Odlučio sam da pokrenem bilten skoro odmah nakon dolaska na moju poziciju. Moj prvi tekst u biltenu je ovako glasio:
Pozdrav svima vama. Počinjemo sa novim načinom komunikacije, mesečnim biltenom koji je sada pred vama. Tajming je uvek važan. Naša namera je da ga objavimo u elektronskom obliku nekoliko dana pre svakog mesečnog sastanka. Za razliku od sastanka, koji je zamišljen da bude iskustveni (sedenje u krug) i zajednički (u isto vreme i na istom mestu), svrha biltena je da vam pruži ažurirane informacije relevantne za naš zajednički rad. Kao što sam ranije u mejlu rekao, želim da olakšam dijalog i vaše učešće. Zbog toga vas pozivam da budete aktivni participanti. Dvosmerna komunikacija ima šansu da izbegne nesporazume i poboljša jasnoću predstavljenih informacija. Takođe je zdrava za naš mozak i um (pasivni primalac naspram aktivnog saradnika). Rastemo kao odelenje u organizaciji koja raste po veličini i složenosti. Povezani smo u mrežu mreža sa namerom da sve tačke rezonuju istom frekvencijom u prenosu energije i informacija. Nadam se da će ovoj bilten pomoći da naša sopstvena mreža (čitaj odelenje) harmonično vibrira stvarajući muziku visoke frekvencije u kojoj ćemo svi uživati.
Zvuči poetično i idealistički, ali u kontekstu onoga što sam pokušavao da promovišem, to je tada imalo smisla. Uz moje značajno učešće, uspeo sam da mobilišem grupu ljudi da daju česte doprinose i izraze svoja mišljenja i talente, koji bi inače ostali skriveni. Ovaj bilten je nastavio da izlazi mesečno tokom dve godine. Nakon toga, zbog odlaska tehničkog urednika, postao je tromesečna publikacija sa radnom grupom i glavnim urednikom. Postepeno sam se udaljio od svakodnevne uređivačke aktivnosti, ali sam nastavio da pišem uvodnu kolumnu i važne novosti. Bilten je bio široko čitan, ne samo na našem odelenju, već i u celom medicinskom centru, a ponekad i u regionu. Bio sam zadovoljan što sam pronalazio energiju, posvećenost i kreativni nagon da pišem i inspirišem druge u tom pravcu.
Na kraju 2013. godine napisao sam osoblju:
Vreme je da razmislimo o završetku godine koju smo proveli zajedno, ujedinjeni u plesu svakodnevnog deljenja mnogih aspekata naših života, odlučni da izdržimo i napredujemo. Ova godina je bila jedna od onih nezaboravnih godina mog života, puna događaja koji su primorali moj mozak da radi prekovremeno na stvaranju novih mreža povezivanja koje se pretvaraju u obogaćeno životno iskustvo. Ušao sam na novu teritoriju i morao sam mnogo da naučim. Bilo je dovoljno razloga da se osećam preplavljeno ili frustrirano, ali uglavnom sam ostao miran i nastavio da se smešim. Svakodnevna praksa joge mi je u tome pomogla. Administrativne dužnosti su mnoge i različite. Postepeno se prilagođavam i prihvatam ovaj prelaz sa nege pacijenata na negu lekara i ostalog osoblja. Osećam se blagosloveno što sam ovde i sada, okružen divnim i posvećenim ljudima, još uvek nasmejan, motivisan da inspirišem negovanje pozitivne emocije i zdravog zajedničkog života u ovoj našoj zaleđenoj zemlji, pružajući tople ruke sa ovom porukom od srca:Okružite se ljubavlju i dobrotom iznutra i projektujte istu u vašu okolinu. Želim vam radosnu sezonu završetaka i novih početaka.
Obnavljanje akademske karijere
Po dolasku u VA sistem, odlučio sam da nastavim prekinutu akademsku karijeru, pre svega sa specijalističkim programom. Sledeće 2014. godine sam postao direktor specijalističkog programa u VA sistemu koji je bio jedan od glavnih nastavnih mesta za specijalizante psihijatrije. Povećao sam njihov broj u ambulanti, implementirao iskustvo u telepsihijatriji, dodao novu rotaciju u programu zloupotrebe supstanci, nadgledao tri specijalizanta tokom njihove kliničke rotacije, učestvovao u radu komisija za specijalizante i počeo da predajem didaktičke kurseve. Na taj način sam ponovo postao jedan od glavnih nastavnika u programu koji sam završio 21 godinu ranije.
Početkom 2014. godine odrzao sam predavanje na medicinskom fakultetu o temi „Cirkadijalni ritmovi i poremećaji raspoloženja”. Bio je to jedan od najambicioznijih projekata koje sam preduzeo u mojoj akademskoj karijeri. To predavanje je uključivalo neuhvatljivi pojam vremena. Znao sam da je taj koncept proučavan u nauci i filozofiji, biologiji i medicini, psihologiji i neuronaukama. Takođe sam znao da kliničari potcenjuju hronobiologiju i njen praktični značaj. Nakon što sam pregledao ogromnu literaturu, mučio sam se kako da je predstavim na koherentan i sažet način. Moj perfekcionistički stav uzeo je maha, tako da sam revidirao slajdove više od 50 puta dok konačno nisam došao do 62 slajda koja sam odlučio da koristim tokom predavanja. Želeo sam da moja prezentacija ima klinički značaj, pa sam odabrao strategije lečenja poremećaja raspoloženja kao što su terapija jakom svetlošću, terapija ranim buđenjem (ograničenjem spavanja), terapija mrakom i upotreba klase lekova zvanih hronobiotici koji regulišu cirkadijalne ritmove. Predavanje je dobro primljeno, bio sam zadovoljan, ali u isto vreme sam i odahnuo zbog uspešnog okončanja opterećenja koje sam sam sebi nametnuo.
VA sistem je imao akreditovani program psihološke prakse. Svake godine su angažovana tri nova psihološka pripravnika na period od 12 meseci kako bi završili kliničku obuku kao preduslov za dobijanje licence za samostalni rad. Važan deo njihove obuke bio je didaktički kurs. Odlučio sam da držim tri predavanja koja su se odnosila na međusobnu povezanost mozga, psihe i okoline kao i njihovu relevantnost za svakodnevnu kliničku praksu. U prvom predavanju upoznao sam ih sa evolucionom teorijom mozga i kako ova teorija objašnjava adaptivno i neprilagođeno funkcionisanje mozga, posebno u odnosu na uobičajene mentalne poremećaje. U sledećem predavanju govorio sam o teoriji vezanosti i obrascima intimnih odnosa sa akcentom na ulogu nesigurne vezanosti kao faktora rizika za psihopatologiju. Konačno, u trećem predavanju ponudio sam definiciju uma i koncept svesnosti i kako se on može koristiti kao moćno sredstvo za transformaciju koja vodi do fizičkog i mentalnog blagostanja. Zaista sam uživao u ovim predavanjima i materijalu koji su pokrivali. Čak i nakon mog penzionisanja, pripravnici su tražili da nastavim da im predajem.
Odluka o penzionisanju
Proslavio sam 60. rođendan u San Francisku na najbolji mogući način. Posledice ovog rođendana bile su manje prijatne ali veoma značajne. Na simboličan način, ovaj rođendan je bio prelazak u sledeću fazu života sa ograničenim vremenom postojanja u mom fizičkom telu i postepenim procesom starenja i opadanja fizičkih i mentalnih sposobnosti. Tada sam po prvi put u životu doživeo jaka osećanja vezana za psihološki protok vremena. To me je podstaklo da napišem autobiografiju i preispitam prioritete u narednim godinama života.
Nakon što sam oko godinu dana razmišljao o penzionisanju, odlučio sam da započnem proces u septembru 2017. godine. Obavestio sam mog pretpostavljenog, načelnika medicinskog osoblja dr Vajntrauba, o mojoj nameri u oktobru iste godine tokom godišnje evaluacije. Iskazao je veliko poštovanje prema meni. Bio je tužan zbog moje odluke, ali me je u isto vreme podržao. Naznačio sam da ću pomoći u procesu tranzicije i u potrazi za mojom zamenom. Kada sam obavestio osoblje, mnogi od njih su bili iznenađeni i uznemireni. Radio sam pet godina kao njihov lider i bili su naviknuti na mene i moj stil. Organizovali su moj ispraćaj koji je bio nezaboravan. I tako sam 27. aprila 2018. godine stigao do još jednog završetka. Moja poslednja e-poruka svima je glasila:
Ovo je kraj mog fizičkog prisustva među vama. Osećam se blagosloveno što sam bio okružen divnim i posvećenim ljudima sa zajedničkim ciljem i misijom. Želim vam da nastavite sa dobrim radom pod vođstvom dr Kolinsa. Odlazim sa osećajem ispunjenosti i postignuća iako još mnogo posla treba da se završi a novi poslovi već kucaju na vrata. Pokušao sam da dam sve od sebe u ovom procesu. Hvala vam što ste učestvovali u mom ispraćaju. To je poboljšalo moje iskustvo o završetku važnog dela mog života. Vi ste to omogućili. Ostanite u dobrom zdravlju. Dobro radite svoj posao. Projektujte pozitivnost i saosećanje.
Kraj puta
Godine provedene u VA sistemu bile su plodne. Vratio mi se entuzijazam za rad. Razvio sam drugu vrstu veština i dokazao se u ulozi lidera i administratora. Iako sam pripadao velikom birokratskom zdravstvenom sistemu koji je bio pod uticajem dnevne politike zemlje, na lokalnom nivou sam sarađivao sa izuzetnim ljudima i rukovodiocima koji su uvažavali moju stručnost i dozvoljavali mi veliku slobodu delovanja. Posao me je udaljio od direktnog kliničkog rada sa pacijentima, što mi je tada bilo potrebno zbog iscrpljenosti koju sam doživeo u Sanfordu. Iskustvo stečeno u ovom poslu bilo je dragoceno i obogaćujuće. Verujem da je moj stil rukovođenja doprineo kvalitetu i razvoju službe posvećene unapređenju mentalnog zdravlja i da sam poboljšao život i rad kako osoblja tako i pacijenata. U istom vremenskom periodu obnovio sam akademsku karijeru i postao jedan od glavnih nastavnika u programu za pripravnike. Posle pet godina rad, bio sam spreman da sa 64 godine „okačim kopačke o klin” i zaplovim u nove vode.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropshijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.