Zgrada u Ulici Zmaj-Jovinoj broj 10, Pančevcima poznata kao Dom zdravlja, bila je početkom 20. veka Sanatorijum za hidroterapiju dr Vladimira Aleksića. Ovaj u to vreme poznati pančevački lekar rođen je 1872. godine u Banatskom Novom Selu, a početkom prošlog veka diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Gracu. Po povratku u Pančevo, krajem 1906. godine, kupuje ovu zgradu za 34.000 kruna i ubrzo je adaptira u, za to vreme, najsavremeniji sanatorijum te vrste u ovom delu sveta.
Velika operaciona sala bila je povezana sa sobom za pripremu hirurških zahvata ili porođaja i za sterilizaciju rublja, zavoja, vode i instrumenata. Ambulanta sa dve ordinacije raspolagala je najsavremenijom opremom – Rentgen aparatom i različitim električnim spravama – za faradizaciju, za galvanizaciju, kaustičnim aparatom, kao i aparatom za lečenje ultraviolentnom svetlošću. Sanatorijum je bio osposobljen za mikroskopiju, bakteriološke i hemijske preglede i opskrbljen pomagalima za druge pretrage i lečenje, npr. aparatom za merenje krvnog pritiska, pokazivačem pulsa, materijalom za lečenje tuberkuloze pomoću imunizacije po metodi dr Karla Špenglera iz Davosa u Švajcarskoj.
Osim toga, Sanatorijum dr Aleksića je imao sopstvenu mašinu za proizvodnju električne energije, crpku za pumpanje vode iz 52 metra dubokog bunara, kotao niskog pritiska centralnog parnog grejanja, kotao visokog pritiska i prostor za 60-to ćelijske akumulatorske baterije.
Sve bolesničke sobe bile su povezane hodnikom i podeljene u dve kategorije – na sobe sa jednim ili sa tri ležaja. U sve prostorije u lečilištu bilo je uvedeno električno svetlo i centralno grejanje, topla i hladna voda, ventilacija, a na poseban način je bilo rešeno pitanje kanalizacije.
U visokom suterenu glavne zgrade nalazila su se kupatila, svlačionice, parna komora za sedenje i za ležanje, sala za proceduru sa hladnom vodom, škotski tuševi, sedeće kupatilo, kupatilo za noge kao i različiti vodeni tuševi, kupatilo sa ugljenom kiselinom i Moorovo kupatilo, kupatilo za elektro-hidroterapiju, zatim jodno, Sool, radijumsko, sumporno i takozvano čelično kupatilo; kabine za lečenje metodom budimpeštanskog Fango lečilišta sa Pistyaner blatom za električnu vibracionu masažu, a svaka vrsta blata ili mineralne vode bez obzira odakle dopremljena, bila je ista kao na mestu sa kojeg je uzeta. Tu su i čekaonice, sala za odmor nakon tretmana i pojedinačne kabine za kupanje sa kadama i tuševima. Nakon svega, ko je želeo, prepuštao se veštim i blagotvornim šakama masera i maserke sa diplomom čuvenog profesora dr Vinternica iz Badena kod Beča.
Na poravnatom krovu glavne zgrade sa dvorišne strane bio je uređen prostor za, verovali ili ne, sunčano i vazdušno kupatilo. U dvorištu sanatorijuma, zaštićen od vetra i prašine, podignut je vrt sa rasprskivačem vode, a usled revnosnog zalivanja iz kućnog vodovoda bio je senovit i u pozno leto.
Osim što je bio stručnjak u domenu hidroterapije, ovaj svestran čovek bio je prvi konstruktor jedrilica iz Banata i vlasnik prvog automobila koji je prošao pančevačkim ulicama. Možete zamisliti koliku pozornost građanstva je izazivao dr Aleksić kada je svojim automobilom „jurio 30” kaldrmisanim šorovima Pančeva.
Dr Vladimir Aleksić preminuo je 1911, u 39. godini. Aprila 1912. godine Ana Damjanović kupuje zgradu, a 1918. godine je prodaje Irmi Šuher rođenoj Rušicki. Na kraju Drugog svetskog rata objekat je pretvoren u provizornu građansku bolnicu i konfiskovan marta 1946. godine. Kratko vreme njime upravlja Odsek unutrašnjih poslova, da bi od aprila 1950. godine gazdovanje preuzela Gradska poliklinika.
U međuvremenu, i u pozno leto senoviti vrt je betoniran, kupatila u podrumu su pretvorena u poslovni prostor a Pančevo je od vazdušne banje postalo gasna komora otvorenog tipa. Nikada više naš grad nije imao reprezentativnu zdravstvenu ustanovu kao što beše Sanatorijum dr Aleksića.
* * *
Nakon razvojačenja Banatske vojne granice, grad Pančevo je 1872. godine otkupio od vojnih vlasti regimentsku bolnicu na Bavaništankom putu, koja tada postaje opšta javna Građanska bolnica. Za potrebe vojne bolnice podignuta je 1875. godine, uz još nekoliko vojnih objekata u blizini, posebna spratna zgrada, na placu u današnjoj Ulici svetog Save (nekadašnjoj Đure Đakovića). Sve do kraja Prvog svetskog rata i raspada države, bolnicu je koristio sanitet austro-ugarske armije, da bi se nakon sloma u nju uselila poljska bolnica srpske vojske.
Početkom 1920. godine u Pančevo su, sklanjajući se od boljševizma, počele da pristižu ruske izbeglice, mnoge među njima bolesne i onemoćale, a pretila je i opasnost od izbijanja epidemija. Vojno Ministarstvo Kraljevine, u dogovoru sa civilnom gradskom upravom, ustupilo je ovaj objekat ruskim izbeglicama-zdravstvenim radnicima sa ciljem da organizuju medicinsku ustanovu u kojoj će pružati pomoć i negu sunarodnicima, što bi i u znatnoj meri rasteretilo gradske zdravstvene ustanove. Ruski lekari i milosrdne sestre preuzeli su zgradu bez ikakve opreme i nameštaja, koju je uz to trebalo i rekonstruisati. Novčani prilozi i donacije u materijalu prikupljeni tokom te godine sa više strana omogućili su adaptaciju i opremanje zgrade i prerastanje ustanove u Rusku bolnicu-sanatorijum. U drugoj polovini 1920. godine uređene su sve prostorije, otvoreno interno odeljenje i ginekološko-akušerska ambulanta. Interesantno je da je sanatorijum imao i svoju crkvu posvećenu Svetom Nikoli Mirlikijskom, koju su posećivali pripadnici ruske kolonije u Pančevu, ali i sprsko pravoslavno stanovništvo.
U nekadašnjoj Ruskoj bolnici danas je Dom omladine
Deceniju kasnije Ruski sanatorijum mogao je da se ubroji među najbolje medicinske ustanove u Kraljevini. Raspolagao je sa 110 kreveta u bolničkim sobama, od kojih za 60 bolesnici nisu plaćali nadoknadu jer ih je izdržavala Državna komisija za ruske izbeglice. Postojala su tri odeljenja – hirurško, terapeutsko i ginekološko i tri operacione sale – aseptička, antiseptička i za ženske bolesti. Pored operacionih sala postojalo je previjalište, a u porodilištu se za deset godina rodilo devet stotina dece. U laboratoriji su obavljane sve kliničke analize, kao i pojedini eksperimenti na životinjama. Apoteka je bila uređena po zahtevima savremene lečničke nauke, a pacijentima je stojala na raspolaganju i ambulanta sa specijalnim kabinetima, kao i kabinet za rentgenoskopiju i odeljenje sa spravama za lečenje svim vrstama elektro-zrako-fizio terapije i hidroterapije. Pri Ruskoj bolnici postojala je i biblioteka sa velikom zbirkom stručnih knjiga, ali i svezaka iz drugih oblasti, koja je srećom sačuvana i predata Gradskoj biblioteci.
Tokom Drugog svetskog rata Ruska bolnica je prestala da postoji. Nakon ulaska partizanskih i sovjetskih jedinica pretvorena je opet u vojnu bolnicu a nešto kasnije tu je smeštrena komanda brigade. Kada je Jugoslovenska narodna armija jula 1972. godine napustila sve objekte u centru grada promenjena je namena ove zgrade – u novostvoreni poslovni prostor smešteno je više kulturnih i omladinskih ustanova, a od 1975. godine Dom omladine. Ograda oko bolnice je srušena, fasada potpuno poravnata, a o parkiću iza zgrade, u kojem se jedno vreme čak nalazio i mini zoološki vrt, niko više nije vodio računa.
Ruska bolnica samo je jedan od tragova postojanja srazmerno brojne ruske zajednice u Pančevu u periodu između svetskih ratova. Sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti, poput mnogih drugih, ova zajednica je praktično nestala iz našeg grada i sa ovih prostora.