Današnji klinci uveče tek izlaze u grad, u vreme kada smo se mi nekada davno, iz grada već vraćali, pošto se većina tadašnjih pančevačkih kafana i restorana zatvarala u 22 časa. Sedamdesete godine nisu baš bile mnogo po meri lokalnih noćobdija jer, ako zanemarimo prvi gradski disko klub „Orfej”, koji se nalazio iznad ekspres restorana „Snežana”, u zgradi na početku Lenjinove, noćni život Pančeva toga vremena, odvijao se u četvorouglu „Sloboda”, „Slavina”, Pivara i „Bazen”, jer su samo ove kafane imale živu muziku i fajront – nešto malo iza ponoći.
I dok je na „Bazen”, koji su zvali „pančevačka Skadarlija”, izlazila (ne samo lokalna) elita da uz klavir, violinu i bocu bordoa, sluša i pevuši romanse, starogradske, tamburaške i pesme Zvonka Bogdana, u ostalim kafanama su na repertoaru bili „teški narodnjaci”. Hitovi poput „Ramo, Ramo druže moj”, „Ćeri moja, Aliji dal da te dam”, „Pijem da je zaboravim”, „Bio sam pijanac”, „Čaše lomim, ruke mi krvave”, samo su podsticali, već polupijane goste, da još više cugaju i lumpuju.
Svi ovi restorani su imali velike, zadimljene sale čiji su zidovi bili oslikani muralima sa banatskim, seoskim motivima koje je potpisivao M. Đorđević, ovdašnji slikar, boem, kozer i kulinar, koga su svi u gradu zvali Mile Mazalo. Stalni gosti su uvek sedeli u reonu „svog” kelnera koji je, i bez narudžbine, tačno znao šta piju i da li vole pivo iz frižidera ili gajbe, slatku ili gorku kafu, belo ili crveno vino, špricer, nameštaj ili gemišt. U malo otmenijim delovima ovih kafana stolovi su bili prekriveni belim stolnjacima sa već postavljenim servisom, escajgom i obaveštenjem da je „večera obavezna”. Na suprotnom kraju sale astalski čaršavi su bili karirani, mestimično nagoreli žarom cigareta, s laganim, plehanim pepeljarama, koje su bile bezbednije od staklenih, u slučaju većih tuča i lumperajki. Ovde je na zidu stajalo i upozorenje da se „svaka razbijena čaša plaća”.
Toaleti u ovim lokalima nisu baš bili najreprezentativniji, a pored svakog su dežurale baba sere i jurile goste po sali, ukoliko nisu platili uslugu korišćenja istog.
„Slavina” je imala prostranu letnju baštu pod vinovom lozom, sa pokrivenom pozornicom za muziku, dok je terasa u Pivari mirisala na lipu i većim delom bila natkrivena drvenom nastrešnicom pod kojom se sedelo i u vreme iznenadnih, letnjih pljuskova. Hotel „Sloboda” je pored ogromne kafane, imao i veliku, uvek krcatu, baštu koja se završavala duboko u zelenilu gradskog parka binom za muziku i šankom, i malu, prestižnu banket salu kod recepcije, u koju su direktori, funkcioneri i drugi budžovani, preko dana, dovodili na krkanluk i pijanke svoje poslovne partnere i prijatelje. Zbog boje teških, plišanih draperija na prozorima, stolnjaka i mebl štofa na stolicama i foteljama, ovu prostoriju su svi zvali „žuta soba”, ali je ona uveče pomalo dobijala i nijansu modre, pošto je narodna milicija tu privodila na otrežnjenje, bolje reći na pendrečenje, pijane goste, koji su pravili probleme u kafani. Jednom sam i ja greškom, gostovao u ovom ekskluzivnom prostoru, ali ne preko dana kod direktora, već uveče kod pubova, ali se sve, srećom po mene, završilo bezbolno. Pandan ovoj prostoriji u Pivari je bila „ćorava soba” u kojoj su se takođe sprovodile slične pedagoške metode, a koja je bila mnogo više posećena, s obzirom na profil gostiju. A upravo zbog te svoje klijentele, među kojom je bilo dosta pijanaca, silosa i kavgadžija, Pivara i „Slavina” su bile na lošem glasu u gradu. Najčešće pred fajront, kada bi mnogo popijenog alkohola učinilo svoje, dolazilo je do prepirki i razmirica zbog nečijeg poprekog pogleda, slučajnog dodira u prolazu ili pogrešno izgovorene reči, koje su se najčešće završavale tučom, lomom inventara, ponekad sevanjem noževa i na kraju – intervencijom, vazda dežurne, milicije.
Povodom nezvaničnih proslava srpskih novih godina, u „Slobodi” i Pivari se uvek tražila stolica više. I mada formalno, ti dočeci nikada nisu bili zabranjivani, kordon murije je uvek ulazio u sale, negde oko petnaest do dvanaest. Pet minuta kasnije, muzika je pravila pauzu, a u ponoć bi gosti na suvo zapevali „Oj, vojvodo Sinđeliću”. Iako su svi pevali, pesma nije nešto bila glasna, nije u njoj bilo ni malo ponosa, inata ni prkosa, kako se ona inače, tada pevala po srpskim kafanama. Gosti koji su se previše isticali pevanjem, vikom ili gestikuliranjem, bili su legitimisani od organa reda, a uskoro bi počela da se pale i gase svetla, koja su najavljivala da je već bilo vreme za fajront.
Nastaviće se…