Dušan Vujić zvani Vujke imao je bezbrižno detinjstvo. Rastao je u živopisnom Kotežu, nedaleko od Beograda, u blizini kružnog toka kod pumpe. Ortak iz kraja bio mu je niko drugi do Ajs Nigrutin, zbog čega je uvek imao najbolju duvku. Ajzak je Duletu bio kao stariji brat koji ga je uvodio u tajne odrastanja, repovanja i bacanja rima; u svet granja, rizli i hedova, te kuvanja čajeva u kariranim papučama kad ponestane fuke. Vatreni zvezdaš, najviše je voleo stih „Pradeda mu navijao za Genčlerbirligi“, kojim je uvek zadirkivao male Novopazarce, decu roštiljdžije. A onda se porodica preselila na Novi Beograd, u zgrade tačno preko puta FDU-a.
Duletov otac, dr Radowan Demianović, pseudoistoričar, lingvista i profesor za Zlavistiku i zlobu na katedri za zlikovačke studije Svesrpskog fakulteta, pružao je svom sinu sve što je ovaj ikada zaželeo: BMX sa trkačkim kormanom, fudbalsku loptu, hiton za fizičko, set barbika sa kućicom za Kena, fotoalbum sa Svetim Savom koji smišlja prozore, kao i Deretićeve slikovnice za predškolski uzrast. Ali, kao i svaki agent Prve Srbije, i Radowanova jedina briga bila je kako da služiSlužbi, tj. kako da jednoga dana i svog sina jedinca stavi na branik otadžbine.
„Ideš u Fažanu da crnčiš u restoranu!”, nacerenim je, tako legendarnim svojim osmehom koji je brendirao i zaštitio autorskim pravima, kao kakvim omenom, Radowan obavestio Dušana šta mu sprema. Dule Vujić zvani Vujke još uvek nije znao da je otadžbina tamo gde je dobro, a sada je to svakako pre bila Hrvatska nego Srbija, iako i tamo ima sarme. Najvažniji odgovor, međutim, nije dobio: zašto se on preziva Vujić, ako mu je otac Demianović? Razrešenje ove misterije nastupiće ubrzo, kada će Dule napredovati u šefa kuhinje, a pranje tanjira prepustiti nekoj novoj srpčadi koja sve više napušta ekonomskog tigra, nadirući poput bure i nevere u mrsku im Istru i Dalmaciju. Poput svoga ćaće, ni Dule svoju novu domovinu nije previše mirisao.
Tako se jednoga dana, na vratima fažanske konobe pojavio i uglavnom sporedni, ali odlični filmski i pozorišni glumac iz Srbije, Dragan Vujić Vujke. Pošto od glume u Srbiji nije mogao da živi, jer je vlada budžet namenjen kulturi od 0,87% velikodušno preusmerila u Ministarstvo za lobotomiju kosovarenjem, čuveni Vujke prispeo je u mesto kod Pule da skida mast sa posuđa vrelom vodom i čarlijem. Ovakvo ponižavanje bilo je samo dečija igra u poređenju sa onim što će ovaj čovek od svog prezimenjaka dobijati na dnevnoj bazi. Štaviše, već od prvog dana na novom poslu, na kom se pojavio sa još dva kuvarska pomoćnika iz Nepala.
– Zdravo – reče Dragan Vujić Vujke odmah s vrata, okružen dvojicom najamnih radnika bronzane boje kože, koji dve reči srpskog ili hrvatskog, svejedno, nisu umeli da beknu.
– Čekaaj! Ne može bez kravate, a koliko se sećam, dogovorili smo se… – započe Dušan.
– Kakve kravate? Pa možemo li da uđemo, ili ćemo ovako da stojimo kao kreteni ovde? – prekide ga Dragan.
– Pa recimo, ovakve! – reče Dušan, i pokaza na primerak oko svoga vrata.
– Šta ovaj priča, kakve kravate? Zovi Vedrana, molim te – pozva se Dragan na vlasnika restorana.
– Ne momci, stvarno mi je žao, ali...
– Slušaj dečko, i nama je isto žao. Tu priču sa kravatama zaboravi, i pusti nas unutra.
– Čekaj, a ko ste vi? – upita Dušan Vujić zvani Vujke.
– Ja sam Dragan Vujić Vujke, glumac iz Beograda. A ovo su moji švaleri – ciničan beše poznatiji Vujke, kome je sad već bilo dosta zavlačenja.
– OK, upadajte – konačno popusti nepoznatiji Vujke, i to manje zbog toga što mu je entuzijazam za driblanjem novajlija vremenom olabavio, a više zbog posla koji ga čeka.
Ovaj bespotrebni maltretman nije imao baš nikakvu svrhu, budući da kravata u toj, a i svakoj drugoj kuhinji, nije obavezna. Dule je, međutim, u prepoznatljivom stilu balkanoida koji se u stranoj zemlji ranije snašao od svoga zemljaka, i sasvim u duhu monarhističkog, vertikalnog ustrojstva kome je mentalno pripadao, prepoznao šansu da kinji slabijeg, dok se šefu naravno oduvek čepio u guzicu. Takođe je slabo gledao i filmove, a još manje išao u pozorište, preferirajući ražnjiće over Shakespeare. Tako je propustio da odgleda i Šta radiš večeras, sjajan omnibus iz 1988. u čijem je srednjem segmentu sav raskošni talenat Dragana Vujića došao do izražaja, u sceni kada trojici mladića zabranjuje ulaz na žurku jer, zamislite, nemaju kravatu! U kafkijanskom veleobrtu, Dragana Vujića Vujketa zadesio je baš ovakav scenario, u kome ga, daleko od zavičaja, maltretira priučeni kuvar u memli zagušljivog provincijskog restorana. Uostalom, mlađi Vujke je i bio postavljen tu da podriva ustavni poredak RH, povezujući se sa četničkom emigracijom u susednoj državi, ali sve vreme na vezi sa Biom. Tako je bar tata Radowan zamišljao povratak nebeskog naroda na vekovna srpska ognjišta, i vraćanje svetih srpskih zemalja pod okrilje neoDušanovog carstva: zaobilaznim putevima.
Poput svog ideološkog filmskog pandana Nebojše Pajkića, koji je voleo da okuplja mladež oko SKC-a i FDU-a, da bi im onda punio glave ovakvim idejama, i Radowan se vodio logikom koja kaže „mladi su govna”, ili „dete nema pojma”. Setimo se npr. izjave Vlade Divljana koji je rekao da mu je omiljeni političar Dimitrije Ljotić. Iza ove neslane šale iz usta Idola naše mladosti, znamo dobro ko stoji. Zato je i brižni otac Radowan voleo da zna s kim mu sin druguje, pa je i on počeo redovno da visisa Duletovim ortacima na Adi Međici, gde se kuvaju čorbe i tamane pljeskavice. Tu se toliko zbližio sa ekipom brate, prepoznavši svoje polje delovanja poput nekog gospodara lutaka, da je s nekima od njih postao čak i kućni prijatelj. Matori jarac koji je pozavršavao sve fakultete, ali i dalje nađe vremena da bleji s ekipom brateee, jebote kako gotivan profa, e! No siva eminencija Radowan pametno je držao svoj pakleni plan u tajnosti.
A onda je jedan bitan događaj u restoranu sasvim promenio tok stvari. Poznatiji Vujke spazio je datum rođenja svog nadređenog na ličnoj karti koja je ovom ispala, i tada ga je oblio hladan znoj. Njegov dušmanin zapravo mu je bio rođeni sin! Još 1979., dok se o aferama otetih beba ništa nije znalo u javnosti, neko je njegovog prvenca oteo iz porodilišta. Rekli su mu da je dete preminulo. Iako je u tu informaciju odmah posumnjao, ruke su mu bile vezane. Duletu je od oca ostalo samo prezime, i on će, potpuno odsečen od roditelja, biti predat na skrb gospodinu Demianoviću, tada tek mladom i perspektivnom doktorandu na Fakultetu za prisvajanje teritorija iscrtanih rapidografom, i kasnije docentu na katedri za Slanje tuđih sinova u rat.
Fora je u tome da je Radowan bio jalov. Onu frazu, „vučeš se kao kilavi Radowan”, ne biste mogli naći boljeg kom biste je prikačili. Za svoju nemogućnost da se ostvari kao otac, saznao je na Institutu za majku i dete u čijem WC-u je onanisao na Milicu Zavetnicu, a zatim dao sadržaj flašice na ispitivanje. Potrešen negativnim rezultatima, rešio je da otme nečiju bebu, i tu uskače Služba, koja mu preporučuje upravo sina istaknutog, ali nikad dovoljno prepoznatog glumca.
I dok je Dragan gledao u tog plavookog i svetlosmeđeg mladića koji mu je i fizički sličio, osim što je bio za glavu viši i jedno 20kg teži, nije izdržao, pa je uzviknuo:
– Sine moj! Dođi da te zagrlim – reče Dragan.
– Šta trabunjaš, papane? Ja sam sin profesora Radowana Demianovića – reče Dušan.
– Ne, ti si otet iz porodilišta kada si bio mali. Pogledaj sličnost! – Dragan uhvati sina za rukav, i stadoše pred ogledalo. Dule se nervozno otme, i okrete ka Draganu.
– Slušaj, midžete. Ja sam ispao iz Radowanovih jaja, ne tvojih. I ako nastaviš ovako, prebiću te – pripreti mlađi Vujke starijem Vujketu.
– Kakav Radowan? Ti nisi njegov sin, on nije tvoj otac, nego sam ja! Dođi da se izljubimo.
Istog trenutka, Vujke junior pesnicom odalami Vujketa seniora u bradu, ovaj pade na sudoperu, pa na pod. Iz rasečene usne poteče mu krv. Krajnjim naporom uspeo je da se pridigne, uz pomoć ona dva Nepalca koji su posmatrali prizor zatečeni.
– Sine, pusti da ti objasnim! On te je kidnapovao i zarobio – reče Dragan.
– Sad ću da te ispresavijam, šmirante. Ti ćeš meni da vređaš mog oca Radowana!
Dušan Vujić Vujke uhvati Dragana Vujića Vujketa za noge, i poče da ga vitla po kuhinji, nakon čega je glumac pao na tanjire, poklopce, šerpe i lonce, uz gromki zveket i nerazumljivu dreku nepalskog dvojca. Nije mu bilo dosta, pa ga je podigao s poda, i spustio mu desnu šaku u fritezu sa vrelim uljem. „Aaaaaa!”, zaurla Dragan, ali nekako uspe da dohvati tiganj levom rukom, i raspali Duleta po tintari, onesvestivši ga. Metež je dopro do gostiju restorana, ali i do vlasnika, nakon čega je ovaj otrčao u kuhinju da vidi šta se događa.
– Što se ovdje zbiva!? Zašto ovaj leži na podu? A ti, što ćeš s tim tiganjem??
Dragan Vujić nije stigao ni da objasni Vedranu. Samo je ćutke stajao iznad svog biološkog, ali nesuđenog naslednika, koji je ležao s krvavom mrljom na temenu. Ubrzo su obojicu deportovali nazad u Srbiju: Dragan se vratio u Pozorište na Terazijama, a Dušan zaposlio u hemijskom čišćenju tepiha. A u stanu na Novom Beogradu, Dušan Vujić će, isprva kolebajući se, najzad smoći snage da pokrene osetljivu temu, i pronađe neke odgovore.
– Tata, hoću da mi nešto priznaš – reče Dušan zvani Dule.
– Šta, sine? – reče Radowan, skrenuvši pogled sa disertacije na kojoj je upravo radio, „Sorabsko-vilinskog rečnika” u izdanju Catene mundi, njegov pokušaj da izmišljotine iz Gospodara prstenova izvuče iz konteksta, izvrne i predstavi ih kao neoborivu istinu o poreklu Srba.
– Ti nisi moj pravi otac, zar ne? Tvoja su muda kilava! Moj tata je Dragan Vujić, glumac.
Pukoše ove reči kao grom iz vedra neba. Radowan preblede. No, Dule nastavi:
– Zašto si me lagao sve ove godine? Sve vreme sam verovao da si mi ti pravi, a ne samo duhovni otac. Toliko sam te voleo i uvažavao, da sam počeo i da ličim na tebe. Pogledaj!
I zaista, Dušan Vujić zvani Vujke poslednjih je godina počeo da pušta kosu, vezuje repić pozadi (da fura „radovanku”), i nosi lanene košulje koje je raskopčavao kao kakav sredovečni, ocvalo-prekaljeni don Žuan koji poznaje sve konačne istine, koje mu daju za pravo da se arogantno smeška nad tako inferiornim mišljenjem drugih. Obesio je i krstić oko vrata, tek da ideološko skretanje bude potpuno. Jer Vujić Dušan zvani Vujke nekada je voleo i Broza Josipa zvanog Tito, samo to nije smeo nikome da prizna, krijući tu činjenicu kao Draško Stanivuković bradu. S tom razlikom što su mu kod Tite ekonomski progres, emancipacija društva i značajan nivo slobode bili nebitni, jer je on prvenstveno obožavao despotsko-autokratski način vladanja i čvrstorukaštvo. Siledžijsko politikanstvo bilo mu je i vijagra, i kamagra. Sasvim očekivano, jednog dana zavoleo je i Putina, a naročito invaZiju (više i od malvazije, koja mu nije ništa posebno). Svaka porušena zgrada i svi novopobijeni civili dizali su mu Kursk u nebesa.
Kilavost, tj. nedostatak semenja u smokvama, nije nikakva krivica vlasnika. Međutim, ako ta ista osoba svoju egzistenciju i bukvalno bazira na insinuiranju „prekopoželjnih” ratnih dejstava usmerenim ka zemljama u okruženju, ali sve vreme navodeći druge na sukob umesto da i svoj život stavi na kocku, ovo postaje paradigma jednog načina mišljenja, koje bismo mogli nazvati i modernim srpskim viteštvom. Radowan je stoga bio rado pozivan i viđeniji gost emisije BalkanInfo, gde je, nakon što bi Teša uključio klimu, svoje teorije i insinuacije rado prosipao gledalaštvu udobno zavaljen u meblo. Onako poluizuven u salonskim papučama, dok bi pušio tompus i ispijao viski s ledom, razmaštavao je o krvoproliću miliona koji baš u tom trenutku nemaju druga posla, nego da vraćaju srpske zemlje pod okrilje kraljevine iz pluskvamfutura.
Zlobnici bi rekli, „’oće kako da ne. Muda Radowanova”.
– Oprosti, Dušane. Tako je zamišljeno da bude – reče profesor, i zagrli sina.
