Čini mi se da nikada nije bilo na našem Gradskom stadionu toliko sveta, zastava, transparenata, rodoljubivih slogana i velikih Brozovih fotografija, kao tog aprilskog popodneva 1974. godine.
Takve energije i patriotskog zanosa nije bilo čak ni kada je u našu varoš, svakoga maja, dolazila lokalna ili savezna štafeta, u čiju čast se na stadionu održavao slet, za koji smo mi, pančevački osnovci i srednjoškolci, počinjali da se pripremamo odmah po početku drugog polugodišta. Iako su nas narednih meseci, nastavnici fizičkog svakodnevno vojnički drilovali, često je umela da padne i pokoja ćuška, sve to smo stojički podnosili, jer je ulog bio previsok. Znali smo da će najbolje škole, posle pančevačkog, učestvovati i na veličanstvenom, završnom sletu koji će se održati 25. maja, za Dan mladosti na stadionu JNA, i da će mu prisustvovati drug Tito. Najgore smo na pripremama za slet prolazili mi iz „Brankove” škole, jer je naš nastavik fizičkog, zbog svog specifičnog pedagoškog pristupa radu sa učenicima, bio poznat po nadimku Kauboj.
Možda je toliko gledalaca na „Dinamu” bilo još samo jednom, i to 1967. godine, kada je na ringu postavljenom ispred tribina, održan prvi profesionalni boks meč u Jugi. Tada je naš Ivan Prebeg pretukao nekog crnca, a nas klince je tukla milicija, koja se u to vreme zvala narodna, jer smo pokušavali da upadnemo na meč bez, za nas, preskupih ulaznica. Bili smo deca i nismo kapirali da ovo nije bila fudbalska, rukometna utakmica ili običan boks meč, već profesionalni, i to internacionalni. Po običaju, prišao sam velikoj, metalnoj kapiji na ulazu, na kojoj se nalazilo nekoliko rupica od korozije, da bih kroz njih osmotrio situaciju na stadionu, kada sam osetio jak udarac po zadnjici. Okrenuo sam se i videvši krupnog, zajapurenog milicionera sa isukanim pendrekom, počeo sam da bežim držeći se za bolno mesto, psujući mu, sve vreme, majku pandursku. Moj kompanjon Dragiša je imao malo drugačiji plan za ufur na ovaj meč. Otišao je u Ulicu Pere Segedinca želeći da se podvuče ispod kapije pomoćnog terena, ne znajući da su pubovi, tu u pomrčini, već zauzeli čeku. Krenuo je „plivajućim” stilom sa rukama napred, ali kada je dobio po papcima, brzo ih je uvukao i odustao od daljeg gledanja boksa.
Ja se, međutim, nisam tako lako predavao. Sa školskim drugom Draganom Boharevićem sam preskočio ogradu „Slavine”, a zatim smo, izbegavajući portira i koristeći gusti mrak, preko tankova za odležavanje piva, krovova punionice, nekakvih šupa i hangara, uspeli da stignemo do „Dinama”. Međutim, kada smo se koristeći „lopovske” popeli na zid, dočekalo nas je veliko razočaranje. Videli smo da je crnac već bio patosiran i da je raja počela polako da se razilazi.
I sada gledam na Vikipediji zbog koga nas je panduracija pendrečila cele te večeri i zašto sam rizikovao da se negde prostrem u pomrčini „Slavine”. Zbog čoveka kome je prezime savršeno odgovaralo, zato što je taj Prebeg 1957. godine, prebegao iz zemlje (tačnije iz Zagreba) preplivavši Muru u Austriju, u kojoj je počeo da se profesionalno bavi boksom. Kada se posle deset godina vratio u Jugoslaviju, nije dobio dozvolu da boksuje u Hrvatskoj, pa je došao u Srbiju gde su ga navijači dočekali kao brata rođenog i posle svakog meča, na rukama iznosili sa ringa. Dalje piše „da je u vreme Domovinskog rata, dao pun doprinos i pokazao veliku privrženost hrvatskoj neovisnosti”.
Početkom sedamsesetih godina u Italiji su počele da bujaju nacionalističke, profašističke partije i pokreti koji su tražili da se Istra, Dalmacija i slovenačko primorje prisajedine matici Italiji. To je u SFRJ izazvalo „spontano” događanje naroda. U svim gradovima bivše nam otadžbine, radni ljudi i građani su na masovnim mitinzima i protestima koji su se održavali pod sloganim „Tuđe nećemo, svoje ne damo”, iskazivali spremnost da brane svaki pedalj svoje domovine.
Ubeđen sam da je bio 21. april 1974. godine, kada je na red došlo i Pančevo da se pokaže. I Boga mi, pokazalo se… U uzavreloj atmosferi čiji sam delić opisao u uvodu ovog teksta, pred krcatim gledalištem, na binu je izašao ceo lokalni, partijsko-politički establišment na čelu sa predsednikom Opštine, drugom Vitom Sudarskim, koji je prvi održao govor. Iza njega su se za govornicom smenjivali, kao što je tada protokol nalagao, predsednici Komiteta, Socijalističkog saveza i SUBNOR-a. Na kraju, kao predstavnik omladine, besedu je održao mladi, perspektivni političar, naš pajtaš Mića Jovanov koji je tada važio za „dečka koji obećava”: student, predsednik omladine i partijski sekretar u MZ „Donji grad”, glumac u „Ateljeu mladih” i njegov predsednik. Koristeći pre svega svoje političke, ali i glumačke veštine, Mića je održao zapaljiv govor, koji je često bio prekidan aplauzima i horskim skandiranjem egzaltirane publike.
„Jebote, naš Mikele k’o da je Tito” govorili smo ponosno, sedeći svi važni, u prvim redovima. Na kraju govora, viknuo je iz sveg glasa:
„Tuđe nećemo!”,
„Svoje ne damo”, začuo se zaglušujući huk sa tribina koji ga je skoro oduvao sa svečane bine. I tako još dva puta, čime je ovaj spektakularani narodni zbor bio i završen.
Posle burnih reakcija građana na skupovima širom Jugoslavije, iduće 1975. godine, u italijanskom gradu Osimu, potpisan je Osimski sporazum, između Republike Italije i SFRJ kojim je definitivno utvrđena granica između dve zemlje.
Među nekoliko dobrih prijatelja koje sam stekao godinama letujući u Zadru, a sa kojima sam ostao blizak i posle rata, bio je i Vitorio, sjajan lik, kakav Italijan samo može da bude. Jednom me je iznenadio rekavši da je on, u stvari, rođen u Italiji.
„Zar se ti nisi rodio u Zadru?”, upitah ga.
„Pa jesam, ali 1939. godine. To je tada bila Italija”.
A moj kum Mića, „pred kojim je bila karijera”, kasnije nije baš mnogo odmakao od „dečka koji obećava”. Baš one večeri, odmah posle mitinga, otišli smo u „Pivaru” da ispratimo, kao što je bio red, našeg ortaka Petka, koji je sutradan odlazio u JNA. Zahvaljujući Mićinom popodnevnom nastupu na stadionu, piće nam je stizalo sa svih strana i vrlo brzo smo bili dobrano nacirkani. U jednom momentu Mikele je otišao u toalet i tamo se nešto duže zadržao. Nismo na to obraćali pažnju, sve dok nam neko nije javio, kako se usput ozbiljno zakačio sa nekim tipom i da ga je murija odvela u „ćoravu” sobu, koju je inače koristila za „trežnjenje” pijanih gostiju. Kada su ga posle nekog vremena pustili, ispričao nam je, onako dramski, kako je samo on znao, sa sve pauzom:
„Znate šta me je više od pendreka zabolelo… Kada mi je pandur rekao da treba da me bude stid, jer mi je toga dana aplaudiralo celo Pančevo, a uveče me milicija leši u kafani”.
Nasmejali smo se, malo ga zezali, obrnuli još jednu turu i krenuli kući. Kod izlaza smo imali bliski susret sa nekim pijanim momcima i dok smo sa njima raspravljali, žandari su izleteli iz „ćorave” sobe, a mi se razbežali, krijući se neko vreme u pomrčini okolnih ulica. Tako se dan Mićine (a sa njim i naše) najveće slave, završio poprilično neslavno.