Prethodni deo teksta možete pročitati ovde
Sintagma „devedesete godine“ označava period u kome je na vlasti bio SPS i njegov ključni pomagač SRS. Obeležio ih je: raspad i/ili razbijanje socijalističke Jugoslavije, oružani sukobi u nekim bivšim republikama, sankcije međunarodne zajednice, uništena ekonomija, vrtoglava inflacija, erozija morala, na kraju i oružani sukob sa NATO paktom. Bili su to idealni uslovi za procvat svakog zla. Nama koji smo to proživeli, muka je i kratko podsećanje.
Nestašica naftnih derivata, zatim drugih akciznih proizvoda i osnovnih životnih namirnica izdigla je na viši nivo sve vrste korupcije i proizvela najopasniju, političku korupciju. Policija tog doba bila je apsolutno nespremna da se suoči i sa mnogo manjim obimom kriminaliteta. Neutralni posmatrač sa bezbedne udaljenosti pitao se da li će država u takvom stanju opstati? Treba li uopšte pitati u kom je stanju bila vladavina prava?
Кako je policija preživela to vreme? Visok stepen patriotizma, profesionalizma i posvećenosti poslu presudno je uticao da policijski službenici očuvaju policiju kao sistem i sačekaju neke bolje dane, da se oporavi i uspostavi u meri i obimu koji je potreban za očuvanje javne bezbednosti.
Početkom devedesetih formiran je MUP tako što je dotadašnji Republički sekretarijat za unutrašnje poslove (RSUP) preimenovan u MUP. Promene su bile ideološke prirode. Prestala je da se koristi petokraka kao simbol komunizma, a Savez komunista Jugoslavije (SКJ) je izbačen iz statusnih dokumenata. Njegovo mesto ostalo je prazno. Prava reorganizacija policije nije izvršena. Nabujalom kriminalitetu suprotstavljena je Uprava za poslove kriminaliteta u sedištu MUP-a, koja je u svom sastavu imala odeljenje za privredni kriminalitet i odeljenje za opšti kriminalitet.[1] Ovo prvo sačinjavali su načelnik, nekoliko šefova odseka, sekretarica i još nekoliko operativaca.[2] Od njih niko nije ni očekivao da se bave operativnim radom i otkrivanjem krivičnih dela i izvršilaca.[3] Ako je neko od njih i preduzeo nešto u tom pravcu, bilo je to neobavezujuće i samo zbog ličnog afiniteta prema policijskom poslu. Zadatak tih ljudi nije bio operativni, već administrativni, uključujući i nadzor nad radom provincijskih odseka za privredni kriminalitet.
Ekonomija zemlje je gotovo preko noći srušena. Država nije mogla da nabavi tzv. akcizne proizvode, pre svih, naftne derivate. Legalno se time baviti u datim uslovima bilo je nemoguće pa su tu ulogu preuzeli pojedinci. Ubrzo su morali da se organizuju kako bi zadovoljili nepresušnu tražnju. Organizacija je povećala obim posla, a to je zahtevalo i kopču sa vlašću. Tako je u Srbiji nastao organizovani kriminalitet.
* * *
Štampanje novca poznato kao primarna emisija, bila je jedina privredna grana kojom se bavila država i to je radila u tri smene. Još tople novčanice praktično su poklanjane nekim bankarskim preduzećima. Кako njihova vrednost nije trajala duže od jednog dana, one su u istom danu završavale u rukama beskrajne mreže uličnih dilera, bukvalno u svakom gradu u Srbiji. Novčanice su bile predmet sa jednokratnom upotrebom. Služile su za trampu sa građanima od kojih se, gotovo na prevaru, pribavljala čvrsta valuta.
Taj lanac organizovanog kriminaliteta sve do ulice, smatrao se legalnim, ali je ulični otkup deviza bio nezakonit. Kao takav godinama je bio predmet svakodnevnog postupanja provincijskih operativnih radnika privrednog kriminaliteta. Ulični dileri su privođeni, pretresani, oduziman im je novac i podnošene su im prekršajne prijave. Sve je to uredno evidentirano. Provincijski operativci i policajci bili su opterećeni pronalaženjem, oduzimanjem i procesuiranjem i naftnih derivata, cigareta, kafe i drugih akciznih prehrambenih proizvoda, ali i robe široke potrošnje. Sve to obavljano je svakodnevno, uz mnogo uloženog truda, ali samo protiv izvršilaca na najnižem, uličnom nivou. Takva borba protiv organizovanog kriminaliteta, bez obzira na zalaganje policajaca, bila je osuđena na neuspeh. Sve je izgledalo kao da je država htela da zabrani hleb. Stanovništvo je jednostavno bilo prinuđeno da se na sve načine dovija kako bi do hleba došlo. Gladan čovek ne bira da li će hleb kupiti u prodavnici ili, ako ga tamo ni za lek nema, od uličnih preprodavaca.
Iako je vlast obijala da prizna postojanje organizovanog kriminaliteta, MUP je prepoznao koliko je sve to po društvo opasno te je u cilju boljeg praćenja navedene problematike, postupio po poznatom administrativnom metodu ustrojivši posebne akcije.[4] U praksi je to izgledalo ovako: Svakog petka do 9 sati, iz svih provincijskih policija upućivane su depeše u sedište MUP-a, pojedinačno za svaku akciju, sa rezultatima ostvarenim u prethodnih nedelju dana. Pri tome se nije prihvatala prazna ili depeša bez podataka o ostvarenim rezultatima. Učinak je morao da se ostvari i iskaže.
Odeljenje za privredni kriminalitet u sedištu MUP-a pristupalo je statističkoj obradi podataka tj. sabiranju te je o tome izveštavano rukovodstvo MUP-a i sam ministar. On je, po potrebi, javnosti saopštavao koliko je oduzeto deviza, benzina i cigareta, i druge statističke podatke. Sve to je glorifikovano i prikazivano tako da brojke budu što veće. Često je, umesto da se iskaže broj oduzetih boksova cigareta, saopštavan broj oduzetih paklica, što je, logično, deset puta veći broj. Javnost je, po običaju, ne dišući, gutala takve uspehe i sticala utisak o povećanoj bezbednosti.
Kriminalitet je administrativno efikasno suzbijan, a realno je bujao. U MUP-u nije imao ko da mu se ozbiljno suprotstavi. Realno nije se mogao sprečiti nelegalni uvoz naftnih derivata i cigareta, ali se sve to svakako moglo mnogo bolje urediti.
Međutim, novac namenjen nelegalnom otkupu deviza poticao je iz zemlje, iz izvora poznatog apsolutno svakom građaninu, te ga je bilo lako pratiti i sprečiti da uđe u ulične, tj. nelegalne tokove. To što je lako moglo, nikada se nije učinilo. Nikada se nije postavilo pitanje, odakle tolike količine novca na ulici? Najodgovorniji za sve to bili su apsolutno zaštićeni. Ekonomska moć im se enormno uvećavala i donosila veliki društveni ugled. Sa druge strane, žrtve svega bili su građani, apsolutno nezaštićeni i sve siromašniji. Jedino pravo koje su imali i zadržali je da budu obmanjivani, pljačkani i ponižavani, ali i da se istovremeno dive onima koji im to čine.
U okviru redovnih aktivnosti provincijski odseci za privredni kriminalitet vršili su provere u društvenim preduzećima u kojima je jedan broj direktora bio u članstvu tada vladajuće SPS. Tamo gde su utvrđena krivična dela, podnosile su se krivične prijave. Začudo da nije bilo posebnih opstrukcija takvih provera. Verovatno jer za to nije postojao razlog. Njihov ishod, uostalom kao i ishod ogromne većine drugih sličnih krivičnih prijava, bio je poznat. U raznim fazama krivičnog postupka skoro sve krivične prijave su pale. Кako se sa puštanjem takvih krivičnih prijava otezalo, neke su dočekale smenu vlasti Slobodna Miloševića u fijokama provincijskih odseka za privredni kriminalitet. Nakon formiranja nove, petooktobarske vlasti, iz MUP-a je nezvanično naloženo da se sve zadržane krivične prijave sukcesivno dostave tužilaštvima. U to vreme nikog nije zanimala sitna zloupotreba npr. nekog direktora stovarišta, člana SPS-a. Svi su sa pravom očekivali da najodgovorniji budu uhapšeni. Кoliko se u tome uspelo u godinama posle 2000. poznato je.
Lako se zaključuje da je vlast devedesetih, što činjenjem, što nečinjenjem, omogućila širok spektar kriminaliteta. Time je napisala osnivačku povelju za organizovani kriminalitet, ali je negirala da postoji. Dobar razlog da se ne uvedu posebne krivičnopravne odredbe protiv organizovanog kriminaliteta bilo je upravo negiranje njegovog postojanja, jer nam ne trebaju mere protiv onoga što ne postoji.
U sledećem nastavku, 26. jula: Vezane ruke pre i posle 2000. godine
[1] Odeljenje je u sedištu MUP-a, njega čine „salonski” operativci. Oni ne „rade”, oni koordiniraju, rukovode, nadziru i slično. Odsek je organizaciona jedinica u provincijskim policijama na čijim leđima je ceo teret borbe protiv kriminaliteta. Termin „operativni radnik privrednog kriminaliteta” rezervisan je za provincijske operativce, za koje je oduvek bio rezrevisan i konkretni operativni rad na terenu, u ovom slučaju na ulici.
[2] Odseci su bili za bankarstvo, osiguranje i društvene delatnosti, za trgovinu, proizvodnju, požare i havarije i za uopšteni privredni kriminalitet.
[3] Taj posao bio je rezervisan za provinciju, tj. za područne policijske uprave, a u njima za odseke za privredni kriminal.
[4] Za nelegalni promet nafte i naftnih derivata „Oktan”, za cigarete „Klasik”, za drugu akciznu robu „Akciza”, kasnije je i za praćenje vlasničke transformacije ustrojena akcija. Jedno vreme pratila se i proizvodnja uglja, a na sličan način i promet cementa.
Tekst je preuzet iz studije Siniše Jankovića Kako je jedna ceduljica srušila MUP (Esej o vladavini prava u srbiji na primeru MUP-a), koju je aprila 2021. godine objavila organizacija civilnog društva Institut za istraživanje korupcije Kareja, Pančevo, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija pruženu za realizaciju projekta „Vladavina prava (ili političke korupcije) u Srbiji, na primeru MUP-a”.
Pančevo Si Ti će u tokom jula i avgusta, četvrtkom i ponedeljkom objavljivati delove knjige. Oprema teksta redakcijska.
Siniša Janković (1961, Vranje) je policijski inspektor u penziji. U MUP-u je radio 31 godinu, najduže na poslovima suzbijanja privrednog kriminaliteta. Bio je član radne grupe MUP-a koja je istraživala 24 sporne privatizacije. Magistar je političkih nauka i autor više radova o političkoj korupciji, kao i dve knjige iz ove oblasti, Oči u oči sa političkom korupcijom i Kako je jedna ceduljica srušila MUP. Predsednik je Upravnog odbora Udruženja Institut za istraživanje korupcije Kareja.