Grci su ti koji dobijaju zasluge za njen nastanak. Titulu „otac debate” nosi učitelj Protagoria iz Abdere (preko puta Tasosa) (oko 481-411. p.n.e.), jedan od najznačajnijih sofista, koji je predavao u Atini. Dve od njegovih najpoznatijih izjava su Čovek je merilo svih stvari: onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu i Postoje dve strane svakog pitanja. To da je ljudima neophodno da traže znanje i postavljaju pitanja, bilo je u središtu Protagorine misli.
Protagora je voleo da provocira svoje učenike. Mnogi su bili oduševljeni njegovim stilom, a veliki učitelj je zaradio bogatstvo jer su učenici hrlili na njegove časove. Ali, nisu svi bili sretni. Možete li zamisliti atinskog oca koji se pita zašto je dao sve te drahme samo da bi završio sa sinom koji se svađa s njim za večerom? Na kraju su dobri građani Atine odlučili da postoje neke stvari, poput bogova, o kojima se ne može raspravljati. Javno su spalili Protagorina dela i rekli mu da se više nikada ne vraća u Atinu.
Kakva god da su osećanja imali prema Protagori, Grci su i dalje voleli da čuju dobre debate. To se praktikovalo u njihovim sudovima. Vešti govornici mogli su da privuku masu sveta na suđenje.
Možda najpopularniji grčki govornik tog vremena bio je Demosten (384-322 p.n.e.). Daleko od toga da je bio rođeni govornik, šuštao je u govoru i patio od problema s disanjem. Ovaj Atinjanin ih je savladao vežbajući svoje deklamacije sa kamenčićima u ustima. Demosten je naučio retoriku proučavajući govore prethodnih velikih govornika. Svoj prve govore u sudu je održao sa 20 godina, i u njima se borio da povrati nasledstvo od svojih staratelja u čemu je i uspeo. Demosten je jedno vrijeme zarađivao za život kao logograf i advokat. Logograf je profesionalni pisac govora za osobu koja treba da se u svojstvu stranke pojavi i govori u sudskom postupku. Budući da je po atinskom pravu pred sudom svako morao govoriti sam, mnogi su građani od pravnički upućenijih logografa naručivali govore i dobro ih plaćali. Takva praksa je doprinela razvoju sudskog besedništva u Atini. Smatra se da je retorika nastala upravo iz sudskog govora. Demosten je pisao govore protiv Atinjana za koje je smatrao da su krivi za korupciju. Postao je i zvanični atinski govornik i upozoravao je Atinjane u svojim govorima na Filipa Makedonskog, oca Aleksandra Velikog, na opasnost koja im preti od Makedonije. Demostenova tri govora protiv Filipa, poznati kao Filipike, bila su toliko otrovna, da se i danas vatren i oštar govor u kome se neko osuđuje naziva filipikom. No, Demostenove nevolje sa kraljevskom kućom Makedonije nisu se završile Filipovom smrću. Aleksandar je insistirao da mu se predaju atinski govornici kako bi bili kažnjeni za izdaju. Demosten je pobegao u Posejdonov hram, ali ga je vojnik naterao da izađe. Shvativši da nema izlaza, zatražio je dozvolu da napiše pismo. Dozvola je data, pismo napisano i tada je Demosten krenuo, s perom u ustima, do vrata hrama. Umro je pre nego što je izašao – od otrova koji je čuvao u svom peru.
Rimljani su preuzeli grčku tradiciju i unapredili je. Sudovi, skupština i senat bili su tereni za debatu. Mladi Rimljani više klase morali su da nauče kako da podrže argument ili da ga vešto ospore. Najbolji govornik rimskog sveta bio je advokat-političar Marko Tulije Ciceron (106-43 p.n.e.) (uzgred, ciceron znači leblebija).
Ciceronov uglađeni stil već je potresao porote pre nego što je imao 30 godina. Godine 62. p.n.e. Ciceronovi napadi na zaveru za rušenje države koju je predvodio rimski plemić po imenu Katilina hvaljeni su kao remek-dela. Ciceronove knjige o retorici su kopirane i koristile su ih generacije studenata.
Govorniku je potrebna oštrina logičara, mudrost filozofa, jezik poezije, pamćenje advokata, glas tragičara, gestakulacija najboljih glumaca. Stoga se ništa ređe ne može naći u čovečanstvu od savršenog govornika – Ciceron
Bio je duboko sumnjičav prema Juliju Cezaru, koga je smatrao tiraninom. Iako nije igrao nikakvu ulogu u Cezarovom atentatu, Brut je prozvao Ciceronovo ime dok je podizao bodež, a Ciceron je kasnije napisao jednom od zaverenika: „Kako bih želeo da si me pozvao na taj najslavniji banket povodom Martovskih ida!”
Izraz filipike (lati. Philippicae) je u prvom veku p.n.e. koristio Ciceron za svoje govore protiv Marka Antonija i to je četvrta filipika. Ciceron je progonjen i ubijen zbog svog protivljenja Marku Antoniju. Nije pružio nikakav otpor svojim ubicama, a njegove posljednje reči su navodno bile: „Nema ništa ispravno u tome što radiš, vojniče, ali pokušaj da me ubiješ kako treba.”
Interesantno je da su i stara Grčka i Rim ubijali svoje najumnije ljude.
Debata u srednjem veku i u prosvetiteljstvu
Srednji vek je promenio fokus debate. Filozofija i religija zamenile su politiku kao glavne teme. Metode logike i argumenata zasnovane na velikim grčkim i rimskim piscima prenesene su u više sfere. Javne debate na latinskom jeziku održavane su na univerzitetima širom Evrope. Iako su se ponekad fokusirali na nejasne teme (npr. koliko anđela može plesati na vrhu igle?), bio je to reductio ad absurdum izazov srednjovjekovne sholastike generalno, a posebno njene angelologije, koju predstavljaju Duns Skot i Toma Akvinski; druge su se bavile teškim stvarima poput prirode bića.
S Dobom razuma (prosvetiteljstvo) u 18. veku politička debata je oživela. Vodeću ulogu je imala „majka parlamenata” u Engleskoj. Odgajani na klasicima, lordovi i gospoda su smatrali da su u skladu sa velikom tradicijom Grčke i Rima. Rado su debatovali na latinskom.
Do 19. veka, u Engleskoj su se razvila takva pravila debate koje je jedan službenik Donjeg doma opisao kao decorum koji bi mogao da se posmatra kao „skup obrazovane gospode kada se sastane… na prilično formalnoj večeri”. Na primer, jedan član nikada ne sme optužiti drugog za laž. Da bi se zaobišlo ovo nepisano pravilo, 1906. godine mladi poslanik po imenu Vinston Čerčil je u žaru debate rekao da je njegov protivnik kriv za „ozbiljnu terminološku nepreciznost”.
Naravno, čak ni među gospodom pravila nisu uvek vredela. Kada je Džon Montigju, četvrti grof od Sandwicha, izjavio da će radikalni John Wilkes „ili umreti na vešalima ili od neke odvratne bolesti”, Wilkes je odgovorio: „To zavisi, moj lorde, od toga da li ću prihvatiti vaše principe ili vašu ljubavnicu”. Iako se ta razmena nije odvijala u prostoru Parlamenta, tipična je za vrstu verbalnog nadmetanja kojom su se ponosili.
Političke debate u Americi
U Americi, majstor političke debate iz 19. veka bio je Džon Rendlof iz Virdžinije, apsolutni autoritet u Domu i Senatu od 1799. do 1829. Jednom je izjavio da jedan kolega ima sjajne sposobnosti, ali da je potpuno korumpiran. „Kao trula skuša na mesečini, sija, ali smrdi”. Tokom burne debate u Domu, kolege kongresmeni su se dotakli osetljive teme, glasina da je Rendlof impotentan. „Radujem se što Otac laži nikada ne može postati otac Lažova”, vikao je Tristram Burges sa Rhode Islanda. Rendlof je pogledao svog protivnika i odgovorio: „Ponosiš se svojom životinjskom sposobnošću, u kojoj ti je rob jednak, a tvoj magarac ti je beskrajno nadređen”.
Ova vrsta jezika je doprinela tome da debate u 18. i 19. veku postanu sjajan sport za gledaoce. Ipak, razgovaralo se i o ozbiljnim pitanjima. Deklaracija nezavisnosti i Ustav bili su rezultat burne debate. U kategoriji „svaki školarac mora da zna” bila je izvanredna rekapitulacija knjige Danijela Vebstera „Sloboda i unija, sada i zauvek, jedno i nerazdvojeno”, što je sumiralo ono što su mnogi osećali prema svojoj naciji. Kada su Linkoln i Daglas vodili svoje debate 1858. u trci za Senat, pomogli su da se razjasne i definišu pitanja koja su se odnosila na ropstvo.
Opšti predsednički izbori i primarne debate su fenomen 20. veka u SAD, a proširile su se i na ceo zapadni svet. Godine 1948. Tomas Djui i Harold Stasen su učestvovali u radio debati pre predizbora u Oregonu.
Godine 1960. debate Kenedija i Niksona prikovale su američku naciju uz male ekrane i uspostavile televiziju kao važno političko oruđe. Kenedi, preplanuo i privlačan, stajao je u suprotnosti sa iskusnim, ali znojavim Niksonom, koji je bio bolestan. Radio slušaoci su smatrali da je Nikson bio bolji debatar, ali TV gledaoci su bili za Kenedija. Vizuelni efekat je bio na strani Kenedija, a klasična debatna verbalna veština na strani Niksona.
Nominovani američki predsednički kandidati izbegavali su debate narednih 16 godina (primarne debate su i dalje održavane). Džerald Ford i Džimi Karter nastavili su ovu praksu 1976. godine, pri čemu je Ford napravio ključnu grešku u izjavi da Poljska i istočna Evropa nisu bile pod uticajem Sovjetskog Saveza. Fordova greška je pokazala da su debate i dalje rizične.
Majstor debate bio je Ronald Regan. Bivši glumac i guverner Kalifornije obično je briljirao na debatnoj platformi. Godine 1980. okrenuo je spornu primarnu debatu u Nju Hempširu podsećajući organizatore debate da je „platio taj mikrofon”. Regan se kasnije dobro pokazao u debatama protiv Džimija Kartera i Voltera Mondejla.
Debate izmedju Trampa i Bajdena 2020. bile su bez presedana u novijoj istoriji i nadamo se da se takve više neće ponoviti. Prekršili su ne samo sva pravila debatovanja,već i civilizovanog ponašanja.
Studenti u Americi debatuju otkako je Harvard Spy Club otvorio svoja vrata 1719. Organizovane srednjoškolske debate vuku korene iz 1887. Te godine četiri srednje škole u oblasti Bostona održale su međuškolsko takmičenje. U 20. veku su uobičajene svuda u svetu i akademske debate koje se vode na fakultetima i srednjim školama imaju tendenciju da budu više strukturirane od političkih.