Kulturni centar Pančeva mnogi u gradu danas zovu Gerontološki centar zato što su gosti u njegovoj kafeteriji „Plato”, uglavnom penzioneri. Čini mi se da je ovaj prostor toliko popularan kod starijih Pančevaca ne samo zato što se nalazi na nekadašnjem Korzou za koji nas vežu uspomene iz mladosti, već i zbog toga što još nije u privatnom vlasništvu, pa su mu cene pristojne i niko te ne gleda popreko, ako celo prepodne cevčiš jedno pivo, limunadu, čaj ili produženi espreso. I ja često popijem piće u letnjoj bašti „Platoa”, jer je to još jedino mesto na kome sam najmlađi, a i volim da ponovo gluvarim tamo, gde sam nekada kao momak, svake večeri, godinama gluvario.
Oko okruglih baštenskih stolova sede manje više znana lica, bivše gradske face, lekari, sudije i advokati, davno zaboravljeni lokalni političari, osedeli profesori i učenici, penzionisani direktori i radnici, nekadašnji sportisti, moji saigrači i rivali sa fudbala, još uvek aktivni muzičari i slikari. Dok lagano cirkam sa nekim ispisnikom, posmatram setno kako pored nas, sredinom ulice, baš tamo gde je nekada bila glavna štrafta, promiče neka druga mladež. Zgodne devojke u „starkama”, šortsevima i kratkim haljinama na bretele sa pudlama na povocima, napucani momci ošišani na keca, tetoviranih listova i podlaktica, u tesnim atlet majicama i bermudama, mlade mame u baletankama, sa diskretnim tetovažama, rejbankama i dečijim kolicima sofisticiranog dizajna koja garantovano koštaju više od mog puntića, tinejdžeri na rolerima, montibajkovima i električnim trotinetima, sa rančevima na leđima i sluškama na ušima i neki novi, talentovani klinci koji ulaze u Muzičku školu vukući torbe i kofere sa instrumentima. Povremeno, ovuda se promuvaju i mlađani gradski službenici, moje nekadašnje kolege iz Opštine, koji koriste pauzu da doručkuju preko u „Trešnjici” ili samo da piju kafu u „Brasileiru”. Prijatnu atmosferu i opušteno ćakulanje sa prijateljima u senci požutelih krošnji, dva puta su mi pokvarili volonteri Crvenog krsta u bordo prslucima, ne mnogo mlađi od nas, kada su se razmileli između stolova deleći nam flajere sa savetima za zdravu ishranu, prevenciju, dug, aktivan i kvalitetan život, a neko je na moj metalni astal ostavio i uputstvo za život u menopauzi. Očito je da su u nama prepoznali ciljnu grupu za promociju svojih akcija tipa „Treće doba – zlatno doba”, „Druga mladost” ili „Sunčana jesen života” čija je svrha bila, kako su nam rekli, briga o starima. Ne treba ni da naglašavam da sam ih oba puta, najstrašnije iskulirao.
Pre podne je gotovo nemoguća misija naći slobodnu stolicu na pločniku našeg zaboravljenog šetališta, ali odjednom, već negde oko keca, kao po nekom tajnom dogovoru, „Plato” bi opusteo. To je vreme kada njegovi gosti lagano odlaze kućama da ručaju i popiju propisanu im terapiju. Srećom, to ne važi i za mene, mladog penzosa koji lek, za sada, pije samo uveče, a i žena mi nije kod kuće, jer ima još mnogo da se naradi do penzije. Zato mogu da se prepustim blagom jesenjem suncu, mlakom pivu, samoći i uspomenama. Svaki put mi se učini da vidim kako sam tačno pre pola veka, jedne junske večeri 1969., kao tek svršeni osmak, zajedno sa svojim, tada najboljim, a sada već odavno pokojnim drugom Draganom Boharevićem, prvi put došao na Korzo. Imao sam braon štofane zvonare sa diskretnim, crnim prugama koje sam nosio na maturskoj večeri, belu košulju sa epoletama i našivenim džepovima, kožne oker cipele sa šnalom, kada sam bojažljivo zakoračio na to svetilište mnogih generacija mladih Pančevaca i tu ostao sve dok se Korzo nije definitivno ugasio početkom osamdesetih, izgubivši bitku sa novootvorenim kafićima. I baš dok sam se prisećao kako smo kasnije, zajedno sa drugim gradskim mangupima, ležerno naslonjeni na izloge tadašanjeg Doma kulture i legendarne „Radove” knjižare u kojoj je sada kafe „Brasileiro”, svakoga proleća znatiželjno iščekivali da vidimo nove generacije budućih pančevačkih lepotica, iznenada me je iz sećanja prenula dobro poznata melodija mobilnog telefona. „Ćao, evo vraćam se iz Beograda. Mogao bi da napraviš salatu dok ne dođem. Ja se ponadala da ćeš sada kao penzioner naučiti da kuvaš, ali ništa od tebe. Dobro, mlad si, ima vremena. Za početak dovoljna je i kupus salata”. Jebote, stvarno ne znam ko izmisli taj mobilni. To ti je kao kada kravi staviš zvonce oko vrata, da se ne izgubi negde u magli. Pa sada ne možeš nigde više da odlutaš ni na čas, a da te odmah ne pronađu. Čak ni u sopstvena sećanja.
Celog leta na natkrivenoj terasi ispred ulaza u naš soliter, igrala se moja mala komšinica krupnih očiju i guste kestenjaste kose koju joj je baka uredno češljala u dve kikice. Sve druge devojčice su dolazile, odlazile, duže odsustvovale, ali je ona uvek bila tu. Izgleda da njeni roditelji nisu uspeli ni ove godine da joj priušte letovanje. Svaki put kada sam ulazio ili izlazio iz zgrade, prolazeći pored kariranog ćebeta razastrtog preko betona na kome su bile razbacane lutke i krpice, ona bi mi se uljudno javila. Otpozdravio bih joj i ponekad se malo našalio sa njom. Pred početak školske godine, pitao sam je da li se raduje polasku u školu, a ona mi je odsečno odgovorila: „Ne”. „A zašto?”, upitah je pomalo iznenađeno. „Zato što mi učiteljica ide u penziju”. „Pa koliko ima godina?”. „Ne znam tačno da li ima 65 ili 75, ali znam da je tu negde”.
E, blago deci. Njima decenija ne znači ništa. A nama Boga mi…
Pančevo, 2019. godina