Pre nego što sam započeo sa radom, moja supruga i ja smo otišli u Šivananda ašram na ostrvu Paradajz koje pripada Bahamskim ostrvima, gde smo se upisali na trening joge za lečenje depresije i anksioznosti. Program je vodila Ejmi Vajntraub, poznata učiteljica joge. Moja supruga je praktikovala jogu već nekoliko godina, a ja sam tek nedavno počeo. Ovaj trening je bio prilika da oboje naučimo kako da koristimo specifične tehnike joge za regulisanje raspoloženja i smanjivanje anksioznosti. Uz to da pobegnemo od oštre zime u Severnoj Dakoti, živimo u ašramu osam dana, i po prvi put posetimo Bahamska ostrva.
Brzo smo stigli u taj raj. Ašram je osnovao Svami Višnudevananda na osnovu učenja njegovog gurua Svamija Šivanande. Imali smo doživljaj kao da smo se vratili u prošlost, daleko od moderne civilizacije. Dobili smo najbolji smeštaj u ašramu sa pogledom na okean. U dnevniku sam napisao: „Osećamo se blagosloveno što smo ovde, u divnoj prirodi i vremenu, okruženi toplim vodama Atlantskog okeana, na tlu indijskog ašrama, gde učimo o hinduističkom duhovnom životu. Svakodnevno vežbamo meditaciju, jogu, pevanje, prisustvujemo inspirativnim predavanjima, i komuniciramo sa ljudima okupljenim širom sveta”.
Bili smo u maloj grupi koju je predvodila Ejmi Vajntraub, sa dva pomoćnika. Svaki dan je počinjao u ašramu ranom jutarnjom meditacijom, nakon čega su usledila dva sata treninga i doručak u 10 časova. Popodne se nastavilo sa još dva sata treninga, a zatim večera i večernje predavanje ili meditacija. Bila je to jednostavna, ali moćna rutina lišena moderne tehnologije i distrakcija. Ovaj citat koji je Ejmi često ponavljala rezimira suštinu učenja kojem smo bili izloženi: „Um je putnik kroz vreme, telo je uvek ovde i sada. Za dobrobit, smirite um meditacijom, ispunite telo svesnošću, budite prisutni, bavite se jogom, dišite i prestanite da lomite srce samokritikom”.
Naše osmodnevno podučavanje je završeno prelepom ceremonijom koju je izveo hinduistički sveštenik. Dobili smo sertifikat o završenom kursu 11. februara 2013. godine. Sa ovim iskustvom sam iniciran u svet joge kao moj novi put kontemplativne prakse. Devet godina kasnije, i dalje sam na tvom putu, uz pomoć nekoliko učitelja joge i bezbroj sati posvećene prakse.
Šef psihijatrije
Započeo sam posao šefa psihijatrije 25. februara 2013. godine. Ponovo sam ušao u državni sistem i instituciju podignutu 1930. godine. Trebalo je da predvodim grupu od šest psihijatara. Sve sam ih dobro poznavao, posebno četvoricu koje sam obučavao i mentorirao u prošlosti. Moj neposredni rukovodilac bio je dr Rozenhajm, psiholog i šef odelenja za mentalno zdravlje.
U vreme mog dolaska, to odelenje nije imalo najbolju reputaciju, zbog loših međuljudskih odnosa i nedavne posete federalne agencije zbog žalbe o nepoštenoj praksi. Načelnik medicinskog osoblja je od mene očekivao da poboljšam sadašnje stanje, posebno među psihijatrima. Znao sam da moj posao neće biti lak i da moram mnogo da naučim o rukovodstvu i administrativnim zadacima, ali sam bio spreman za ovu promenu i pristupio sam joj sa entuzijazmom.
Osim moje usko definisane uloge koju sam obavljao, želeo sam da uvedem jogu u sistem lečenja. Postojala je podrška za to, ali je bio potreban vođa sa inicijativom da se taj program pokrene. Zajedno sa koordinatorom za zdravo ponašanje, uspeo sam da obezbedim 20.000 dolara od regionalnog centra u tu svrhu. Sledeći korak je bio pronalaženje odgovarajuće lokalne agencije sa programom joge prilagođenim potrebama veterana. Brzo smo ga identifikovali. Organizovao sam sastanak sa izvršnom direktoricom HeartSprings-a, neprofitne organizacije koja se nalazila preko puta medicinskog centra za veterane. Došla je sa grupom učitelja joge koji su praktikovali jogu dizajniranu za lečenje psihičke traume, kao i adaptivnu jogu, za osobe sa ograničenim telesnim pokretima. Sastanak je bio uspešan i nakon procesa ugovaranja, veteranima su postali dostupni besplatni časovi joge. Ovaj program se postepeno menjao tokom godina, ali osnovni časovi joge su ostali isti. Čak su i zaposlenici medicinskog centra počeli da traže i praktikuju jogu. Uvođenje ove drevne ali prilagođene metode lečenja karakterisane koordinacijom pokreta uma i tela je postao pravi hit u VA sistemu.
Šef odelenja
Ubrzo nakon mog zaposlenja, dr Rozenhajm je najavio povlačenje i otišao na produženi odmor. Morao sam da zakoračim u njegovu ulogu šefa odelenja bez ikakve značajnije orijentacije. Dr Henkok, načelnik medicinskog osoblja, predložio mi je da podnesem prijavu i zvanično stupim na njegovu poziciju. Nevoljno sam pristao. Bez mnogo promišljanja izvršni odbor me je izabrao za novog šefa odelenja za mentalno zdravlje. Izrazio sam moju reakciju na tu vest ovom porukom porodici i prijateljima:
Započinjem novo profesionalno putovanje koje je pomak za 180 stepeni od posla kojim sam se kao psihijatar bavio poslednjih 30 i više godina. Osećam se uzbuđeno ali i zabrinuto zbog puta kojim idem. Biti administrator, menadžer i vođa 70 ljudi nije lak zadatak. Koristiću sve svoje veštine u tu svrhu. Fokus, pozitivna energija i sposobnost donošenja odluka su na vrhu moje liste. Moje ego-ja i više-ja su aktivirani (nadam se i uravnoteženi). Praksa joge me drži prizemljenim, podrška moje supruge me podstiče, prisustvo duha i svesno disanje mi omogućavaju da se povežem sa životnom energijom koja je uvek prisutna i dostupna kako za mene tako i za sve vas”.
U novoj ulozi imao sam mnogo više administrativne odgovornosti a mnogo manje vremena za klinički rad. Posvetio sam se popunjavanju ispražnjenih mesta za psihijatre i drugo osoblje. Pošto sam bio poznat i poštovan u medicinskoj zajednici, značajna grupa psihijatara je sada bili zainteresovana za rad u vetaranskoj bolnici, što nije bio slučaj pre mog dolaska. Na primer, dr Faust, moj prethodni šef u Meritker i Sanford, mi se obratila za upražnjenu poziciju šefa psihijatrije. Angažovao sam je tako da su se naše uloge obrnule što je zahtevalo obostrano prilagođavanje. Još nekoliko psihijatara iz Sanforda je migriralo u našem pravcu. Bilo je uzbudljivo učestvovati u formiranju snažne psihijatrijske grupe na našem odelenju sa najiskusnijim psihijatrima u gradu.
VA sistem je u to vreme prolazio kroz značajne promene i transformacije. Potrebne su bile nove smernice, indikatori, programi i obuke. Zbog toga sam otišao u Vašington, DC na program za obuku lidera. Neprestano učenje mi je zaokupljalo mozak. Rani jutarnji sati korišćeni su za papirologiju, pisanje e-pošte i obavljanje drugih neophodnih zadataka. Svaki dan sam morao da pregledam i odgovorim na 200-300 mejlova, prisustvujem na više sastanaka, pišem beleške, zapisnike, evaluacije i mnoge druge zadatke. Pritužbe pacijenata političarima bile su uobičajene, što je uvek zahtevalo pismene odgovore i objašnjenja u vezi sa konkretnom žalbom. Uprkos raznolikosti ovih za mene novih zadataka, prijatno sam bio iznenađen brzom adaptacijom na novu ulogu s skoro svim njenim zahtevima.
Najviše poteškoća imao sam u prihvatanju kritičkog analiziranja od strane drugih. Moj supervizor me je opemenuo da sam zbog mog položaja stavljen pod mikroskop i da je moj svaki pokret proučavan i praćen. Nisam navikao da budem posebno oprezan o tome šta i kako govorim, ali sada je to trebalo da se promeni. Kao lider zaposlen od strane savezne vlade, na mene su primenjeni viši standardi ponašanja. Anonimne pritužbe službi za ljudske resurse, direktoru medicinskog centra, i sindikatima su bile redovna pojava. I sam sam bio izložen njima, ali srećom, zbog moje dobre reputacije kod nadređenih, do formalne istrage nikada nije došlo.
Moj posao je imao svoje izazove, ali činilo se da sam u stanju da se krećem kroz lavirint ispunjen bezbrojnim preprekama, kako vidljivim tako i skrivenim, i da sačuvam smirenost i postojanost neophodne za podizanje morala osoblja.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropshijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.