Danas bebe slikaju još dok su u maminom stomaku, pa selfi na porođaju, grupni portret sa rodbinom u porodilištu, a potom, po dolasku kući, uradi se još stotine snimaka i fotki kako se dotična smeje, plače, guče, sedi, leži, puzi, spava, ne spava, kupa se… A kada dođe prvi rođendan, ludilo. Igraonica, rođendaonica, pozivnice, prijatelji, familija, kumovi, animatorke, tobogani, lavirinti, penjalice, ketering, svećice, torte, pice, baloni, vatromet, živa muzika… Gosti, mame, tate, babe, dede, tetke, ujne, strine i profi fotografi sve vreme snimaju i škljocaju i eto kompleta od ukupno par hiljada fotosa za bebinih prvih godinu dana. Doduše, niko ti više ne pokazuje sliku svog naslednika, već samo foto galeriju i album na mobilnom telefonu, tabletu ili kompu.
Pa mene su, bre, prvi put slikali kao novorođenče, kada sam imao tri godine. Ali zato ta jedna, jedina fotografija ima težinu i predstavlja nešto najvrednije što imam u kući. Ma kakav nameštaj, garniture, tepisi, bela i ostala tehnika, slike na zidovima, čaše od kristala, servis za ručavanje i escajg nasleđen od babe i ostale trivije. Sve to može ponovo da se kupi, ali ovo parče, već odavno požutelog, papira i vreme koje ona simbolizuje…
Sećam se da se moja mati i mnogo godina kasnije nervirala zato što su mi na slici kratke pantalonice izgužvane, mada ih je ona prethodno pažljivo i sa puno ljubavi ispeglala „za slikanje”. Za ovu bruku je krivila mog ćaleta koji me je kod fotografa odvezao na rudi svog bicikla marke „Partizan”.
Na fotki držim avion i na glavi imam kačket sa plastičnim suncobranom u boji, isti onakav kakav su nosili Raja, Gaja i Vlaja u crtaćima. Tada je izgleda to bio veliki, dečiji modni hit, jer je Đole Balašević na jednom koncertu pričao kako je, kada su ga vodili na more, i on nosio istu takvu kapu na raznobojne trougliće sa suncobranom.
I mnogo godina kasnije, kada smo postali srednjoškolci, nismo se proslavili nekim spektakularnim brojem fotografija. Fotoaparati su bili retki, a malobrojnima koji su imali ovu vrednu napravu, roditelji nisu dozvoljavali da ih nose u školu, na ekskurzije i letovanja. To što se nismo slikali, tada nam se nije činilo kao neki veliki gubitak, bili smo mladi, lepi i mislili smo da ćemo uvek takvi i ostati. A sa godinama koje su se sve brže nizale, shvatali smo koliko bi nam to danas bile drage uspomene.