Prvi deo teksta možete pročitati ovde
Posle „No 1”, koji je „povukao nogu”, 1981. godine su otvoreni „Marino” u Ulici Ive Lole Ribara, „Kaktus” u Lenjinovoj, „Kupe” u Braće Jovanovića i „Mali Beograd” na početku Zmaj Jovine koji je jedini od ovih kafića, imao i lepo uređenu galeriju. Par godina kasnije počeli su da rade „Lesendro” u podrumu, preko puta „Ristića” u Dimitrija Tucovića i „Jež” pored „Katarke”, u istoj ulici. I kao što smo nekada kafane zvali po šefovima sala i poznatim konobarima, tako smo i sada kafiće nazivali po imenima i nadimcima njihovih vlasnika. Niko nije govorio da ide u „Kaktus”, već kod Ace Cancare, malo ko je znao da se „Monstrum” u stvari zove, po prezimenu vlasnika, „Marino”, išli smo na piće kod Kojketa, Duleta, Pajkana. Vlasnika „Malog Beograda” u koji su dolazili malo stariji gosti, starog boema i šereta Boru, svi su u gradu znali po nadimku, koji baš i nije bio najprikladniji za jednog ugostitelja.
Godine 1984. izvedena je rekonstrukcija užeg centra grada, tako da su zasijali novim sjajem tek popločani trg ispred Opštine, Gradski park, Njegoševa, Korzo, Sokače. Tada je izgrađen Tamiški kej i renoviran Dom kulture, kada se neki genije dosetio da u sali sruši čuveni balkon, po kome je ovaj prostor do tada, bio prepoznatljiv. Nekada kaldrmisana i mračna Njegoševa od koje su prolaznici pomalo zazirali, sada je odjednom, sa novim pločnikom i kandelaberima, kafićima, buticima i prodavnicama, postala najelitnija ulica u gradu. Guda i Milunče su u ovoj, „pančevačkoj Skadarliji”, otvorili kafe „Blic”, Đeka „Virdžiniju”, Dule Pajković „Perper”, Mirče „Desperado” na uglu sa Karađorđevom, sa preke strane nalazila se Relikina „Dama”. U zelenilu kuće Ivana Rakidžića, Ceki i Guta su držali „Zlatnog lava”, na mestu današnjeg hotela „Borneo” bio je riblji restoran istog imena, karatista Gumeni je u ajnfortu pored zatvora, otvorio prvi fast food u gradu…
Novootvoreni kafići su sve više potiskivali „Slobodine” kafane sa godinama nepromenjenim inventarom, tavanicama i zidovima požutelim od duvana, drvenim stolovima prekrivenim uflekanim stolnjacima, limenim pepeljarama i ponekim toaletima u kojima su amonijak i hlor štipali za oči. Nasuprot njima, ovi prvi kafei su imali, za ono vreme, moderan enterijer sa foteljama od eko kože, nameštajem u kombinaciji mesinga i stakla, stolovima od kovanog gvožđa, plafonskim osvetljenjem, separe garniturama, barskim stolicama, ukrasnim ogledalima. Doduše, bilo je tu u početku i dosta ručnog rada i budžanja, ali sve je to nekako izgledalo lepo i sa ukusom skockano.
Ipak, koliko god sve bilo šik, novo i otmeno, otvaranje kafića u gradu je za nas ujedno predstavljalo i veliki finansijski šok. Već oguglali na mrzovoljne kelnere, uglavnom muškarce iz društvenih preduzeća, kojima nije mnogo smetalo što cele večeri pijuckamo jedno piće ili ne pijemo ništa, sada su odjednom, između stolova šetale mlade, zgodne i ljubazne konobarice koje su poput kobaca, lovile svaku praznu čašu ili flašu i odmah ih odnosile sa stola. Više nije bilo ni „zidarskog” piva koje je moglo malo duže da se cevči, već samo onog malog u ambalaži od 0,33 l koje bi u normalnim uslovima odmah eksirali, a ovako smo morali da ga gustiramo i držimo sa obe ruke čašu da nam je ne uzmu, pošto su flašu već odneli. Novopečeni privatnici su bili pomalo nervozni, jer je trebalo što pre vratiti kredite i zajmove koje su uzeli za adaptaciju i pretvaranje nekih spavaćih soba, stanova, lokala i memljivih podruma u kafiće.
Za razliku od velikih socijalističkih kafana i ekspres restorana, prvi kafići su bili dosta skučeni, zbog čega su gosti u njima često stajali, gurali se i „s nogu” ispijali svoja pića. I danas čuveni „Kupe” je u početku, pre docnijih proširenja i dogradnji, imao samo dvadesetak kvadrata u kome su stolovi i klupe bili poređani u dva paralelna reda, kao u vagon restoranu. Pre kafića, u tom lokalu je radio čika Stanko, poslednji sarač u gradu, kod koga smo dolazili da nam zakrpi fudbal. Problem ograničenog prostora u kafaćima, iznenada je rešen dolaskom nove mode koja se zvala „gluvarenje ispred kafića”. Gosti bi za šankom uzimali svoja pića, a potom ga sa društvom, ispijali stojeći na ulici, sedeći na bankinama ili u kolima iz kojih je „do daske” treštala novotalasna muzika. Konobarice su, uz pomoć legendarnog Cumiške i ponekog gazde, celo veče sakupljale praznu staklenu ambalažu sa kolovoza i trotoara.
Svi nekadašnji šetači sa opustelog Korzoa su ubrzo preselili ispred kafića koji su svojim ambijentom, finim pićima i toplim napicima privlačili sve više mladeži. Jedno vreme je bilo „in” da se visi u Ulici Lole Ribara (sada Dr Fogaraša) između „Monstruma” i „Kule”, posle par nedelja svi bi prešli kod „Cancare”, a onda se, nakon nekog perioda, „ceo grad” selio ispred „Kupea” ili „Ježa”. U vreme tih naših večernjih izlazaka, saobraćaj je u ovim ulicama bio potpuno blokiran, a i pešaci su se sa mukom probijali trotoarima. Za komšije je najgore bilo što smo ispred kafića nastavljali da dreždimo i dugo nakon što bi oni bili zatvoreni, zbog čega su pozivali miliciju koja međutim, nije znala šta da preduzme protiv nekoliko stotina cura i momaka, koji su mirno stajali i razgovarali. Zato su stanari iz solitera, popularno nazvanog „Šargarepa”, u Lenjinovoj (danas Vojvode Putnika) preko od „Cancare”, bili mnogo inventivniji. Oni su nas od gore, sa svojih prozora i terasa, ponekad gađali krompirima, jabukama i drugim trulim voćem i povrćem, ali im ni to nije bilo mnogo od pomoći.
U međuvremenu, Đeka i Dule Pajković su preminuli, Mića Monstrum već dugo nije vlasnik „Monstruma”, među gostima kod „Cancare” najbrojniji su penzioneri, u „Kupeu” i dalje ima dobrog rokenrola i sve više političkih skupova, u nekadašnjem „Malom Beogradu” sada je kafe „Forma”, „No 1”, „Blic”, „Lesendro”, „Zlatni lav”, „Jež” i mnogi od tih prvih kafića su još odavno zamandaljeni ili su lokali u kojima su bili promenili delatnost.
Tačno 40 godina od prošle rekonstrukcije, ove godine su ponovo popločani i obnovljeni Kej, Gradski park i ulice u najužem centru grada. U modernim letnjim baštama novih, napucanih kafeterija piju espreso, zagledani u mobilne telefone, neki novi naraštaji, dok ja diskretno pogledom tražim među njima, samo sede glave svojih ispisnika, kako bih sa nekim popio piće i malo „izblejao”.