Crkva Presvetog Preobraćanja Gospodnjeg nalazila se u severnom kraju jedne uspavane banatske varoši. Podignuta još u 19. veku na mestu starijeg hrama, ova ustanova razlikovala se od ostalih po tome što je druženje nakon liturgije i za vreme praznika bilo uobičajeno, a zbog te činjenice je i otac Želimir (bez Višnje), poznatiji i kao pop Zelja, pridobio simpatije štićenika. Primala je sve ljude dobre volje, a naročito one koji su odgovore na sva pitanja pronalazili baš ovde, umesto kod doktora ili psihijatra. Zelja je bio lokalni šaman, duhovnik koji je pružao utočište svim zabludelim, sa realnošću posvađanim i pogubljenim pojedincima koji nikada nisu dobili odgovore na svoja pitanja. Jedna od njih bila je i Milesa.
– Oče, izvinite što opet smetam po šesnaesti put od jutros. Treba mi savet. Osećam nemir i strast. Možete li mi dati nešto da me uspokoji? – reče Milesa.
– Naravno, kćeri. Tragaj za oboženjem u sebi, obogoboži se u Isusu Hristu obogobogoboženom. Sad idi kući, i pet puta izgovori „Ižejesinanebesi, voimjaocagospodesvevišnjipomilujmedoleiotresi, padampredtobomskrušenajesamsvedržiteljumoj. Amin.“ – reče otac Zelja.
Milesa pade u nesvest kao pokošena. Dve zabrađene žene skočiše da je pridrže, i plaknu svetom vodicom. Doneše nosila, i odvedoše devojku u prvu ambulantu. Na svu sreću, oporavila se i došla k sebi, da bi već sutradan otišla u manastir da se zamonaši, i tu provede ostatak života. Toliku su moć imale besede oca Zelje, pastira svih ovaca od Melenaca do Čikaga! Svoje glupe savete, tako beskorisne i neupotrebljive van paralelnih univerzuma sa one strane uma, širokogrudo je delio bez ikakve protivusluge.
Međutim, tako revnosni i disciplinovani nisu bili i đakoni kojima je bio nadređen. Ugovor koji je SPC potpisala sa konditorskom industrijom „Swisslion”, a za koji je blagoslov dao Porfirije lično (i stao da napravi selfi sa Vučićem), bratstvo hrama videlo je kao priliku da se najedu za džabe. Budžet koji im je poklonila država, kao i tokove novca za obnovu sakralnih objekata, ionako niko nikad nije proveravao. Po istom principu su i zalihe „Jaffe“ i „rum kasata“ volšebno nestale, usled čega je Zelja, uz blagoslov protojereja Spire, sazvao sastanak u parohijskom domu.
– Znate šta, gospodo, ovako više ne može. Gde su nestale slastice? Koji nezajažljivac od vas ih je pojeo? – direktan je bio pop Zelja, kao da je sam Ilija Gromovnik.
– Ja nisam, ali znam ko jeste. Taj voli slatkiše više neg’ ‘leba da jede – reče arhiđakon Mutimir, Zeljina desna ruka.
– Ja kada sam primetio da nestaju, otišao sam u „Slatku kuću”, i samoinicijativno, iz svog džepa, vadio novac! Nemojte, molim vas – reče Trpimir, a ostali klimanjem potvrdiše.
– U redu, samo da ovo ne procuri izvan ovih zidova. – nastavi Zelja. – Još nešto: primetio sam da neki, poput vas, oče Klatimire, nose mantiju visoko iznad kolena. Povucite odoru niže! Mi moramo biti dostojni Boga, i ponašati se u skladu sa učenjem Biblije. A ti, Lakomije, kažu mi ljudi da su te viđali kako deliš „kiki” bombone usred parka, kod Magistrata, gde su majke s decom. Apelujem da radite propagandu manje očigledno!
Klatimir i Lakomije slegnuše ramenima, a Zelja dade završnu reč:
– Pastva se kruni, sve je manje vernika, a novu decu moramo vrbovati. Uvešćemo veću kontrolu, i postaviti čoveka zaduženog da čuva išlere i napolitanke, tamo u prodavnici na ulazu. Sastanak je završen – podvukao je Zelja na kraju svog izlaganja.
Zeljine sugestije ćutke su prihvatili, jer shvatiše da su raskrinkani. Ali već je trebalo pripremiti teren za pravoslavni kamp, koji se svakog oktobra održavao u Sijarinskoj Banji. Tamo su odvođeni dečaci uzrasta od 6 do 12 godina, da bi sa bratstvom Crkve Presvetog Preobraćenja proveli zajednički izlet u prirodi. Deljenje slatkiša bila je neka vrsta pozivnice za događaj, reklamnog trika kojim bi mlade muškarce od najranije dobi stavili u službu Gospoda i sina Božjeg, velikomučenika Isusa Hrista. Tako je autobus pun sveštenika, mladih dečaka i bombona, krenuo sa stanice pored lokalnog Doma omladine. Roditelji mahaše deci, i ona njima. Da bi ekskurzija počela veselo, pobrinuo se upravo Zelja, koji je poveo pesmom.
– Hajmo, deco. Tri, četiri: Marširala, marširala kralja Petra garda, kralja Petra garda, kralja Petra garda. Marši-ra-la… čekajte, pobrkao sam melodije.
Nekada davno, kao mladi skojevac, aktivista Zelja išao je na ekskurziju u pohode Titovom zavičaju. Tako su mu se dve pesme, srpska ratnička i ona zagorska narodna, u bizarnom spletu okolnosti, u glavi stopile u jednu temu. No brzo se ispravio, i zapevao „Čoban tera ovčice”.
Gostoprimljivi domaćini dočekali su putnike na čelu sa jerejem Zeljom. Za muziku je bio zadužen DJ Baklava, koji je sa razglasa redom puštao hitove kao što su „Slatkiši” Laboratorije zvuka, „Sladoled” Prljavog kazališta, „Lilihip” grupe VIA Talas, i ceo album „Hodi da ti čiko nešto da” Zabranjenog pušenja. Čak je pustio i pank bend Čikine bombone. A da stvar bude još jezivija no što jeste, zavrteo je i veliki hit Ivice Šerfezija „Sladoled sa šlagom”! Ceo kamp bio je zamišljen kao jedna bezbrižna, ali razuzdana jesenja simfonija, druženje u atmosferi harmonije konditorskih proizvoda sa turbo pravoslavljem. Dobrodošlicu su im poželeli i mladi izviđači Niša, u svečanim špilhoznama, zelenim kravatama i dokolenicama sa motivima iz „Simpsonovih”.
Aktivnosti kampa u Sijarinskoj Banji proticale su bolje nego što je iko od domaćina očekivao. Dva mlada đakona mirno stajaše sa strane, dok su žudno posmatrali prizore.
– Vid’ mladosti. Belasaju se kao šampite. Došli da prime! – raspilavljen beše prvi.
– Uh, sad sam se baš „isprimao” – reče drugi đakon, a lica im se obojici ozariše.
Uveče kad bi pao mrak, išlo se na tuširanje. Pošto je broj tuš kabina bio manji od svih zainteresovanih pojedinaca koji su došli da ga prime, tj. hrišćanstvo, plus onih koji su ga već od ranije primili, nužno je bilo naći kompromis. Ulazilo se dva po dva, jedan đakon na jedno dete, jer su smatrali da neće biti mesta za guranje dva odrasla tela u malom prostoru. Jedan mali sa jednim velikim – to je već dobitna kombinacija.
Nije bilo ni dovoljno vreća za spavanje. Šatore su zauzeli već poslovično privilegovani jerej Zelja i njegova dva arhiđakona, a bratstvu i malim hrišćanima preostalo je jedino da se guraju zajedno, dok im grančice i iglice četinara bodu donji deo leđa. Uvukli bi se u vreće, i zaspali pod nebeskim svodom. Svake večeri, Zelja bi se pomolio pred ikonom, skinuo krst, mantiju, podvezicu, otkačio haltere, skinuo svoje erotske čarape sa šavom, i legao u šator sa onom dvojicom. Crne čipkane gaćice je ostavljao. Ali ne bi baš svi zaspali odmah!
Ocu Lakomiju dodeljen je mali Svetozar, koji je spavao okrenut mu leđima. Lakomije je izvadio mast iz svoje pederuše, stavio malo na prst, i utrljao Svetozaru u rupicu. Kada se spava na neudobnom tlu bez jastuka, ume da zaboli tu oko vratnog pršljena, pa je Lakomije mislio da će dečaku pomoći da ne dobije upalu mišića. Mali Darko nije bio te sreće. Njemu je dodeljen brat Savatije, inače poznat kao neko ko ume da sa’vata, što je ovaj nesrećni dečak saznao na teži način. Naime, zbog njegovih nežnih godina (imao ih je tek osam), Darko nije shvatao zbog čega ga novopečeni prijatelj stalno bocka zašiljenom olovkom u leđa. Mislio je da je to neki čin inicijacije, pa se pravio da spava. Zaklopio je okice, i utonuo u carstvo snova u kome jednorozi preskaču dugine mostiće. I, kao i uvek u ovakvim prilikama, Savatije je svoju tulumbu, punjenu šlagom od vanile, poneo pred spavanje da mu se nađe. Njen bi rebrasti reljef i tanak sloj safta uvek stvarao prijatan ugođaj konzumentu.
A onda je mali Đorđe čuo neko pritajeno šmrkanje i stenjanje iza sebe. Shvativši da je njegov „cimer” budan, okrenuo se i video neobičan prizor: brat Klatimir stavio je njegove patikice br. 35 na nos, i njušio obuću koju je dete prethodno izulo i ostavilo pored. Za to vreme, drugom rukom pipkao se negde oko butina. Dečaku ništa nije bilo jasno, pa se okrenuo nazad da spava.
– Hej, jesi li zaspao? – šapnu Klatimir, shvativši da je ukeban u čudnoj aktivnosti.
– Nisam još – reče Đorđe.
– Znaš, kad sam bio mali kao ti, jako sam voleo slatkiše, i miris oznojenih čarapa. Znaš ono… šnjofanje. Znaš? Jesi li čuo za fut fetiš? – otvoren beše Klatimir, dok mu je govor iz ravne ekspresije postepeno prelazio u dahtanje.
– Za šta!? – upita Đorđe, začuđen stvarima koje nikad pre nije čuo.
– Hoćeš da mi pošalješ svoje prljave čarapice poštom kad stigneš kući?
Nastupila je neprijatna tišina.
Nakon tri nedelje, dečaci stasaše u ortodoksne, prave male hrišćane. Naučili su celo Jevanđelje napamet. Primili su sva moguća pričešća. Ređali su se blagoslovi od strane prisutnih velikodostojnika pripadajuće eparhije, koji su došli na završnu ceremoniju. Nakon što odu svojim kućama, ova će budućnost Srbije imati deset dana pauze da se vide sa porodicama, a onda pravac Zlatibor. Jer tamo ih čeka sledeća stanica na putu njihovog sazrevanja u pravilno usmerene pravoslavce: Stamatovićev omladinski kamp, sa pravim kineskim pištoljima na vodu. Obezbeđen je i pravi set kapisli. SPC je, kao i uvek, najviše voleo bombe i bombone.
Po povratku u banatsku varoš gde je stolovao, otac Zelja obratio se prisutnima, koji su se, zajedno sa svojim preobraćenim naslednicima, tom prilikom okupili u porti hrama. Sedeo je na lovorikama, i primao darove. Međutim, Zelju su hteli trajno da premeste u 100 km udaljenu parohiju, čime je osećao da mu je učinjena nepravda. Doček upriličen toga dana, imao je u ponudi i skupljanje potpisa za Zeljin ostanak, u seniku ispred parohijskog doma. Na hiljade vernika iz svih krajeva grada i šire, došlo je da potpiše peticiju da im voljeni popa ostane u službi, tj. da ostane da radi za Službu. A onda je usledio neočekivani obrt.
Šestogodišnji Filip, najmlađi polaznik kampa, te lokalne baletske škole u koju su ga roditelji strpali mimo njegove volje, nije hteo da ga iko preobraća. Počeo je nekontrolisano da vrišti.
– Mamaaaa! Mamamaaaaaa! Maaaaaamaaa… – u plač briznu mali Filip.
– Šta je bilo, sine? – reče mama dečaka, koja pohita da vidi u čemu je problem.
– Ovaj čika dirao me za guzuuuu! – urlalo je uznemireno dete, lica zajapurenog. Suze su mu tekle u potocima. Dečak je prstom pokazivao na brata Piperija.
Oko đakona Piperija kolale su razne glasine. Shvativši da je vrag odneo šalu, i da mora da reaguje, otac Zelja povika na uznemirenog klinca:
– Ojela ti se guza!? Sram da te bude. A vi deco, šta se smejete? Ništa tu nije smešno. To je žalosno! Tako ne govori Porfirijev pravoslavac. Tako govori razmaženo derište! I molim vas, ko je rekao da ja volim da se presvlačim??
Ugledni sveštenik izgrdio je dečaka, ali i okupljene mališane kojima je sve to bilo urnebesno smešno. To su uglavnom bila ona deca koja čari kampa do tada nisu okusila, dok su ova druga sva redom bila ozbiljnijih izraza lica. Zelja je uspešno otklonio zabunu okupljenoj masi.
„Kretenu mali, nema za tebe više sladoleda!”, viknu Filipova majka, koja momentalno ošajdari dete, na šta ga otac istambura po zadnjici. Besna žena držala ga je uvis jednom rukom, dok je otac išao za njima da doveze auto. Trebalo je pobeći od bruke koju im je sin priredio.
U dvorištu hrama nastade žamor prisutnih, ali sve se ubrzo primirilo. Otac Zelja pozvao je okupljene goste na gozbu u parohijskom domu. Slavlje je moglo da nastavi. Sve udaljenije vapaje malog Filipa, poletarca koji tek što je zakoračio u život i primio hrišćanstvo, više nije imao ko da čuje…