U Providens sam stigao sredinom juna 1996. godine. Moje radno vreme je bilo podjednako podeljeno između ambulante u krugu bolnice i klinike-satelita u susednom gradu Vorviku, do koje se stizalo posle 20 minuta vožnje. Bio sam uzbuđen. Nisam osećao strah ili nesigurnost, iako sam se našao u delu zemlje sa strogo kontrolisanom negom i privatnim okruženjem sa drugačijim pravilima angažovanja od onih na koje sam navikao u Fargu. Batler bolnica je osnovana 1844. godine, i po tome je bila druga najstarija samostalna psihijatrijska ustanova u zemlji. Kada sam stupio na njenu teritoriju, imao sam osećaj kao da dolazim na sveto tlo. Okolina je bila obrubljena drvećima, parkovima i rekom koja je služila kao prirodna granica na istočnoj strani. U istorijskim zgradama bili su smešteni svi nivoi nege pacijenata, administracija, istraživački programi Braun univerziteta, rezidencijalni programi za adolescente i mnogi drugi objekti.
Prijatnost za oko i dušu
Sama šetnja u ovom okruženju imala je lekovito dejstvo i često se koristila u nezi kako hospitalizovanih pacijenata tako i onih drugih. I ja sam se pridružio grupi onih koja se povremeno sastajala sa pacijentima na ovaj način, šetajući okolo, koristeći smirujući uticaj prirode. Okolina je okarakterisana lepom mešavinom starog i novog, što je postignuto zahvaljujući veštim rukama arhitekte, na harmoničan i estetski efikasan način. Prostor u kome sam radio bio je u zasebnoj zgradi, ali povezanoj sa bolničkom delom. Gde god sam pogledao nisam doživeo osećaj sterilnosti koji se tako često sreće u medicinskim ustanovama. Naprotiv, bilo je to umirujuće i oku prijatno iskustvo potencirano ukusnim umetničkim radovima na zidovima i udobnim zonama za sedenje. Osećao sam se privilegovanim što sam postao deo zajednice zdravstvenih radnika koji su radili u ovoj sredini ispunjenoj bogatom tapiserijom boja, ljudi, prošlosti i sadašnjosti. Bolnica je bila utkana u tkivo društva pružanjem neophodnih zdrastvenih usluga.
Odmah sam postao svestan da se nalazim u prisustvu izuzetne grupe psihijatara. Bilo je uzbudljivo sarađivati sa svima njima, posebno sa dr Larijem Prajsom, koji je kasnije postao moj istraživački mentor i prijatelj. Medicinski direktor bolnice dr Robert Vestlejk pozvao me je da ga posetim. U dvorištu je imao veliki tepee (indijanski šator) koji je koristio za meditaciju i udaranje bubnjeva. Po tome sam odmah znao da su kreativnost i inovativnost dobrodošli u bolnici kojoj je on bio na čelu.
Kliničke obaveze
Moje kliničke obaveze su bile jednostavne i uslovljene reformom nametnutom od osiguravajućih organizacija, koja je u to vreme najviše došla do izražaja u ovom regionu zemlje. Kao psihijatar bio sam usmeravan da koristim farmakoterapiju kao glavni modalitet lečenja, a psihoterapija je delegirana u ruke psihologa i socijalnih radnika. Sastanak sa novim pacijentom je trajao 45 minuta, a povratni sastanci samo 15 minuta. Koristio sam šablonsku dokumentaciju pisanu rukom što je moguće čitljivije. Dobio sam biper koji sam uvek imao pri sebi. Praktično, uvek sam bio na dežurstvu za moje pacijente. Nije me obeshrabrio ovaj model nege. Sa 42 godine života i 16 godina iskustva u radu sa psihijatrijskim pacijentima u različitim okruženjima, mogao sam da se nosim sa bilo čim. Moja sposobnost da se brzo povežem sa pacijentima, procenim njihove potrebe i razvijem plan lečenja bila je na vrhuncu. Ali najizazovniji deo mojih dužnosti su bili telefonski pozivi pacijenata. Nije mi bila dodeljena trijažna medicinska sestra da prima telefonske pozive pa sam morao sam da odgovaram na njih. U proseku sam svaki dan provodio dva sata na telefonu da bi završio ovaj deo posla. Iako je to bilo naporno, to je ujedno bio jedinstven način da produbim poverenje kod pacijenata i upoznam ih van poseta ordinaciji, a u trenucima krize ili urgentne potrebe. Moja „filozofija” nege bazirala se na uspostavljanju bliskog terapijskog odnosa u kojem pacijenti imaju doživljaj da sam im dostupan kad me trebaju. Iako je to bio dugotrajan i iscrpljujući proces, učinio me je veoma efikasnim i popularnim psihijatrom.
Dr Pol Aleksander, koji je bio moj šef u klinici u Vorviku, odmah je prepoznao moju sposobnost da se prilagodim zahtevima novog posla i dao mi je potpunu slobodu u radu. Sličan pristup zauzela je i Keti Filips, moja šefica u Batleru. Prihvatio sam ambulantnu psihijatriju oberučke, jer se oslanjala na model dugotrajne nege koja je potrebna većini pacijenata. To je bilo u skladu sa mojom ličnošću i tipu lečenja koji sam zagovarao. U suštini, on se zasniva na negovanju odnosa sa pacijentom koji je ispunjen nadom u pozitivni ishod. Pacijenti su intuitivno znali da se brinem o njima na iskren i saosećajan način. Dr Filips je često govorila kako imam jako komplikovane pacijente. Danas se čudim samom sebi, i ne mogu da verujem da sam nekad posedovao takvu istrajnost i otpornost. Primer toga je i činjenica da sam u proseku svakog radnog dana pregledao i lečio između 25 i 30 pacijenata.
Akademski rad
Pored intenzivnog kliničkog rada bio sam zainteresovan da se vratim nastavi. Znao sam da je Batler bila glavna nastavna bolnica Braun univerziteta. Podneo sam zahtev za predavača i odmah sam bio prihvaćen za asistenta kliničke psihijatrije. U ovoj ulozi počeo sam da predajem specijalizantima prve godine didaktički kurs psihijatrijskog intervjuisanja i obavljam superviziju njihovog kliničkog rada. Pored toga, postao sam član tima novoformiranog programa za istraživanje poremećaja raspoloženja i započeo sa planiranjem kliničkih studija sa dr Prajsom i njegovom koleginicom dr Lindom Karpenter. Dr Karpenter je posebno bila željna da istražuje farmakoterapiju depresije. Oboje su smatrali da sam uspešno primenjivao nove lekove u lečenju teške depresiji i anksioznih poremećaja. Na osnovu moje kliničke prakse, uspeli smo da zajedno objavimo nekoliko studija u kratkom vremenskom periodu koristeći informacije o pacijentima koje sam lečio.
Ovaj uspeh mi je dalo snagu da zahtevam da radim puno radno vreme u kampusu Batler bolnice umesto da „trčim” s jednog mesta na drugo. Moja peticija je prihvaćena, što je olakšalo moj rad. Uživao sam u gužvi užurbane klinike, u interakciji sa istaknutim kolegama i u dobro posećenim predavanjima poznatih ličnosti iz oblasti mentalnog zdravlja.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropshijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.