Retko ko nije čuo pesmu „Oprosti mi, pape” u izvođenju Olivera Dragojevića. Pre više od 40 godina tu zabavnu melodiju komponovao je Zdenko Runjić i ona je 1978. godine bila ubedljivi pobednik na Splitskom festivalu, a potom postala hit koji se i danas rado sluša. Kao i obično, uz pesmu se vezuje ime pevača i kompozitora, pa se i u ovom slučaju pominju samo interpretator i autor muzike, dok je tekstopisac ostao u senci. Malo ko zna da su stihovi ove pesme delo Momčila Popadića, koji je za prijatelje u Splitu bio „Pope”, a za Pančevce „Pop”. On je bio novinar, poznati pesnik, dramski pisac i uz to autor tekstova mnogih pesama koje su, pored Zdenka Runjića, komponovali Rajko Dujmić, Nikica i Stipica Kalođera, Alfi Kabiljo i drugi autori zabavnih nota, a pevali Novi fosili, Jasna Zlokić, Tereza Kesovija, Meri Cetinić, Mišo Kovač, Đurđica Barlović i mnogi, mnogi drugi.
Zanimljiva priča vezana je za tekst pesme „Oprosti mi, pape”. O tome su pisali pančevački pesnik Božidar Vujić, splitska novinarka Mirela Goreta i naši novinari Petar Janjatović i Đorđe Matić. Iz njihovih tekstova saznajemo da je Momčilo Popadić rođen 1947. godine u Blatu na Korčuli, od majke Dalmatinke i oca Srbina. Momčilov otac Jovan Popadić (1919-1982) je Pančevac (poreklom iz Crepaje), pohađao je pančevačku gimnaziju i diplomirao na pravnom fakultetu u Beogradu. Za vreme rata bio je u nemačkom zarobljeništvu, a po povratku u zemlju službovao u Žagubici, Novom Bečeju, Splitu i na kraju u svom Pančevu. U vreme boravka u Splitu Jovan je sa suprugom Korčulankom dobio sinove Momčila i Gavrila Popadića. Boemskog duha, sklon ljubavnim avanturama, piću i kockanju, nije uspeo da održi brak i vratio se u Pančevo. Maloletni sinovi odrasli su uz dedu i babu na Korčuli, traumirani njihovom i majčinom pričom o ocu koji ih je napustio, koji je ženskar, kockar, pije i huli na boga.
Otac je ipak imao kontakt sa sinovima. Početkom sedamdesetih godina oba sina došla su u Pančevo i tu se zaposlila. Momčilo je radio kao bibliotekar u pančevačkoj Gradskoj biblioteci, a Gavrilo petnaestak godina bio kustos u ovdašnjem muzeju. Godine 1973. Momčilo se vratio u Split, gde je radio kao dramaturg u Kazalištu lutaka, uređivao časopis Vidik, a sve do prerane smrti novembra 1990. godine bio novinar Slobodne Dalmacije. Vrlo brzo se afirmisao kao pesnik (objavio je šest knjiga poezije) i napisao više tekstova za pozorište, a afirmisao se i kao tekstopisac za zabavnu muziku. Neki su ga svrstavali u srpske pisce u Hrvatskoj, neki u hrvatske pisce, a on je kao stvaralac, kako piše Božidar Vujić, bio u čvrstim vezama sa oba naroda. U zborniku Književna topografija Pančeva (izdanje Instituta za književnost i umetnost Beograd i Gradske biblioteke Pančevo, 2001), kojim su prikazane biografije i dela pisaca sudbinski vezanih za ovaj grad, istaknuto mesto ima i Momčilo Popadić.
Splitska novinarka Mirela Goreta piše da je 1978. godine Zdenko Runjić za Splitski festival spremao baladu, za koju je tekst tražio od Momčila Popadića. Pesnik mu je tekst „o ćaći” u prvoj verziji pripremio kao „opširnu litaniju”. Nakon što mu je Runjić rekao da to skrati „u rič-dvije”, Popadić je za noć pripremio konačnu verziju teksta:
OPROSTI MI, PAPE
Rekli su mi najgore o tebi,
nisu nikad pričali o sebi,
rekli su mi ono ća su tili,
virova san, stariji su bili.
Rekli su mi da si svugdi bija,
rekli su mi da si puno pija,
rekli su mi ono ća su znali,
virova san, jer san bija mali.
Oprosti mi pape sve te grube riči
i moj život sada na tvoj život sliči,
oprosti mi pape, sad razumin tebe,
gledan tvoju sliku gledajući sebe.
Rekli su mi da si ženske jubi,
na kartama da si šolde gubi,
rekli su mi ono ća su znali,
virova san, jer san bija mali.
Rekli su mi da si sova Boga,
rekli su mi prikoviše toga,
rekli su mi ono ća su znali,
virova san, jer san bija mali.
Oprosti mi pape sve te grube riči
i moj život sada na tvoj život sliči,
oprosti mi pape ća san druge sluša,
ja san pape isti, jer san život kuša.
Oprosti mi pape, oprosti mi pape.
Krhke duše, ranjen očevim odlaskom i ružnim pričama o njemu uz koje je odrastao, Momčilo Popadić je kasnije u sebi prepoznao očeve boemske gene, shvatio da ga otac nije odbacio, pa ovom pesmom ne osuđuje oca, već mu se izvinjava i traži oprost za „sve grube riči” u koje je „virova” „jer je bija mali”.
Pančevac Miroslav Žužić, penzionisani glumac „Ateljea 212”, svedoči da je Oliver Dragojević 1980. godine održao u Pančevu koncert, kome je prisustvovao i Jovan Popadić. Oliver je u jednom trenutku pozvao Jovana na scenu i predstavio ga kao oca Momčila Popadića, tekstopisca pesme „Oprosti mi pape”, što je publika propratila dugotrajnim aplauzom. Nakon toga, još duži aplauz je izazvalo izvođenje te pesme. Žužić tvrdi da nije tačno da je otac zanemario sinove iz prvog braka. Dodaje da se u mladosti družio sa Momčilom dok je ovaj živeo u Pančevu i da ga pamti kao boema i dobrog drugara.
Sticajem okolnosti. imao sam sreću da 1975. godine upoznam Jovana Jovu Popadića, uglednog sudiju Okružnog suda u Pančevu. Ostala mi je u sećanju njegova priča o pikantnim boemskim dogodovštinama iz vremena kada je kao sudija radio u tada zabačenoj Žagubici. Još neke detalje o Jovi saznao sam iz priče njegove druge supruge Jelene Popadić, sa kojom sam pet godina radio u pančevačkom osiguravajućem zavodu. Kasnije sam upoznao i njihovu kćerku, profesorku Bebu Popadić, koja je imala odličan odnos sa polubratom Momčilom. Saznao sam da se Momčilo odrekao u korist ove sestre iz Pančeva nekih svojih autorskih prava i da ona uredno prima bratovljeve autorske tantijeme.
Izvođenje kompozicije „Oprosti mi, pape” možete čuti ovde.
