Moje pohađanje Medicinskog fakulteta u Beogradu je započelo 1973. godine. Cilj kojem sam stremio predhodnih osam godina je ostvaren. Primljen sam bez prijemnog ispita. I dalje sam živeo sa roditeljima u Pančevu i kao i većina drugih studenata Pančevaca svaki dan sam putovao do Beograda. Obično sam odlazio rano ujutru (oko šest sati) a vraćao se kući kasno uveče (oko osam sati). Dani su bili dugi i zahtevni. Da uštedim novac, stopirao sam. Zajedno sa „hordom” studenata stajao sam ispred Vodne zajednice, gde je bilo i autobusko stajalište. Ali mi bismo „autostoperskim palcem” pokazali vozačima automobila da mi ne čekamo na autobus, već na vožnju. Stopiranje je tada bilo uobičajena praksa tako da sam se obično našao u nečijem autu u roku od deset minuta.
Možda će se neko zapitati zašto nisam živeo u Beogradu. Odgovor je da je takozvani Studentski grad (stambeno naselje za studente) bio na Novom Beogradu, što znači da je udaljenost od Medicinskog fakultata bila slična kao i putovanje iz Pančeva. Osim toga, imao sam bolje uslove za učenje kod kuće, bez ometanja drugih studenata, cimera, pripreme hrane, itd. Moj otac je sa uverenjem izjavio će me izdržavati sve dok to bude potrebno, i da ne moram da brinem o plaćanju knjiga, hrane, prevoza i drugih troškova.
Prva godina
Nastava se odvijala u velikom amfiteatru kapaciteta do 1000 studenata (što je odgovaralo broju studenata upisanih u prvu godinu medicine te 1973. godine). Uvek sam se trudio da sedim najbliže predavaču i zapisujem skoro svaku reč jer je učenje iz beleški bilo lakše i relevantnije za znanje koje je traženo na ispitu. Najzahtevniji je bio čas anatomije. Smatralo se da je uspešno polaganje tog „nemogućeg” ispita neophodna inicijacija na putu do doktora. Na taj način su se razdvajali oni koji nisu bili „ozbiljni” studenti medicine od nas „bubatora”, sposobnih da provodimo nebrojene sate učenja. Anatomija se sastojala od predavanja koja su detaljno pokrivala sve delove tela. Poznavanje latinskog jezika bilo je ključno da bi se mogla zapamtiti i pravilno izgovarati brojni anatomski nazivi koja se daju najsitnijim kostima, udubljenjima ili kvrgama na njima. Pored toga, od nas se zahtevalo da seciramo leševe da bismo bolje razumeli trodimenzionalnu prirodu ljudskog tela i prostorne odnose različitih organa i drugih struktura.
Na prvoj godini medicine nismo imali kliničku nastavu, već samo časove iz osnovnih biomedicinskih nauka, kao što su biologija, hemija i fizika. Bio sam razočaran „suvoćom” materijala koji smo učili, bezličnim odnosom sa profesorima i naglaskom na zapamćivanju, a ne na diskusiji kao metodu učenja. Prvi put sam počeo da sumnjam u odluku da studiram medicinu. A onda sam čuo predavanje psihijatra, profesora dr Josifa Vesela. Govorio je o narkomaniji koja je u to vreme postala rasprostranjena u Beogradu. Bio sam fasciniran njegovim kitnjastim stilom, erudicijom i sposobnošću da priča bez ikakvih beleški. Kasnije sam saznao da je školovan za psihijatra u Francuskoj. Dr Vesel je bio drugačiji od bilo kog drugog profesora na Medicinskom fakultetu. Odmah sam odlučio da želim da budem kao on. Otprilike u isto vreme, počeo sam da provodim više vremena sa mojom gimnaziskom drugaricom Ljubicom Drvenicom zvanom Buba. Ona je bila student prve godine psihologije. Hvalila se zanimljivim temama koje je proučavala, malom grupom studenata, profesorima koji su poznavali studente po imenima, i koji su podsticali kritičko mišljenje.
Neobična odluka
Zbog razočaranja u način studiranja na Medicinskom fakultetu i novootkrivenog interesovanja za psihijatriju, odlučio sam da dodam psihologiju mojim studijama. Ovo je bila nečuvena odluka za studenta medicine, jer se medicina smatrala jednom od najtežih i najzahtevnijih oblasti za studiranje. Nisam slušao glas razuma i septembra 1974. godine sam upisao drugu godinu medicine i prvu godinu psihologije. Studije medicine su uglavnom bile u prepodnevnim i ranim popodnevnim časovima, a nastava psihologije je organizovana u kasnim popodnevnim i večernjim satima. Dan mi je bio ispunjeniji nego prethodne godine, ali sam u isto vreme uživao u časovima psihologije do te mere da je bilo skoro opuštajuće pohađati ih i komunicirati sa profesorima i studentima na ličnom nivou. Pored toga, psihologija se predavala na Filozofskom fakultetu, koji se nalazio u prelepoj novoj zgradi u centru grada, gde su se odvijala glavna gradska dešavanja.
Beograd sadamdesetih
Tada sam imao priliku da izbliza upoznam Beograd. Sedamdesetih godina se razvijao punom parom kao prestonica Jugoslavije i kao međunarodni centar kulturnih, političkih i sportskih manifestacija. Nove građevine su nicale na svakom koraku, kao što su Muzej moderne umetnosti, Beograđanka (najviše mesto u gradu), novobeogradske stambene strukture, itd. Moje preferencije su bile knjižare, bioskopi, biblioteke, parkovi i otvoreni prostori, kao npr. Kalemegdan. Filmska industrija se zahuktala i privlačila je svetsku elitu međunarodnim filmskim festivalom (FEST), koji je otpočeo 1971. godine. Džek Nikolson, Robert de Niro, Frensis Ford Kopola i Ingmar Bergman bili su samo neki od mnogih poznatih filmskih velikana koji su posetili Beograd tih godina. Intelektualna i kulturna stimulacija pulsirala je celim mojim telom, donoseći nova saznanja stečena ne samo na fakultetu, već i uranjanjem u milje ovog zanimljivog velegrada. Imao sam priliku da čujem, vidim, dodirnem, pomirišem i okusim raznolikost životnih iskustava koja su se otvarala i mamila me svojim izazovima.
Biohemičar
U međuvremenu, moja nastava na drugoj godini medicine postala je zanimljivija. Još uvek su to bili preklinički predmeti, ali sam uživao u novom okruženju u Institutu za medicinsku fiziologiju. Nastava se odvijala u manjim grupama i u obliku praktičnih laboratorijskih vežbi iz fiziologije, histologije i biohemije. Posebno sam voleo biohemiju jer je spojila dve moje omiljene nauke, biologiju i hemiju. Kratko sam razmišljao o karijeri biohemičara, posebno pod uticajem čuvenog profesora dr Ljubisava Rakića. Imao sam sreće što sam ga imao za ispitivača. Ovde treba da napomenem da smo tih godina polagali samo usmeni ispit. Standardizovani testovi nisu postojali u ono vreme. Ispit iz biohemije se odvijao u kancelariji profesora Rakića. Dobio sam savršenu ocenu, desetku. Bio je impresioniran mojim znanjem i rekao mi je da Medicinski fakultet posvećuje više pažnje studentima koji imaju teškoća sa studiranjem, a mnogo manje prema izuzetnim studentima kao što sam ja. Za mene su njegove reči bile dovoljna nagrada, ali gledano u retrospektivi, žalim što nisam imao mogućnost da dobijem 1:1 mentorstvo od profesora poput njega.
Fizička transformacija
Kada sada gledam fotografije iz tog perioda uviđam da se moja fizička transformacija odvijala u to vreme. Od glatko obrijanog lica, do puštanja brkova i konačno brade. Ne sećam se šta je motivisalo ovu promenu. Da li je to bilo zbog određenog imidža, estetike, trenda ili iz nekog nedokučivog razloga? Ono što znam je da nikada nisam napustio taj promenjeni lik, osim za vreme služenja vojnog roka kada brada nije bila dozvoljena. Voleo sam da se oblačim ležerno. Farmerke i teksas košulje i jakne bile su moj uobičajeni izbor. Tada više nisam imao odela niti kravatu. Dani ranih tinejdžerskih godina bili su zaboravljeni, a ja sam se sve više udaljavao od konvencionalnih i tradicionalnih izbora i okretao prema subkulturi mladih odraslih. Da li je ova promena bila površnost? Mislim da ne. Da li je odražavala unutrašnje preoblikovanje? Odgovor je odlučno da. Evoluirao sam u participativnog pojedinca, refleksivnog i kritičkog mislioca, spremnog za intelektualne diskusije sa autoritetima iz domena koji su me interesovali. Više sam čitao knjige iz filozofije, psihologije, kulture i drugih stručnih oblasti nego beletristiku. Bolje sam razumevao svet u kome sam živio, kao i ulogu političke ideologije u svakodnevnom životu i organizaciji društva.
Istraživački rad
Uspešno sam završio drugu godinu medicine i prvu godinu psihologije. U trećoj godini nastava je postala zanimljivija i konačno je donekle obuhvatala rad sa pacijentima. Takođe, postao sam član istraživačkog tima u Institutu za komunalnu medicinu. Učestvovao sam kao član tima u projektu proučavanja uloge dečijih vrtića u zdravlju i bolestima dece i osoblja. Kao rezultat te studije, bili smo u mogućnosti da ponudimo praktična rešenja za specifične probleme koji su identifikovani. Ovaj rad je bio inovativan i priznat od Medicinskog fakulteta, a Skupština grada Beograda mu je dodelila Oktobarsku nagradu za najbolji stručni i naučni studentski rad u 1976. godini.
Nastavak sledeće subote, 18. juna
* * *
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropshijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.