Prethodni, treći deo teksta možete pročitati ovde.
Ukoliko se vladika Justin Popović iz XX veka drži, osim Dimitrija Najdanovića, za tvorca sintagme „svetosavlje” i za glavnog interpretatora „svetosavlja” s obzirom i na svoj kasni rapsodijski tekst iz 1953. godine pod nazivom „Svetosavska filosofija sveta” – dakle on zna ne samo Savinu kosmogoniju i teogoniju, već i socijalnu ideologiju, onda, kako mu se divi vladika Nikolaj Velimirović usvom Predgovoru ovom tekstu, Sava je bio protivnik humanizma, evolucionizma (darvinizma) i pozitivizma, i bio je protivnik ideje o Evropi kao kategoriji zajedničkih osobina njenih naroda i njihove zajedničke perspektive. I bio je protivnik ekumenizmu kao anti-šizmatičkom procesu smanjivanja napetosti između hrišćanskih zajednica.
To nije tačno, osim da je Sava bio religijski šizmatik svog doba.
Sava, po Popoviću u interpretaciji Velimirovića, zna za Darvina 600 godina pre Darvinovog rođenja i unapred ga osporava, Sava, po Popoviću u interpretaciji Velimirovića, zna i za filozofiju pozitivizma Ogista Konta iz XIX veka i odbacuje je jer insistira na dokazivanju stavova činjenicama – što metafizička pravoslavna vera ne može da prihvati, i Sava je, po Popoviću u interpretaciji Velimirovića, znao za Petrarku iz XIV veka, za Bokača i Dantea pre nego što su se oni rodili posle njegove smrti, i znao je za ideje Fičinija, Mirandole, Paracelzijusa (hm, spalio je Aviceninog lekarskog Kanona), Bemea, Montenja, alhemičara Kampanele, Rablea (smejao se dogmi o Raspeću), Bruna, Da Vinčija, Direra, Mikelanđela, Kuzanskog, Makijavelija, Erazma Roterdamskog iz XVI veka i druge osnivače evropskog humanizma i sve ih je unapred odbacio? I znao je za pojam Evrope kao geografskog prostora hrišćanstva, nacije i društva naroda od XVIII do XX veka, od Atlantika do Urala? To proizilazi iz stavova Justina Popovića po Velimiroviću iako Velimirović nije navodio pomenuta imena predstavnika istaknutih humanističkih i naučnih struja. Navodio je imena struja.
U stvari, Velimirović nema snage da kaže da je on u XX veku protiv Darvina, protiv humanista i ostalih, i stoga baca Justina Popovića u vatru da se ovaj bori za njega.
To što je Velimirović rekao za Justina Popovića, Justin Popović nije nikada kazao o Svetom Savi u svom tekstu „Svetosavska filosofija sveta” za koji je 1953. godine vladika Velimirović napisao pomenuti Predgovor iz Amerike. A da je Velimirović živeo u Renesansi nije nemoguće da bi ga veliki teolozi nazvali svojim izrazom kao teologastra – neznalicu, a Popovića kao filosofaska – nadrifilozofa koji o svetu govori bez empirijskog istraživanja.
Zar je moguće da je Nikolaj Velimirović mogao pomisliti da niko neće primetiti da je falsifikovao i Svetog Savu i Justina Popovića? Možemo jedino nagađati zašto Justin nije opovrgao Velimirovićev falsifikat o svojoj navodnoj interpretaciji Save, ali se njih dvojica verovatno nisu razlikovala o shvatanju Darvina, Konta, humanizma i antievropejstva. Možda je zato Justin i otrpeo Velimirovićevu prevaru, a i bio mu je daleko u Americi, još od 1946. godine, a i tri godine posle iznete neistine Velimirović je umro.
A tekst Justina Popovića o „Svetosavskoj filosofiji sveta” iz 1953. godine nijednom rečju ne obrazlaže šta je Savina filozofija osim tvrdnje da je Sava bio ubeđeni hrišćanin jer se pred veličinom Kosmosa i ljubičicom začudio i pripisao ih je Bogu. Justin je potpuno promašio temu koju je sebi zadao i njegov „rad” o Savi mogu jedino da čitaju na Bogoslovskom fakultetu kao „rad”, jer je po lirskoj interpetaciji prirode i duhova svakako dostigao zanos gimnazijskih maturanata pre nego što se upišu na univerzitet. To „delo” je tipična predstava hrišćanina iz V veka koji još nije opazio da je stigao u XX vek. Justina nije nimalo briga što je preskočio 1.500 godina istorije teologije, renesansnog humanizma, filozofije novih društava i nauke. On je ostao u svom veku iz doba Alarikovog vizigotskog preuzimanja Rima.
Sava nije filozof niti teolog i nije formirao doktrinu „svetosavlja”. To je sintagma Justina Popovića kada je pripisao Savi da je kazao da je „svet bogojavljanje”, a „ čovek bogosluženje”. To je ta nova prethodno nepoznata hrišćanska filozofija Rastka Nemanjića? Zar se za nju ne zna već 1.300 godina pre Save, zar ona zbog toga nije standard, zar nju nije više nego jasno istakao Sv. Pavle u Poslanici Rimljanima? A i kada bi bila nova, gde je Sava te dve reči izneo? U Žičkoj besedi? Ne, te „misli” o svetu i čoveku iznosi Justin Popović i hrabri sebe da je to isto mislio i Sava. On manipuliše. To je njegov domet. On i Sava su isto, misli on. Nisu. Sava je bio u muškom manastiru a Justin u ženskom, 25 godina u manastiru Ćelija kod Valjeva. Vi mislite da to nije važno? Hm, da mogu da biram i ja bih bio u ženskom.
I nije ni čudno što je Popovićeva doktorska teza o Dostojevskom odbačena na Oksfordu kao mračna besmislica manastirskog misticizma.
Nemojte meni verovati na reč, budite empiričari, čitajte Velimirovićev Predgovor, panegirik o lažnom Popoviću iz 1953. godine i čitajte Popovićev tekst o nepostojećem „svetosavlju” iz 1953. godine i uverite se u moje reči. A obojica su sveci.
Tragedija vladike Velimirovića: Neopreznost teologastra vladike Velimirovića ga je dovela do destrukcije stvarne doktrine koju je hrišćanstvo deformisano preuzelo od renesansnog humanizma: ljubav.
Ideja međuljudske ljubavi kao suštine navodnog zahteva Isusa nije hrišćanska ni Isusova. To je indijska ideja o ljubavi boga Višnua prema ljudima. A u Evropi to je ideja renesansnog humanizma koju su razvili Marsilio Fičino i Piko dela Mirandola, potom Rable i desetine drugih i nema veze sa Bogom. Velimirović ne razume da kada napada humanizam kao ideju međusobne ljubavi ljudi i buđenja inherentnih čovekovih moći, on napada i samo hrišćanstvo od Renesanse na ovamo i vraća ga na prvobitnu poziciju hrišćanske ljubavi koja isprva postoji jedino prema Bogu u pokornosti i strahu od Boga. Upravo je to ono od čega je Crkva u Renesansi pod pritiskom humanista stala da se udaljava. Čovek se u predrenesansnom hrišćanstvu 1.500 godina nalazi u statusu bogoljupca i pasivnog mučenika, roba Božijeg.
Crkva, napadnuta zbog idolatrije bogoljubstva i mučeništva svršenim u groznim verskim ratovima i njenim zločinima spašavala se napuštanjem stare doktrine preuzevši ideje svojih humanističkih protivnika, ali izopačeno. Ona u Novom zavetu nema oko ljubavi ni na koga drugog da se osloni osim na Pavla. A u njegovoj Poslanici Rimljanima (Ljubav – Ispunjenje Zakona) u svega devet i po rečenica nije međuljudska ljubav iskrena, jer je on zahteva zato što je Bog zapoveda tako da ona ne proističe iz imanencije samostalne ljudske prirode i inklinacije zaljubljenih. On kaže: „Ljubav je, dakle, punoća zakona. ” Stiže spolja. Hrišćanska ljubav je naređena afektacija sa neba, gluma je, veštačka je. Crkva ne grli humanizam ljudskim srcem, već kao od Boga nametano ponašanje ljudskom rodu. To da je ljubav punoća zakona kod Pavla ima disciplinski smisao, jer kod njega ljubav nije izliv međuljudske emocionalne privrženosti, već je zbirna imenica za pridržavanje Božjim zapovestima, Zakonu, Tori, Isusu. Otuda je hrišćanska ljubav negacija ljubavi jer se po Pavlu Zakon izričito ispunjava kroz „ne čini preljubu, ne ubij, ne ukradi, ne svedoči lažno… i bilo koju drugu zapovest”. Ljubav je kod Pavla disciplina Božijem nalogu kako da živimo slušajući njega pod pretnjom kazne. On krevet i poljupce ne pominje. Njegova ljubav je prinudno socijalno ponašanje i integrativni je sinonim za sve nebeske naredbe.
Zabluda je protojereja Aleksandra Šmemana da je carinik Mateja išta rekao o humanističkom pojmu ljubavi (Mateja, 25, 31-46, na https://starateljstvo.rs). Šmeman ne razlikuje ljubav kao ličnu emociju od pomoći i solidarnosti kao socijalnoj etici i zakonskoj obavezi. To ne uspeva ni govornicima beogradske državne televizijske talk-show serije „Agape” zadužene za vladinu propagandu religije. Mateja nije nijedanput pomenuo ljubav već je samo predskazivao o pohvali koju će Isus po svom ponovnom dolasku na Zemlju uputiti sledbenicima koji su mu pri njegovom prvom pohodu po Planeti, kada je po svojoj glumačkoj volji bio bos, go, navodno gladan i bolestan, i utamničen u Jerusalimu, pomogli da mu utihnu tegobe. A ostale ljude koji su pored njega prošli kao pored turskog groblja će prokleti i oterati u oganj. To je po Mateji Isusova ljubav. Ko se samoljubivom Hristu ne da, mrtav je i ide u Pakao na ražanj.
Ne postoji humanistička hrišćanska ljubav. Naša ljudska ljubav je afektacija emocionalnog prožimanja bez obzira na veru u bilo kog boga, bez obzira na ideologiju, bez obzira na zakone ponašanja i etiku. Ljubav je strast koja se ne obazire na prepreke i ne nadahnjuje je naredba. I stoga ljubav nije obaveza da se pridržavamo komandama iz Starog i Novog zaveta, ne može se nikakvim zakonom narediti. Ljubav nije pravna kategorija i javna prinuda. Ona je intimna sklonost. Ona nije ni obaveza na uzajamnu korist zaljubljenih jer ljubav može biti ludo jednostrana i paćenička što kod Isusa ne može jer je uzvraćajna, i ona nije obaveza na ograničene „misionarske” seksualne forme ljubavnih akata i stoji iznad svake vere, svake rase i svakih socijalnih razlika. Ljubav je ludilo sreće i suza i ni u čemu ne podrazumeva ubitačnu Isusovu ideologiju koristoljublja koju je izjednačio sa emocijom. Ljubav je emocija davanja, a religija je ideologija dogmatskog ponašanja, norma je, dužnost je, ona je socijalna politika. Ništa mi Isusu nismo dužni i nije nam potreban njegov osvetoljubivi bič da bi smo se voleli.
Setite se smokve, Isus ubija ko mu ne da besplatan zalogaj, to prosjaci obično ne čine.
Danas je popovima puna duša poziva na ljubav među ljudima, a do pre 500 godina su ih pozivali da prvo vole Boga i ćute inače će završiti na lomači. I Sv. Sava je u svojoj Žičkoj besedi u 15. tačci istakao jedino ljubav prema Bogu, ne među ljudima, i strah od Boga kao prvi standard hrišćanstva. Ali danas se hrišćanstvo imitaciono održava upravo humanizmom, homo figliom a ne teo figliom, ne održava se ljubavlju prema Bogu i anđelima kao jedinoj obavezi hrišćanina, već i zahtevima ljudima da se vole i paze. Crkva sada vešto parazitira na tuđoj ideji poreklom od antičkog Seneke i stoika iako mnogi humanisti nisu opovrgavali ideju Boga. Ona je ustanovila ljubav kao nepostojeći sinonim za dnevnu praksu u trivijalnom sledbeništvu pravnog i etičkog sistema koje zastupaju popovi. A to se protivi i indijskoj ljubavi boga Višne prema ljudima koja ih ne opterećuje obaveznim obredima i kaznama.
Renesansna studia humana ponovo podiže Sokrata i njegovo istraživanje stavova kroz odbacivanje obaveznih „istina”. Nema Božijih istina, niti se vidi za koju bi Bog dobio Nobelovu nagradu za mir. Sokratovu smrt je naknadna hrišćanska crkva proslavljala. Sokratu u prilog navodi odlični Nedeljković u svojoj „Renesansnoj filozofiji” Pika dela Mirandolu koji poziva: „Zapamti, o čoveče, imaš mogućnost razvoja, rasta po slobodnoj volji, ti nosiš u sebi klice svestranog razvoja”! Možda će kazati Velimirović da je i Sv. Pavle pozivao na ljubav, ali Marsilio Fičino udara razliku: Bog je „iz ljubavi” prema budućoj igrački sebi stvorio svoj svet sebi u slavu, dok Fičinijev čovek koristeći se kosmičkom moći dobijenoj od Boga stvara svoj svet nezavisno od Boga, stvara ga iznutra, svojim snagama.
Meni se među humanistima najviše dopada Đovani Piko dela Mirandola jer je prvi među svima u svom Govoru o dostojanstvu čoveka istakao da je svako društvo zasebno i nema zadatih društava, da nema fatalne i zadate sudbine, da čovek nema samo jedan oblik svoje prirodnosti, da nema astralnih određenja čovekove budućnosti – samim tim ni Božije i da čovek nije proizveden sa zadatkom već proizvodi sam sebe (tobože to Bog i hoće od nas – naš Porfirije Perić bi rado to, pretpostavljam, isticao) i da mu Bog više nije potreban (ovde bi se Porfirije Perić odvojio od Pika). Na strašne ga je nedaće dala Crkva i otrovan je arsenikom u 31. godini života. Taj njegov Govor je i prva knjiga koju je Pontif u Evropi zabranio uvrštavajući je u Index librorum prohibitorum.
Velimirović je napao humanizam iako ovaj nije bio ni ateističan niti antireligiozan. Humanizam je pre bio prva „religija” koja je 1.500 godina posle Hrista odbacila determinizam, fatalizam i mučeništvo čoveka kao uslova njegove sreće i posmrtne nagrade. Zahtevala je jedino od Boga da nas ostavi na miru jer je dovoljno to što nas je stvorio. Crkva je od humanizma uzela ljubav među ljudima, ali ne i slobodu stvaranja društva i oblika života koji ona neće odobravati i gde bi ona postala izlišna. Hrišćanska crkva nije humanista, ona je stala na pola puta, uzela je ljubav ali ne i slobodu. Velimirović je opštim napadom na ideje humanizma odbacio i njegovu ljubav među ljudima kao prvog principa poželjnog društva. Tako je neoprezno napao i doktrinu ljubavi Crkve koju je ona pre 500 godina uzela od humanista i od koje danas živi. Napao je sve, i humaniste i sopstvenu crkvu i odsekao granu na kojoj sedi. Zaista je teologastr.
Ostaje jedna velika i iznenađujuća nedoumica: zašto je Velimirović napustio ideju o ekumenskom procesu koji je tako žarko zastupao u SAD gde je tokom Prvog svetskog rata o tome govorio. I postigao uspeh ne jedino kod pravoslavnih već i kod katoličkih i protestantskih vernika. Tada je po nalogu srbijanske kraljevske Vlade bio i veliki Jugosloven i doprineo je, kao i Mihailo Pupin, dolasku hiljada projugoslovenskih dobrovoljaca u Americi u Grčku radi sjedinjenja sa srbijanskom armijom. To mu se ne može oduzeti.
U sutrašnjem, petom nastavku: Šta je stvarno „svetosavlje”?
* * *
Tekst je preuzet iz knjige Moj Bog – pitajte popa dr Dragana Veselinova (profesora Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu), koja je februara ove godine izašla u izdanju Nove Pobjede iz Podgorice. Od 53 medaljona, tematskih odeljaka, ovo je 36. Pančevo Si Ti će objaviti ovaj tekst u šest nastavaka, svakog dana do subote, 19. marta.
Ilustracije i oprema teksta su redakcijski.