovim krajevima grada, pored onih gde je stopa kriminala velika ili jasnije, radničkim naseljima. Ja živim u jednom takvom kraju u kojem je pre pandemije gentrifikacija uzimala maha. S tim u vezi, na ulicama su se često još uvek mogli videti ljudi koji jasno nemaju najbolje namere. Upravo ti ljudi smatraju da su nekako otporni na koronavirus. Moja pretpostavka je to zbog njihovog atipičnog životnog iskustva. Ta misao im je nekako isprogramirana s obzirom na mesto odrastanja. U svakom slučaju, jednog dana na putu do prodavnice kaže glasno lik: „Ma kakav virus! Diši vazduh, živi život punim plućima!” Sve to grleći drugog lika koji ide pored njega, a treći lik ga onako ortački pesniči u rame.
Peta etapa; Prihvatanje. Ono što nam dolazi sa političkog vrha države Njujork je da je nova realnost drugačija i da „povratka na staro” vrlo verovatno neće biti. S tim u vezi, prihvatanje i adaptacija je ono čemu se izgleda većina okreće. Iskreno se nadam da će pomenuta emotivna otpornost odigrati glavnu ulogu u oblikovanju budućnosti ovde. Zbog toga, kupio sam instant kafu za dalgonu.
Noeća fotografija: Manhattan Bridge slikan iz naselja Dumbo