Danas je moja jedina veza sa najranijim detinjstvom požutela fotografija, kada su me prvi put slikali kao novorođenče sa tri godine, i radio slovenačke proizvodnje, marke Savica 56.
Od kada znam za sebe, pamtim ovaj radio. Okupljali smo se oko njega da slušamo govore druga Tita, prenose prvomajskih parada, priredbi povodom uručenja štafete za Dan mladosti i drugih državnih svečanosti. Nedeljom smo, uz emisiju Vreme sporta i razonode, navijali slušajući legendarnog Radivoja Markovića koji je nadahnuto komentarisao utakmice reprezentacije Jugoslavije, Partizana i Zvezde. A uveče smo se od 8 sati, zajedno sa komšijama, smejali uz Veselo veče, Čkalju i Miju. Preko nedelje nas je ujutru u 7 i 5, za školu budio cvrkut ptičica. Ali to nisu bile prave ptice, već najava emisije Dobro jutro, deco koju nismo baš uvek voleli, jer je ona zimi značila, da treba ustati iz tople postelje i oblačiti se u ledenoj sobi, pošto peć još nije bila založena. Svake večeri, posle čuvenog „Udarac u gong, označio je 22 časa. Vesti” znali smo da je za nas decu, vreme za povečerje. I mada smo slušali samo Radio Beograd sa puno ozbiljne muzike, dosadnih vesti, prenosa istorijskih kongresa, sednica i plenuma, radio se nije gasio preko celog dana. Kada bi ponekad riknuo, kuća bi nam odjednom ogluvela. Tada je na scenu stupao ćaletov kolega sa posla Aca Šokotka koji je znao sve da popravi, pa i radio. Iz sanduka za ugalj i drva, tada obaveznog komada nameštaja u svakoj kući, uzeo bi žarač, stavio u kraljicu peći i dobro ga usijao. Zatim je njime lemio i povezivao žice, lampe, i otpornike. Na kraju bi jednu žicu izvukao iz radija i zabo je u krompir. Ni sada ne znam da li je to bilo uzemljenje ili antena, ali Savica bi odjednom ponovo počeo da piči ko lud, što i danas čini kada ga ponekad uključim, želeći da se teleportujem u davnu prošlost, tj. moje detinjstvo.
Da bi obogatio kulturno-zabavni život u kući, ćale je 1962. (ili ’63.) godine, u robnoj kući na Terazijama, u koju sam najviše voleo da idem jer je imala pokretne stepenice, kupio gramofon koji nije imao svoje zvučnike, već je morao da se poveže sa radiom, da bi se čuo zvuk. Tada smo pazarili i nekoliko longplejki sa spletom kola, igara i pesama svih naših naroda i narodnosti, ploču Lole Novaković Moj Beograd, koja nije bila na klasičnom vinilu, već na razglednici sa motivom Skupštine FNRJ i naravno, tada najveći hit, Kafu mi draga ispeci Cuneta Gojkovića, zbog koga nam komšije danima nisu izbijale iz stana, sa kafe. Iako nisu baš bili u fulu, ovaj gramofon i radio su poslužili sve do 1975. godine, kada sam iz Nemačke dobio čudo tehnike, muzički centar National panasonic. U jednom aparatu su bili radio, gramofon i kasetofon, plus odvojeni zvučnici.
Prvu svoju ploču uspeo sam da kupim tek 1968. godine, u osmom razredu. To je bio veliki tinejdžerski hit Yummy, Yummy, Yummy grupe Ohio express koju sam toliko puta slušao da se na kraju, skroz izgrebala, a meni smučila. Kasnije sam imao pristojnu kolekciju ploča od kojih neke i danas čuvam, ali već godinama nemam gramofon. Tada su se neki, malo stariji, hvalili kako na Radio Luksemburgu redovno slušaju Bitlse, Stounse, Enimalse, Krim, Hendriksa, Dženis, Dorse i druge svetske rok zvezde, kojih baš i nije bilo mnogo na našim stanicama. Ja na Savici to nikako nisam uspevao. Nalazio sam i radio Moskvu, Bukurešt, Glas Amerike, slušao zavijanje i zujanje kao da sam dobio Marsovce, ali nikada i Radio Luksemburg. Zato ponedeljkom, na prvom programu Radio Beograda, od 20 do 22 časa, nisam propuštao emisiju Veče uz radio, koju je uređivao i vodio naš poznati šahista Nikola Karaklajić. U njoj je mogla da se čuje živa svirka iz studija, puštani su najnoviji svetski i domaći hitovi, a završavala se „grom listom”. Nedeljom ujutru bih prvo pripremio fudbalsku opremu, ali nisam izlazio napolje, dok nisam odslušao emisiju Sastanak u devet i pet, koja je takođe imala top listu. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, pojavio se Radio Beograd 202 i Studio B, koji su puštali samo rok i pop, sa tim što je ova druga stanica emitovala program i tokom noći, što je za nas bila fantastična novina.
Tadašnji voditelji su bili smrtno ozbiljni, kao da ne vode zabavnu emisiju, nego vesti. Toliko su zvanično najavljivali kompoziciju koju ćemo slušati i ime izvođača, kao da treba da objave kako su Ameri napali Kubu, kako je počeo treći svetski rat ili, daleko bilo, da je umro drug Tito. I odjednom, desilo se nešto, za ono doba, zaista neobično. Godine 1968. na Drugom programu Radio Beograda, počela je da se emituje muzička emisija Minimaks, čiji je voditelj Milovan Ilić bio totalno nekonvencijalan i opušten lik. Razbijao je sve tadašnje klišee obraćajući se slušaocima sa „drage moje i dragi moji”, neprestano se hvaleći da je u svemu naj, naj i govoreći za sebe da je „Bog broj dva”. Moto njegove emisije je bio „Minimum govora, maksimum muzike”, a svaku je završavao čuvenim „Sve ima svoj kraj, pa čak i Minimaks”. Usuđivao se da prekida muzičke numere ubacujući viceve, dosetke i komentare, što je do tada bilo nezamislivo. On je ovom emisijom potpuno zatalasao učmalu atmosferu koja je vladala u medijima i uopšte na ovim prostorima, krajem šezdesetih. U politiku se nije mešao, ali mu se jednom omaklo da odmah posle vesti u kojima se govorilo o nekim važnim aktivnostima druga Tita, pusti pesmu Korni grupe čiji je refren bio „Trla baba lan, da joj prođe dan”. Narednih par nedelja emisija nije emitovana, a uveliko se šuškalo da je Mića zbog ovog gafa zaglavio Padinjak.
Minimaks je emitovan subotom pre podne od 7 do 11, a kasnije od 8 do 12 časova i postao neverovatno popularan. Uveče smo zaklinjali roditelje da nas ujutru probude u 5 minuta do 7, da slučajno ne bismo zakasnili na početak emisije i propustili neki od njegovih štoseva, zbog čega bismo bili deplasirani u društvu. Za svaki slučaj nismo, po običaju, uveče spuštali roletne na prozore, kako bi nas rano probudilo sunce, ako bi omanula keva, kojoj će možda biti žao da budi svoje čedo „zbog gluposti” ili ako zakaže stari babin budilnik, navijen na 7 časova. Tada su subote bile radne i kada smo pre podne išli u školu, nosili smo sa sobom tranzistore i slušali Minimaks za vreme odmora i krišom, na časovima. Iako je bio strašno popularan, Miću Minimaksa niko nije video, niti imao pojma kako on izgleda, jer se tada znalo za koga su bile rezervisane naslovne strane i emisije na jedinom TV kanalu. Mi dečaci smo bili sigurni da je on neki hipik sa kosom do pola leđa, a devojčice su mislile da je stvarno lep kao Bog, makar i broj dva. I jedne večeri posle emisije na TV-u u kojoj je Mića bio gost, kada smo ga prvi put videli onakvog kakav je već bio, nacija je bila u šoku. Sećam se otvorenog pisma, u tada jedinom tinejdžerskom časopisu ČIK, koji je Minimaksu uputila njegova razočarana obožavateljka, a koje se završavalo otprilike ovako: „Dragi moj Mićo, reci da to nisi ti, da je to samo jedan od tvojih mnogobrojnih fazona i da se tako samo šališ sa nama. Da li je moguće da je tako maestralan duh upakovan u tako jadnu ambalažu?”
Ponekad, u nekim modernim buticima, kafeima ili TV studijima uređenim u retro stilu, vidim isti radio marke Savica, kakav i ja imam. Nekoliko puta su me ubeđivali da ga prodam, ali ja sam uvek bio odlučan da to ne uradim. Činilo mi se da bih sa njim definitivno, prodao i celo svoje detinjstvo, kao što sam to već učinio sa jednim njegovim delom. Imao sam, možda najveću kolekciju stripova u gradu, koju sam sakupljao i čuvao trideset godina. Dao sam je za par desetina maraka, u ludilu inflacije, u jesen ’93. A bio sam siguran da me od njih ništa ne može odvojiti. Od tada se više ni u šta ne kunem i ništa ne obećavam.