Lana Bastašić – „Uhvati zeca”
O ovoj knjizi sam nedavno napisala crtice, možda ih baš ovde treba nanovo objaviti:
Mnogi pišu. Makar neku zabelešku sastave. Podsetnik, ako ne ličnu ispovest. Ja sam vredni čitalac. Dođe do mene i crtica. Vredno iščitam. Ali odavno nisam prestala da dišem dok prelazim, pa gutam nešto što je ispisano na maternjem jeziku. Kao sada. Knjiga se zove Uhvati zeca. Ne znam da li sam ga, kao posvećeni knjiški moljac, uhvatila na tim stranicama. Ali Lana jeste. Stigla ga je, pretrčala, ostavila sve nas sa njenom knjigom zadihane jednako kao da smo i mi trčali. Nekako zato joj treba odati poštu. I reći hvala zbog sjajne rečenice, neverovatnih poređenja, junakinje Sare, kojoj je sve jasno i ništa nije dokučila, njene najbolje prijateljice Lejle, s kojom se nije godinama čula niti videla. I da. Porede ovu knjigu s napuljskom tetralogijom Moja genijalna prijateljica. Koja je odlična. No, verijte mi – Lana Bastašić je bolja. Ozbiljno bolja. Bolja zbog jezičkog kalambura, balkanske emocije koja dodiruje naše ratove, unutrašnje i spoljašnje, prevrate i borbu sa sobom, svetom, svemirom. I onaj karasevdah u kome se uz patnju imamo svojstvo mimikrije, preoblačenja, zavlačenja u tuđe zemlje, mentalitete, kuće i živote. Misleći da možemo pobeći. Poput zeca. Daleko, i još dalje. Od svih. Jer „Balkan je za mene boja, ne toponim”, veli Sara. Ona živi u Irskoj i ima Majkla, i prevodi. Zna jezike. Za nju tu nema tajni. Izuzev one najveće, iz detinjstva, iz Banja Luke u kojoj je ostavila mladost, pokupila zasluženu diplomu s Filološkog. I ostavila najbolju prijateljicu Lejlu s kojom već tri godine nije imala kontakt, od poslednjeg letovanja na Hvaru. A Sarin otac je načelnik policije, koji u doba najvećeg previranja zatvara slučaj nestalog Lejlinog brata Armina, počinje da slavi slavu i svi se gube u ćirilici koju su odjedared počeli pisati.
A zec, onaj Direrov, koji stoji koso od Albertine u Beču, i na slici čuvanoj u Albertini, skriven je u Arminu, Lejlinom bratu. On je sliku dodirnuo probudivši muzejski alarm i ogorčenje svih čuvara svetih vrednosti. I nestao kada se zamomčio, obuzet nemirom i besmislom rata, koji ga je jurio.
Čitajte „Uhvatiti zeca“. Ne da biste ga uhvatili. Ja ga nisam ni stigla. Već da biste uživali u divnom jeziku, neobičnim sintagmama, najlepšoj emociji. I priči. Koja nema kraja. I uvek ima prostora za nove početke, koji ova knjiga otvara.
Amin Maluf – „Dezorijentisani”
Maluf je libanski pisac koji živi u Parizu. Jedan od pisaca koji misle i osećaju. Roman Dezorjentisani govori o čoveku koji je iz Libana izbegao, u njega se vraća zbog smrti prijatelja, koga osuđuje jer se upustio u političke vode. I u svojoj rodnoj zemlji sreće i drugare iz detinjstva. Neki su došli, istim povodom, a neki su tu ostali. Mnogo nesklada, nemira, nedorečenosti, smutnji. Ovo je priča o svima koji su se nosili s ratovima, političkim i sopstvenim borbama.
Radmila i Marijana Milosavljević – „Kuće umetnika”
Izuzetno zanimljiva knjiga, koja opisuje kuće i sobe velikih umetnika. Svi ti prostori se daju kroz njihove biografije, odblesci su njihovog stvaralačkog rada i smutnji koje su nosili. Tu su utkane, na jedan popularan način, njihove ljubavi, odnosi s ljudima i vremenom iz koga potiču. Enterijeri su neobični, kao i stanovnici.
„Ne želim da stanujem u nečemu nalik Partenonu, niti da sedim u fotelji Luj XV… Dovoljan mi je kućerak negde na jugu i… paklo cigareta. I naravno, žene – što mlađe, to bolje”, rekao je Pablo Pikaso. Dakle, veoma zanimljiva knjiga. Ne smo da ćete uživati čitajući, već se može i svašta naučiti.