Moj omiljeni radijski voditelj i aktivista, Daško Milinović, u jednoj od emisija zaključio je kako je prosečan srpski mladić, mlad muškarac, danas i ovde – u proseku užasna osoba. S tim bih se potpuno složio, uz opasku da ga je okruženje napravilo takvim. Nasilje muškarcima nije imanentno, jer čoveka stvara horizont koji vidi oko sebe kada se ujutru probudi (ili u podne, kao mi koji šljakamo noću), te procesor kojima obrađuje te informacije.
Vest da su četiri hrvatska filmska radnika napadnuta na parkingu restorana „Šaran” u noći 13. na 14. april, ne iznenađuje previše. Četiri omoljička mamlaza, predvidivo tek malo starijih od dvadeset godina – možda su bili posetioci obližnjeg „Prestupa”, ispred koga se svakog petka ili subote obezbeđenje lakta sa nekim profesionalnim stvaračem problema, po pravilu tog uzrasta – ponela su se kao da su na takvom mentalnom nivou da jedva ispunjavaju uslov da se kod kuće igraju s Pertini igračkama, ili makar stonim fudbalom na federe. U tom fizičkom obračunu lakše povrede dobila su i dva srpska glumca koji su pokušali da zaštite kolege iz Hrvatske.
Indikativno je to da su napadači iz istog mesta u kome je proteklih dana sniman film, pa je teško utvrditi kada je sukob nastao.
Zaposleni na „Šaranu” razumljivo su bili zavezanih usta, čak uvređeni kada sam ih onako neobavezno, dok jedem riblju čorbu, priupitao o kakvim se simpatičnim mladićima radi. Guglanjem po internetu nisam pronašao ama baš ništa o počionicima, o žrtvama jedva. Osim ako niste iz Omoljice, imate „kuma u policiji”, ili bar nekih dodirnih tačaka sa srpsko-hrvatskom produkcijom kratkometražnog filma po imenu Kalafon, koji se prethodnih dana snimao baš u narečenom selu, nemojte se ni truditi da pretražujete. Jedini od aktera koga sam lako pronašao bio je Miloš Cvetković, romski glumac iz Niša. Skoro sa stopostotnom sigurnošću možemo reći da je baš on uskočio da zaštiti, ispostaviće se, goste iz Zagreba. Dalje od toga, samo možemo da nagađamo. Usput je i naš uzurpator i usmrđivač javnog prostora spinovao da se radi o novinarima, najverovatnije da bi se izbegao veći skandal, i stvari gurnule pod tepih.
Kalafon je rediteljski prvenac Vuka Obradovića, i njegov pokušaj da prikaže probleme romske zajednice u Srbiji. Jedan od poznatijih iz filmske ekipe je i glumac Bajram Severdžan (Crna mačka, beli mačor). Shodno svemu navedenom, nije mi jasno da li su oni balvani bili iziritirani tamnijom bojom kože nekih posetilaca restorana, ili pak akcentom koji su gosti iz Hrvatske nesumnjivo odavali, a ovi prepoznali. Iako je u srži problema jedna te ista stvar, pre će biti da je ovo drugo, ako ćemo već u detalje.
Po moralnim svetonazorima i mlađanom dobu, ova ekipa najverovatnije pripada jednoj od 12.441.389 ultradesničarskih organizacija koje je SNS u međuvremenu proizveo, i koje finansijski i logistički podržava, a sve ne bi li ovde održavao potreban intenzitet mržnje kod populacije koja im je najviše potrebna, a to su mladići u naponu snage, uzrasta najčešće 19 do 23, koji nakon završetka srednje škole imaju višak slobodnog vremena i manjak obzira prema fizički slabijima, a od malena učeni da se treba kurčiti i „dokazivati muškarcem”, šta god to značilo; uprkos „mužjačkim” karakteristikama naslonjenim na vitezove i srpski srednji vek, te herojsku borbu Jugoslovenske vojske u Otadžbini koja bi pobedila samo da baba Kalabić bez muda nije izdala deda Dražu s mudima – njih i dalje lebane roditelji, a mame im brišu sline i zadnjice (tim redom, ne obrnuto), iako su već odrasle konjine spremne za priplod, međutim isfrustrirani što niko uglavnom ne prepoznaje njihovu zajebanost, koliko god se mrštili. Ili kao što reče Džoni, Briga me frajeri za vaše reklame, ovuda su prolazili i drugi prije vas.
Uostalom, ko će zelene/demokratske/bundžije/pedere da stavlja u kragnu na protestima, i šutira brzim patikama u glavu, ako ne oni? Neće sigurno Goran Šarić, Radovan Damjanović i ostale barabe koje smo stigli da ugostimo, i oni koje nismo. Oni su tu samo da ih usmere, da daju intelektualnu dimenziju tom nasilju, bez previše direktnih uputa, ali s pregršt insinuacija.
Njihov arsenal oružja kojim pokušavaju da pridobiju pažnju, ta koreografija zajebanosti zaista je impresivna. Razlika je samo u tome da li četke i farbu za krindž grafite donira Srpska napredna stranka sa svim svojim bućkalima za somove u vidu Zavetnika, Dveri, vukova s Golije ili kurjaka s Manjače, „Četnika Sever” i ostalih udruženja intelektualaca. Ili još bolje pitanje: da li je bilo pametnije da su pare potrošene na sprej, vatromet i petarde mogle da odu na trandže i kokain, da se momci malo zabave onim što najviše vole? I da li im dukseve, trenerke i majice prodaje Služba državne bezbednosti, vadeći im iz džepova i ono malo džeparca što su dobili od ćeve i kaleta?
Uvek mi je bio interesantan i pas, kao jedan od neizbežnih atributa njihove ikonografije. Ali kako to da im uz nogu baš nikada ne ide pekinezer, maltezer, pa čak ni irski seter ili zlatni retriver, nego se baš uvek potrefi da je pit bul, staford ili kano korse. Izgleda da im ni vučjaci, ni dobermani više nisu interesantni. Time valjda daju do znanja svima da su oni momci sa kojima se nije šaliti. Kao da mi je jedina misao u životu kako ću da se zameram slučajnim greškama prirode, čiji oci bolje da su kurac na kamen prislonili.
A šta reći za njihovo poimanje umetnosti? Dovoljno je pogledati samo park iza ambulante u Margiti, gde jedna slika govori više od hiljadu reči, koje me napuštaju kada želim da izrazim osećaje. Posle dužeg razmišljanja, zaključio sam da bih ja to tako ostavio, pa neka se društvo ogleda samo u sebi. Neka te fasade budu ogledalo u kojima će ovo društvo svakoga dana da se ogleda, bilo da sedi na onim klupicama, ili kad idu u pazar do „Amana”. Svakom ko je to nacrtao i ko smatra da je to lepo, ne znam kojim vratolomnim mentalnim akrobacijama ili argumentima možeš da objasniš blasfemiju sopstvenog postojanja, i grotesku koju ceo njegov mentalni sklop tako iskreno i nesputano na dnevnom nivou izbacuje u atmosferu, neopterećen ukusom, smislom i merom za bilo šta.
Pošto se u ovom trenutku čini da je vođa tog čopora jedini fasovao jednomesečni ban na zagađivanje okoline svuda osim u svojoj sasvim zasluženoj ćeliji, neko vreme ćemo valjda biti mirni od još jednog dokazivača muškosti s vrelog pančevačkog asfalta. Samo što to neće potrajati večno, jer će u pravilnim vremenskim razmacima ova deca dizelaša iz devedesetih nastaviti da svoje Miloše, Lazare i Stefane vaspitavaju tako da lome kosti, krive od batina, odvajaju kvaku i oseravaju sve koji se drugačije zovu i govore čudnim akcentom, a tu i tamo ponekom Luki, Nikoli ili Jovanu da zaborave na Božje zapovesti u tim prilikama, a sve u skladu sa pravoslavljem koje su im instalirali u tikve gde i inače nije bilo ničeg pre toga. Ova imena pominjem kao paradigmu vremena u kome živimo, gde se moja malenkost zajedno sa Dejanima, Draganima, Slobodanima, ali i Mihalima, Tiborima i Kornelima oseća kao ugrožena vrsta, i kojoj se sve više nameće da su nepoželjni u svakodnevici jednoumlja modernog srpskog nacionalšovinizma. Uostalom, i jedna njihova budala sa „Kopernikusa” je jednom izjavila da „ima nešto u nauci o imenima”.
Zamislite kako je jednom roditelju, koji je svome sinu dao epsko ime iz srpske istorije, sve nadajući se da će ovaj postati veliki čovek, nadaleko poznat, društveno koristan, da će ga svi na ulici prepoznavati, da će u hijerarhiji jedne zajednice stajati na samom njenom vrhu kao naši slavni Nemanjići, da će imati nešto od onog herojstva koje je utelovio onaj po kome je dobio ime, osvetlavši obraz vaskolikom Srbstvu…
A onda mu sin izraste u malog nacional-klerofašističkog, homofobnog debila što u srednjoj bira veronauku umesto građanskog, a uveče ide okolo i šutira ljude koje prvi put vidi u životu, da bi se u nedostatku ljudi (a kasnije, najčešće žena) usmerio ka kantama za đubre.
Njime se ionako nikad niko nije bavio. Ali znam ko jedino treba, sada kada je prekasno da se magarcu ispravlja ona stvar: sudstvo i policija. I niko od nas. Kao što niko drugi ne treba ni da se bavi huliganima koji su se danas momački potukli pred večiti derbi, taj praznik sporta u Srba.
A za ove junačine se ne brinem uopšte. Oni će već, koliko sutra, dobiti apanaže za divljanje u slobodnoj demokratiji, a njihov harambaša dobiti prevremeni otpust kao znak zahvalnosti za patriotizam, te darivati ga s novim setom baklji i štafelaja, da odmah čim izađe ponovo ruži zidove svuda po gradu, ispisuje „Z” kojekuda (u Margiti, ili na Limanu – nebitno), i prefarbava drveće u boje državne zastave s očerupanom kokoškom u sredini. Zato vaspitavajte svoje sinove na vreme, i nikako „u duhu srpske istorije”. Ovi danas nemaju ništa od osobina koje su krasile jednog Stevicu Jovanovića, koji se do zadnjeg metka borio za oslobođenje našeg grada – ali imaju baš sve od onoga što je Mirko Tepavac napisao o četništvu u svojoj knjizi:
Četništvo je (u Bosni sam to, posle Srbije, najbliže i najduže posmatrao) velika tuga i beda, srpska i ljudska.
Jer ako konjinu ne zauzdate na vreme, izrašće vam u ovo: