Slučaj je, valjda, tako hteo. Novinarka sajta Udruženja novinara Srbije zakucala je na moja vrata istog dana, kad je regionom, zašto ne reći i svetom, prostrujala vest da je Apelacioni sud u Srbiji stavio sudsku tačku na slučaj ubistva novinara Slavka Ćuruvije, oslobodivši (navek) krivice pripadnike zloglasne Državne bezbednosti za ovaj zločin od pre 25 godina. Oboje smo zanemeli na ovu vest. Godine i decenije su prošle a nisu pronađeni ni akteri ubistva novinarke Dade Vujasinović i kolege Milana Pantića. Dada je brutalno ubijena u svom stanu, a Pantić pred ulazom u svoj. Supruga ga je našla mrtvog, pored vekna hleba i kese sa mlekom.
Farsičnom odlukom poslednje srpske sudske instance stavljena je bolna tačka na tragičnu poziciju ovdašnje žurnalističke profesije koja je u nemilosti vlasti i poltronskih policijskih i pravosudnih institucija. Naravno, tu se ne računaju tzv. novinari, podanici režima Aleksandra Vučića. Njihove apanaže su ogromne. Daje im se i šakom i kapom da ruše temelje demokratije i slobodnog novinarstva.
Obradovan posetom koleginice iz UNS-a, udruženja čiji član nisam, pitam je „Kojim dobrom?”. Kaže da je došla da me pita dokle je stigla istraga slučaja u kome su nepoznate osobe stavile pogrebne vence na moju kapiju, u znak opomene što sam pisao o lažnoj diplomi visokog opštinskog funkcionera. Od tad je prošlo godinu i po dana. „Ništa se nije dogodilo”, odgovaram sumorno… Kratko je trajala reakcija domaćih i međunarodnih organizacija koje su zahtevale brzu reakciju države. Posle je sve stalo, a nakon šest meseci dobio sam pismo nadležnog tužioca. Obaveštava me da je obustavio istragu. Obrazloženje odluke nije poslao.
Godinu dana kasnije, na sastanku Stalne radne grupe za bezbednost novinara (predsedava Veran Matić, inače, predsednik Komisije za ispitivanje ubistva novinara), visoki oficir regionalne policijske uprave kaže da policija nije stala i da je slučaj, koji predstavlja ozbiljnu pretnju po moju bezbednost, i dalje u fazi istraživanja. Otad je prošlo skoro pet meseci. „Predao sam se”, velim koleginici. Bez nade da će biti pronađeni moji „pogrebnici sa vencima”. Vesnici upozorenj< da ću biti mrtav ako nastavim novinarska istraživanja.
Prava je rugalica pravdi odluka Apelacionog suda koji je oslobodio osuđene za ubistvo poznatog novinara na ukupno sto godina kazne zatvora, a isto se može reći i za farsu koja prati moj slučaj. Tužilac obustavlja istragu. Funkcioner sa lažnom diplomom i dalje prima visoku apanažu, i kiti se u službenom CV-ju na sajtu opštine, podatkom da je završio visoku školu, iako odande to demantuju u četiri navrata. Moji tekstovi upozoravaju na to, a policija i tužilaštvo te navode ne proveravaju. Ne proveravaju ni vezu onih od kojih sam dobijao „tople telefonske preporuke” da se okanem pisanja, iako su se hvalili kumovskim vezama sa funkcionerom. A bliski su i sa kriminogenim krugovima.
U Srbiji je pravo nepristrasno novinarstvo osuđeno na smrt. Smrtovnice ispisuje država. Zato je preživeo aparat nekadašnje Državne bezbednosti iz vremena Miloševića. U mom slučaju desio se i jedan paradoks. Pokojni, drugi čovek nekadašnjeg DB-a, moj znalac iz ranijeg života u kome smo se pomalo i družili, rekao mi je da sam bio na „crnoj listi”, na kojoj je Ćuruvija bio prva meta za odstrel. On je garantovao za mene. Jedan drugi, bivši major zločinačke Jedinice za specijalne operacije, na čijem je čelu bio Ulemek (osuđen za ubistvo Ivana Stambolića) na moje pitanje zašto su hteli da me ubiju, odgovorio je, podsmešljivo „Slušajte, gospodine Dukiću, da smo hteli da vas ubijemo, mi bismo vas ubili… Ali nismo vam ostali dužni, upropastili smo vam porodicu”.
Pregrmeo sam novinarsku „redaljku smrti”. Ostao iza kolega umrlih u 35-40 godini života. Neke sam zaticao mrtve za stolom. Stigao do zime života. Još sam novinar, a živim u Srbiji.