Početkom šezdesetih godina prošlog veka, malo ko je od Pančevaca išao na more, ne samo zbog love, nego zato što smo mi tada na Dunavu imali Belu stenu, a ovde u gradu, i naše, „pančevačko more”. To je bila lepo uređena, peščana plaža na Tamišu kod mosta, koju su stariji sugrađani zvali po njenom predratnom nazivu „Valtmanovo kupatilo”. Ova plaža će sa svojom čuvenom terasom, postati poznata širom nekadašnje Juge, kada na njoj, 1981. godine bude snimljen kultni film Balkan ekspres, zbog čega sam kasnije rođacima iz unutrašnjosti, pored drugih gradskih znamenitosti, uvek morao da pokazujem i terasu na kojoj je Toma Zdravković popio batine, zato što je odbio da Švabama peva Lili Marlen.
Moj ćale je u to vreme radio u Opštini koja se nalazila u zgradi nekadašnjeg Magistrata na Trgu Borisa Kidriča, u kojoj je danas smešten Narodni muzej. Da ne bismo gubili dragoceno vreme za kupanje, sestra i ja bismo ga tačno u 14 časova (do kada mu je trajalo radno vreme) sačekali u parku ispred „firme”, noseći mu sendvič za ručak, a zatim bi odmah krenuli na popularno kupalište. Sa kupljenom kartom na ulazu, dobijali smo i ključ jedne od brojnih kabina, u kojoj smo se presvlačili i ostavljali garderobu. Uz obalu je bio privezan veliki drveni ponton koji je plutao na buradima, a na kome se nalazilo više malih bazena. U plićim „korpicama”, kako smo ih zvali, mnogi Pančevci su naučili da plivaju, dok su u onoj najdubljoj, gradski mangupi roneći, igrali čuvene „jure”, okruženi brojnim kibicerima i navijačima. Na splavu su se kupači sunčali, skakali sa ivice i odskočne daske u Tamiš, dok su neki odvažni momci, među kojima je bila i jedna devojka, skakali „lastu” sa vrha gvozdenog luka na mostu, oduzimajući dah zadivljenim posetiocima. Kao na Kopakabani, i ovde su se pikali fudbal i odbojka na pesku, a ispod svlačionica, između potpornih stubova koji su predstavljali golove, igrale su se u parovima, „glave” na ispadanje. U najelitnijem delu kupališta, gore na terasi, nalazio se restoran u kome su gosti sedeći na ligeštulima, u senci suncobrana, pijuckali koktu, vitasok i pivo rashlađeno na ledu. Spasilac na kupalištu je bio Dili koji će, igrom slučaja, dve decenije kasnije i „glumiti” u jednoj sceni Balkan ekspresa, dok je instruktor plivanja bio znameniti Sava Stonoga koji je u „korpicama”, ovoj veštini naučio mnoge generacije malih Pančevaca, među kojima sam bio i ja.
Jednog proleća, velika poplava je odnela ponton na obalu na kojoj je još dugo ostao nasukan, sve dok se nije skroz raspao i istrulio. Nekako baš u isto vreme, 1965. godine je proradio novi bazen kod Staklare, a sa porastom standarda, sve više je naših radnih ljudi i građana odlazilo u banje i na more u sindikalna, radnička odmarališta i u svoje, tek izgrađene, vikendice. Na „Valtmanu” smo se i kasnije, kao tinejdžeri kupali, igrali „glave” i „na male goliće”, družili se i zezali, ali ovo plaža, nikada više nije povratila stari sjaj koji je nekada imala.
Opkoljena sa svih strana ukotvljenim čamcima kojih je sve više, čini mi se da je plaža na Tamišu kod mosta, svakim danom, sve manja. Na njoj su postavljeni tuševi, klupe, drveni stolovi, suncobrani od trske, betonski roštilji, teren za odbojku na pesku… Gore na terasi radi kafana, ali svuda su istaknuta i upozorenja da „voda nije preporučljiva za kupanje i rekreaciju”. To međutim, ne smeta jednoj grupi entuzijasta, za koju ovaj deo tamiške obale i danas predstavlja – „pančevačko more”.