Prvi deo teksta možete pročitati ovde
Gimnastika
Kada smo došli u Pančevo bio sam mršav, što se kaže „koža i kosti”, pa je otac odlučio da me upiše na gimnastiku u Društvu za fizičko vaspitanje i rekreaciju „Partizan”. Hteo sam da treniram borilačke veštine. Otac je smatrao da sam premlad za takvu vrstu treninga, ali je obećao da ću, ako ostanem na gimnastici u osnovnoj školi, kasnije moći da se učlanim u karate klub. Vežbao sam veoma marljivo pod vođstvom kompetentnih trenera. Posebno sam bio dobar na parketu i mogao sam da hodam na rukama od jednog do drugog kraja fiskulturne sale bez mnogo napora. Bio sam „nagrađen” razvojem mišića na rukama, grudnom košu i trbuhu. Nešto kasnije, tokom srednjoškolskih godina, moje iskustvo u gimnastici bilo je korisno za sprečavanje teških povreda. Sećam se slučaja kad me je profesor fizičkog zadužio da pomažem drugima koji su vežbali na krugovima. Jedan od učenika je želeo da isproba rizičan položaj naopačke, ali mu ruke nisu izdržale i on se našao u slobodnom padu sa glavom nošenom neminovnim uticajem gravitacije u letu prema podu. U tom kritičnom trenutku koji je mogao da se završi tragično uspeo sam da zadržim prisustvo duha, i uz stečenu veštinu i snagu, uhvatim njegovo telo i bezbedno ga spustim na zemlju.
Jadransko more
Gimnastika i članstvo u „Partizanu” bilo je važno i za moje prvo letovanje na Jadranskom moru. Desilo se to u leto 1967. godine. Mesto je bilo Sutomore. „Partizan” je imao svoje šatorsko naselje u blizini plaže. Ne sećam se detalja, ali su se moji roditelji osećali sigurno da me pošalju u ovo daleko mesto, uprkos tome što nisam bio vešt plivač. Valjda su verovali ugledu „Partizana” i njegovom kadru. Našao sam se u šatoru sa mojim najboljim drugom Milošem a spavao sam na malom vazdušnom dušeku. Ovo je bila moja inicijacija u prostranstvo i lepotu Jadranskog mora. Prvo što sam uradio je isprobavanje da li je voda zaista slana. Nakon što sam utvrdio ovu činjenicu, želeo sam da testiram da je plivanje u moru lakše nego u reci ili jezeru zbog povećane gustine vode. I to je bilo tačno. Ovo me je okuražilo da unapredim moje minimalne plivačke sposobnosti. Instruktor plivanja iz „Partizana” je bio idealan uzor kako se prevazilaze ograničenja. Čovek bez nogu, ali i dalje veoma strastveni sportista, gimnastičar i trener. Svaki dan bi okupljao nas klince na plaži, demonstrirao različite tehnike plivanja, a zatim pratio i korigovao naše pokušaje. Toliko sam napredovao da sam postao samouveren do krajnosti. Na primer, plivao sam do udaljenog malog ostrva da proverim izdržljivost u novonaučenom stilu plivanja. Leto 1967. godine je najzad prošlo, a ja sam se vratio u Pančevo obogaćen letnjim iskustvom koje će trajati ceo život. Prepričavao sam priče o zabavnim aktivnostima i nedaćama kao što su poplavljeni šator zbog olujne kiše, suncem opečeno telo tretirano maslinovim uljem, kao i mnoge druge dogodovštine.
Pubertet
Počela je nova školska godina, a ja sam započeo sedmi razred. Te godine znaci puberteta su bili evidentni kod većine mojih drugarica. Zbog toga su one imale posebno predavanje, pretpostavljam o menstruaciji, ali o tome se nije govorilo. Radoznalost kod nas dečaka je postojala, ali veo misterije je ostao. Čak je i podstican od strane nekih naših školskih drugarica. Desilo se da sam jednom prilikom zapitao jednu od njih zašto nije na času fizičkog. Odgovorila mi je da će mi se otkriti kad budem stariji. Ovaj zagonetni odgovor, praćen njenim izrazom lica, sugerisao mi je da ona sada pripada posebnoj grupi i da poseduje znanja koja treba čuvati od uljeza poput mene. Mi dečaci smo sami pokušavali da shvatimo hormonima izazvane telesne promene koje su uticale i na naše ponašanje na nepredvidljive načine.
Jedna, rekao bih, prava avenija ka mojim seksualnim spoznajama otvorila se pojavom prvog erotskog časopisa u Jugoslaviji pod nazivom Čik. Proklamovani cilj ovog časopisa bilo je seksualno obrazovanje mladih što je podrazumevalo pisani kontakt sa „zabranjenim temama” i polugolim ženskim telima. U posebnim rubrikama objavljivana su intimna pisma čitalaca, „životne priče”, lični oglasi, ljubavni i erotski romani. Imali smo ovaj časopis u kući. Pretpostavljam da je moj, tri godine stariji brat, bio taj koji ga je kupovao. Redovno sam ga čitao i dobijao informacije koje su dobro poslužile želji da razumem sebe i druge u domenu erotske ljubavi. Kasnije je bilo i drugih sličnih časopisa, pa se moje obrazovanje nastavilo na ovaj način, a zatim i gledanjem filmova koji su postepeno bivali slobodniji na ovu temu pod uticajem takozvane seksualne revolucije u Danskoj i Švedskoj.
Odrastanje
Proveo sam mnoge sate u učionici. Sedeli smo po dvoje u školskim klupama, dečak i devojčica, po nalogu školske administracije. Slagao sam se sa devojčicama sa kojima sam sedeo u zajedničkoj klupi, ali sam ponekad pokazivao šaljivo-nestašnu stranu. Na primer, kada bi nastavnik ušao u učionicu, svi smo ustajali dok nam nije naređeno da sednemo. Dok smo stajali, pomerio sam stolicu tako da je moj nesrećni partner iz klupe završio na podu umesto u sedištu. Sada osećam krivicu zbog tih neslanih šala. Moja bolja strana se manifestovala u zajedničkom učenju, prijateljstvu i druženju. Tretirali smo jedni druge kao jednake, možda zbog komunističke ideologije koja je proklamovala ravnopravnost. Obrazovanje je takođe bilo veoma poštovano, a nastavnici su igrali važnu ulogu u društvu.
Konačno se završila i ta školska godina. Dugo toplo leto 1968. godine je bilo pred nama. Ponovo sam otišao na Jadransku obalu, ovaj put u Zadar sa grupom starijih momaka. Pod njihovim uticajem sam bio izložen cigaretama, alkoholu i kasnim noćnim izlascima. Nadzor je bio minimalan, što mi je prijalo. „Dozvoljeno” mi je da eksperimentišem sa stvarima koje su bile zabranjene u mom kućnom okruženju. Osvrćući se unazad, zapanjen sam kontrastom u ponašanju i interesovanjima u odnosu na prethodnu godinu u Sutomoru. Čak sam i flertovao sa lokalnim dalmatinskim devojkama koje sam doživljavao kao seksipilnije i otvorenije od devojaka kojima sam bio okružen u Pančevu. Neverovatna promena u roku od jedne godine!
Nova faza
Došao je dugo priželjkivan dan selidbe u novoizgrađenu višespratnicu u moderan troiposoban stan sa dovoljno prostorija tako da sam konačno po prvi put u životu imao sopstvenu sobu. Stan je imao čak i dva kupatila i radijatore na parno grejanje u svakoj sobi. U to vreme život u novoizgrađenom stanu bio je poželjniji od življenja u kućama jer mnoge od njih nisu imale tekuću vodu ili dobar sistem grejanja. U prednjem i zadnjem delu zgrade su bile lepo uređene površine i igrališta. Mnoge porodice su se preselile u ovaj kompleks od četiri zgrade sa mnogo dece za igru. Naš životni standard je iznenada skočio na nezamislivu visinu.
Nova faza života usledila je ne samo zbog ovog preselenja već i zbog završetka osnovne škole. Ovo smo proslavili u restoranu „Park” koji se nalazio u blizini školske zgrade u kojoj sam proveo četiri važne godine mog mlađanog života. Polovina učenika mog razreda odlučila je da nastavi školovanje u Gimnaziji, a druga polovina u drugim srednjim školama. Nikad se više nećemo sresti kao celina. Zato je ta proslava imala dvostruko lice. Tužno lice je posebno bilo izraženo kod mog druga Miloša, koji, na iznenađenje svih nas, nije upisao Gimnaziju. Plakao je, a nekoliko naših drugarica ga je dugo tešilo saosećajući sa njegovom patnjom izazvanom ovim raskidom. Narednih godina nisam mnogo viđao Miloša. Naši putevi su se definitivno razišli, što mi je nanelo bol koji ću još mnogo puta u životu osetiti zbog neminovnosti gubitaka kojima smo svi izloženi.
Epilog
Završiću ovaj tekst tvrdnjom da nisam dovoljno cenio važnost ovih godina mog života sve dok nisam počeo da razmišljam i pišem o njima. Sada mogu da kažem da su one bile test moje sposobnosti prilagođavanja koji sam manifestovao u novom svetu, koji je za mene bio toliko nov da sam dugi niz godina maštao o povratku u Foču i romantizovao vreme provedeno tamo. Sećam se da sam često govorio da mi je detinjstvo stalo nakon što sam napustio Bosnu. Sada posmatram period života opisan u ovom tekstu na uravnoteženiji način. Smatram da je moje detinjstvo evoluiralo u fazu mladog odraslog doba ispunjenog mnogim nijansama, bojama i aspektima kaleidoskopa, bogatog sadržajem i sjajem. Moj kontakt sa svetom se proširio na multinacionalni milje Vojvodine, istorijsku tapiseriju Pančeva, raznolikost ekonomskih slojeva društva, i istraživanje prestonice Beograda. Nezaustavljivi psihobiološki rast me je vodio od porodične zajednice ka širem društvu, izlaganju novim shvatanjima i saznanjima u školi i van nje, obogaćenju vršnjačkih odnosa, novim interesovanjima i iskustvima. Osećao sam se dobro pripremljen za godine koje su usledile. Samouvereno sam zakoračio ka novim izazovima koje su donele 1970-te sa nezaustavljivom bujicom životnih promena.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropsihijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.