Prvi deo teksta možete pročitati ovde
Mimin dobar drug bio je i Bokac, koji je imao starijeg brata. Njihov otac često je išao na poslovna putovanja po Nemačkoj, i generalno su bili boljeg finansijskog položaja od ostatka kvartovske ekipe. Tamo im je kupio mitraljez od metar dužine, koji se punio žutim mecima. Imao je dršku, i okvir kao postolje – pravi mali kalašnjikov. A Mimin ćale, koji radi u Staklari, može jedino svom sinu da napravi kartonski, kad iscrta, iseče makazama i zalepi izolir trakom. Baš kao i kapuljaču na vindjakni, koju mu je keva zalepila selotejpom da se ne raspara.
Uprkos svom bekgraundu, ni Bokac ni njegov brat nisu pokazivali nadmenost u odnosu na ostale. Ali znaš ko jeste? Markova keva. Kad god prođe ulicom, gospođa Škerjanc sva tako podigne nos, samo da ne oseti smrad proletarijata kome neće da pripada. Iako i sama živi ovde. Njoj je slučajno dopao stambeni prostor u ovom sivilu socijalističke gradnje, okruženim rupetinama koje postaju jezera kada se sruči pljusak. Stan joj je, doduše, u prizemlju. Ništa gore, nego kad se tikva pokondiri. A ranije su se Mima i Marko jedno kraće vreme čak i družili. Međutim, čini se da je Markova mama svoj osećaj posebnosti itekako prenela na mlađe dete, a naravno i na njegovu stariju sestru. I dok je Mima jednom šetao po kraju sa svojim prijateljem Jocom, kog prozvaše Ćora zbog naočara, zavidni Marko stajao je sa strane i cinično se smejao, dobacujući u prolazu. Mima je prvo rešio da ga ignoriše, ali je ovaj prevršio meru.
– Vidi ga. Ima noge k’o Lepa Brena. – reče Marko podsmešljivo.
Onda je Mimi bilo dosta svega, pa se zatrčao da ga prevaspita. Bio je odličan trkač, i nekoliko godina kasnije osvojiće nagradu na krosu Crvenog krsta. Onu belu majicu sa logom, i slikom atlete. Znaš koju? E, baš tu. Međutim, i Marko je znao svaki kutak dvorišta u kome je i sam odrastao, i uspeo da umakne na vreme, sakrivši se u žbunju kod poslednjeg ulaza dugačke zgrade. Mima je prošišao pored Marka koji se dobro sakrio, ali se onda vešto okrenuo, i ugledao pticu rugalicu kako izviruje iz grmlja. Prišao mu je, snažno ga ščepao za gušu, i počeo da davi.
– Šta se smeješ? – reče preteći, dok je vižljasti klinac, težak dvaes’ kila s krevetom, mogao jedino da sačeka da se ovaj smiluje, i pusti mu vrat. Onda su dotrčala sva deca iz kraja koja su se dotle loptala ili preskakala vijaču, na čelu sa Lepim, najjačim od svih, koji je pritrčao u nameri da spase dečaka. Uprkos svojoj snazi, nije uspevao da skloni Mimine koščate šake sa Markovog krhkog vratića.
– Ej, pusti mu vrat. Zadavićeš ga! – reče Lepi, a Mima, tek posle dva minuta, olabavi stisak.
Dok je pokušavao da dođe do vazduha, Marko je uzviknuo:
– Hajde dođi kod mog ćaleta sad ako smeš! Hajde ako si hrabar. Idemo odmah!
– Hajde! – spremno će Mima, i svi čoporativno odoše u stan kroz zadnji ulaz zgrade. Pošli su svi: Žarko, Lepi, Maja, Bokac, Draguška, i naravno dvojica glavnih aktera ovog sukoba. Jesam li nekog zaboravio? Ma ne mogu sad da se setim, ali bar petoro ih je bilo.
Tog popodneva, Markov otac još se nije vratio s posla. Ali tu je bila njegova seša, koja im je otvorila vrata. Čim ju je ugledao, Marko je ispričao šta mu je Mima uradio. Mima je ćutke stajao sa strane, ali se nije previše bojao suparnikove sestre. No, jeste pomislio da će ova možda da ga šutne u muda, pa se malko iskosio, i izbacio jednu butinu ispred druge. Pošto je tog dana nosio neku usku, dva broja manju trenerku, istakla mu se piša, na šta je prstom, cereći se, pokazao mali Žare.
– Gle! Digao mu se kurac – reče Žarko, a sva deca pogledaše ka Miminom međunožju. I on sam spusti pogled, pocrvenevši od stida.
Mimi je bilo strašno neprijatno, ali nije znao šta da izusti. Bilo ga je sramota što će svi da pomisle kako se loži na Markovu stariju sestru, što nikako nije bilo istina. Njemu se zapravo sviđala Biljana koja je živela tamo iza ćoška. Posle kada su na TV-u počeli da prikazuju „Čuvare plaže”, odljubio se od Biljane i ponovo zaljubio, ali ovog puta u Pamelu Anderson.
– Nemojte da se bijete. Vi treba lepo da se družite, i da se igrate – reče Markova sestra, u pokušaju da skrene fokus sa neprijatne situacije pred sobom.
– Ma šta ti lepo sa njim?! Pokaži mu. Udri ga! – reče Marko, i okrete se ka Mimi. – Pička ti materina, jebem ti mater, videćeš ti kad dođe moj ćale, prebiće te, razbiće te, gotov si…
I na kraju balade, eto ga Joca zvani Ćora, koji se uvek klanjao nevolje. On je znao trigonometriju, ali nije bio baš vičan tuči. Onako visok, u plavoj teksas jakni, sa rukama na leđima kao neki starmali penzos, približavao se zadnjem ulazu zgrade, gde su se svi već odavno sjatili.
– Vidi ovog. Dolazi na kraju, kao neki baksuz! – reče Lepi, na šta svi prasnuše u smeh.
Osim pušaka i pištolja, deca su imala i lukove i strele, koje su ručno pravili od drveta i kanapa, pa ih zatezali i njima gađali mete. Jednom je mali Draguška zategao svoj luk, i pogodio baš Ćoru i to pravo iznad gornje usne, rasekavši mu kožu. Onda je Ćora pojurio da dohvati niskog, ali nabijenog Dragušku, koji je uspeo da utrči u ulaz, i delimično zatvori vrata od svoga stana. Čvrsto rešen da ga umlati, Ćora je uspeo da gurne nogu kroz uzan otvor, i rukama zgrabi suparnika. Nekako je izvukao Draguškinu glavu i jednu njegovu ruku, a onda ga odvalio pesnicom u čelenku. Zatim je sišao nazad u dvorište da se pohvali.
– Uspeo sam da se osvetim! – reče Ćora poznat i kao Joca, osmeha punog zadovoljstva.
Pošto je bio mlađi, Dragušku su stariji dečaci ponekad tukli, a najviše Pevac, i to nekoliko puta. Međutim, on je imao i stariju sestru Marijanu, koju su svi zvali Terminatorka, i koja ga je branila kad god nužda natera. Ova krupna devojčura bila je vrlo zajebana, ali pravedna. Svaki put kada bi Pevac nalupao njenog mlađeg brata, lepo bi ga upozorila da prestane, ali Pevac nije slušao.
– Neću više, majke mi! – rekao bi osioni siledžija, a u sebi mislio ‘boli me uvo’.
Treći put kada je to uradio, Terminatorka je uhvatila Pevca za ruke, i zavrtela ga kao ventilator nekoliko puta kroz vazduh, da bi ga potom zafrljačila ispod jedne napuštene olupine fiće, gde je pao ispod karoserije, sav izubijan. Lice mu se zarumenelo, a iz očiju krenule suze, praćene dobro poznatom onomatopejom koju razmažena derlad proizvode prilikom susreta sa fizičkim bolom, kog inače bezrezervno vole da nanose drugima.
– Buuuuuaaaaaaa!! – urlao je Pevac, a na pocrvenelom vratu iskočila mu je žila.
Mima i Ćora često su išli zajedno u šetnje, najpre samo po kraju, onda malo i po okolnim ulicama, a kasnije i u Narodnu baštu. Mima je Ćoru vremenom prekrstio u Đora, tako mu bilo lakše da izgovori. Jednoga dana, na ćošku kod starog hrasta, preko puta bokserskog kluba, prišla su im dva tipa, stariji nekoliko godina od njih.
– Hej, da li vas dvojica znate gde je ulica ta i ta? – reče prvi mladić.
– Znamo. Idete tu levo, pa druga desno, i samo nastavite pravo – reče Ćora, sada poznat i kao Đora, a nekada samo kao Joca.
– A gde vi živite? – upita drugi tip.
– U ovim zgradama u naselju. Kroz prolaz, pa u dvorištu – nastavi Ćora, dok je Mima i dalje ćutao kao zaliven.
– Aaaaa, da. Pa znamo. Hajde sad, vadi pare! – nonšalantno će prvi dasa, dok je drugi odmah krenuo da ih obojicu pretresa.
Mima je stajao malo dalje, sve vreme osvrćući se ka česmi, koja mu se tog trenutka učinila kilometar dalekom. Znao je da će ga ako potrči, ovi banditi pojuriti, stići i najverovatnije prebiti. Odavno je bio spreman na ovakve prepade, poučen pređašnjim iskustvom koje se desilo tamo kod garaža. Već su krenule sankcije i ratovi, pa su incidenti te vrste počeli sve češće da se dešavaju, naročito u širem centru grada, i u takvim ušuškanim krajevima kakav je i njihov.
Divlji zapad, uživo! Nikakve tehnike koje je pokupio od Klint Istvuda sada im nisu mogle pomoći. Mima je znao da se lokalnim li van klifovima ne treba suprotstavljati. Pošto je bio zimogrožljiv, oblačio bi nekad i po tri jakne, stoga i zato da bi imao gde da drži svoje mnogobrojne stripove. Novac je lukavo držao u unutrašnjem džepu jedne od njih, gde se ove bitange nisu ni setile da pretražuju. Ćora je, međutim, uvek bio bez para, jer mu ih majka nije ni davala. Kad su lopovi shvatili da su im žrtve švorc, pustili su ih.
– Hajde sad marš obojica da vas ne vidim! – reče jedan, i oni odoše niz ulicu.
Mima nije znao kada se preuzimaju knjižice na kraju te školske godine, pa mu je trebala informacija. Pitao je Lepog, ali ovaj nije znao, ili ga je prosto bolelo uvo, a Jasmina jedva da je izlazila iz kuće. Dok je sedeo na prozoru gledajući ka dole, baš tada je dvorištem prošla Anja sa svojim vučjakom. Na Anju se loži onaj Zlatko koji se s njom dobacuje lopte, a ova ne zna da mu se sviđa. Kao i svaka devojčica, i Anja kad šutne loptu ona ode negde bezveze, pa je zato uvek Zlatko zauzimao poziciju ispred bare, sprečavajući da im lopta ne upadne i iskvasi se. Nju je, zapravo, bolela riba i za njega, i za njegovu okretnost.
Mima silazi dole da bi isprovocirao slučajan susret, i korakom sustiže Anju negde kod česme.
– Knjižice se predaju sutra u 12 – reče Anja, dok su hodali zajedno ka Narodnoj bašti, malo da prošetaju. – Sviđa mi se kakve pesme ima Madona. Mada baš i nema neki glas.
Mima se složio. Njemu je zapravo bilo svejedno, budući da mu nije bilo preterano stalo do Madone – ali jeste do Brusa Dikinsona, koga je idolizovao. Dok su išli pored očne bolnice, spazio je grupicu Roma kako im ide u susret. Od njih je uvek imao zazor, a nešto kasnije čak i jedno vrlo neprijatno iskustvo, no sada, u društvu devojčice, morao da preuzme ulogu zaštitnika. Šta ako krenu s provokacijama? Mimoišli su se, i ništa se nije desilo. Valjda se one situacije, kao sa džeparošima, neće ponovo dešavati. Umeo je da se bije, ali kad su četvorica na jednog, ‘vataj maglu i beži.
Ćora i on zajedno su snimali svoje vokale na kasetofon preko omiljenih metal traka, da bi posle puštali te snimke da čuju sebe kako bi zvučali da su, kojim slučajem, pevači Metalike ili Mejdena. Čak su smislili i svoja metal imena: Ćora je postao ‘Crazy brain’, a Mima je sebe nazvao ‘Mračni’. Onda je Mračni dao oglas u časopisu „Metal Express”, i predstavio sebe i svoja interesovanja javnosti. Nije prošlo mnogo, a neka uspaljena metalka od 16 godina, odmah je htela da sazna o kakvom se gospodaru tame radi. Pronašla je telefonski imenik, i neprestano ga zvala da se vide i upoznaju. Do tih susreta je nekako i došlo, čak dvaput: jednom u Beogradu, a drugi put kada je došla kod Mime i njegovog druga Mandraka. Nakon dugih šetnji i razgovora, shvatila je da njena fantazija o istetoviranom, dugokosom metal ratniku nema blage veze sa ovim šmokljama koji nikad žensko nisu pipnuli. Zivkala ga je još neko vreme, a onda prestala.
I, ŠTA JE BILO POSLE?
Prošlo je dosta godina, i sinagogu u kojoj su se nekada igrali, zadesio je požar. U tom oblaku dima, nestale su i uspomene ovih ljudi koje sam mahom lično poznavao, išao u školu sa njima, ili makar znao iz viđenja. Oni su se družili i ranije, još od zabavišta koje im je tu pred nosom. Svoje su poznanstvo mnogo duže održavali nego sa nama ostalima, pukim epizodistima u njihovom životu. Malo sam im i zavideo na tome, priznajem. Jer ja sam u svom dvorištu imao gomilu budalčina, i nijednu devojčicu! Svi redom ostali su mi u lepom sećanju, iako vam se možda čini da ih malko ismevam. Ako sam nekog i uvredio, izvinjavam se. Ali verujte, nije tako!
Razvejao ih je vetar na šesnaest strana. Neki su uspeli u životu, postali korisni članovi zajednice. Zaposlili u banci, udali i/ili rodili decu, postali vođe navijača, nastavili da besposličare, ili vode svoje tihe živote negde na margini. A neki su, pak, ušli i u svet poroka, iz kojih se neko izbavio, a neko nije – i preselio na lepše mesto. Za neke se i ne zna gde su. Ostaviću im ovaj tekst tek da ih malo razveselim, šta drugo i mogu, da im vreme ne odnese baš sve u zaborav. I ako imaju još nešto da mi ispričaju, slobodno nek kažu. Neću da se ljutim.