Prvi deo teksta možete pročitati ovde
Školske ekskurzije su bili događaji koje smo željno iščekivali na kraju svake školske godine. Ona koja mi je ostala u sećanju bila je u prelepom nacionalnom parku Plitvička jezera u Hrvatskoj. Taj događaj sam upamtio zato što je vezan za erotsko uzbuđenje i fenomen zabranjenog voća. Odseli smo u nekom motelu u kojem su u isto vreme odsele devojke iz jedne srednje škole u Splitu. Mi muškarci smo bili jako uzbuđeni njihovim prisustvom a i one nisu ostale ravnodušne. Inače Splićanke su imale reputaciju lepote i seksipilnosti. Naše školske drugarice su bile razočarane našom pubertetskom navalom testosterona. Ali u mladalačkoj pomami mi na to nismo obraćali pažnju nego smo se usredsredili na zov praiskonskog nagona za zavođenjem pa smo nastavili druženje sa devojkama iz Splita. Čak smo se sa njima dogovarali šta da radimo tokom noći. Ali devojke su imale razrednog starešinu kojem se nije svidelo naše prisustvo pa ih je strogo opomenuo da moraju da ostanu u svojim sobama. Plašio ih je da mogu da ostanu trudne. Sećam se da sam se sa drugarima dogovarao šta da radimo. Razrađivali smo detaljan plan akcije u našoj sobi i u isto vreme pušili i pili alkohol kad se pojavila Danica Badalovska da nas obiđe. Ona se pretvarala da ne zna šta se dešava. Otišla je na spavanje a mi u akciju. Sve sobe su bile povezane zajedničkim balkonom. Usred noći smo ja i moj drugar polako, kao pravi lopovi koristeći balkon, došli do sobe sa traženim devojkama iz Splita. Pažljivo smo zakucali na njihov prozor. Sve se odvijalo pod okriljem noći i šaputanja. One su otvorile i mi smo upali u njihovu sobu. Ne sećam se koliko smo dugo ostali i šta se dalje dešavalo. Jedna od devojaka (koja se meni sviđala) mi je rekla da će provesti leto u Trpnju. Pukim slučajem i ja sam planirao da idem tamo u isto vreme. Sreli smo se tog leta ali magija našeg susreta sa Plitvičkih jezera se nije ponovila.
Letnja ljubav
U leto 1971. našao sam se u tom malom primorskom gradu sa čudnim imenom, Trpanj. Najznačajniji događaj koji sam zapamtio je romansa sa slovenačkom devojkom po imenu Albina. Ona je letovala u kampu sa šatorima, koji sam posećivao da slušam muziku i plešem. Primetili smo jedno drugo. Imala je lepe oči i privlačno telo. Njeni slovenački prijatelji nisu odobravali njeno interesovanje za mene, ali nju to nije brinulo. Upoznali smo se i plivali na izolovanim i skrovitim mestima, odlazili u večernje šetnje, ručavali i pronalazili druge načine da budemo zajedno. Ljubili se i strastveno dodirivali jedno drugo. Šta da kažem, bio sam zaljubljen. Međutim, moju letnju romansu brzo je poremetio njen odlazak. Obećali smo da ćemo pisati jedno drugom. Poslao sam nekoliko pisama, ali se ne sećam da li je odgovorila. Želio sam da je posetim u Sloveniji, ali to nije bilo lako izvesti. Sledeće godine sam letovao u drugom delu Jadranske obale i bez mnogo promišljanja odlučio da odem autostopom do Trpnja u nadi da će ona opet biti tamo, ali nažalost nje nije bilo. Jedna devojka sa kojom sam plesao ponudila mi je svoj šator, ali tu opciju sprečio je budni čuvar. Spavao sam na plaži jer nisam imao novca za hotel. Probudio me je milicajac koji je rekao da moram da odem. Srećom, nije me uhapsio. Autostopom sam se vratio i neko vreme bio predmet okrutnih šala mojih prijatelja. Šta sve nismo radili za ljubav!
Korzo
U Pančevu nije bilo puno izbora za druženje. Načini komuniciranja i dogovaranja su bili ograničeni. Samo mali broj nas je imao kućni telefon. Lični kompjuter, elektronska pošta, mobilni telefoni i društveni mediji još uvek nisu bili u upotrebi. Najlakši način za upoznavanje i druženje je bilo večernje okupljanje na ulicama u centru grada. Sastajalište moje grupe bilo je ispred Doma kulture, u prelepoj kratkoj ulici ukašenoj drvećem. Ako ste želite znati „ko je ko” u gradu, došli biste na šetalište (korzo), naročito vikendom. Ljudi bi pravili linije sa obe strane ulice i promatrali šetače, posebno devojke. Prostor za šetnju je bio ili takozvani „mali krug” od ugla do ugla ulice, ili „veliki krug” oko gradskog bloka. Mnoga nova poznanstva i zabavljanja su započeta na ovaj način. Pored toga, to je bio i način da se saznaju vesti iz škole, života ljudi, zabavi, itd. Često bi se na korzu razvijali početni planovi kako provesti veče, a tipični izbori bili su odlazak u bioskope, rok koncerte, restoran, ili na kućne zabave.
Pijanstvo
Što se pijenja alkohola tiče, eksperimentisao sam kao što su to radili i moji vršnjaci. Jednom prilikom sam se toliko napio da je bilo zastrašujuće i za mene a posebno za moju majku. Sa dva prijatelja sam otišao u riblji restoran da proslavimo kraj školske godine. Večerali smo uz vino. Bili smo malo nacvrcani i dobro raspoloženi. Do sada se sve dobro odvijalo. Neočekivano, moj drug odjednom predloži da odemo do njegovog stana i nastavimo da slavimo uz bocu viskija. Nisam bio naviknut na žestoka pića, pa sam posle nekoliko gutljaja iz flaše postao veoma pijan. U kasnim noćnim satima, prijatelji su odlučili da me isprate do stana, koji je bio podaleko. Slabo se sećam naše hodnje, osim što se u jednom trenutku na ulici stvorio milicioner. Pokušao sam da hodam pravo i izgledam „normalno”. Srećom, milicajac nam nije prišao, inače bismo zavšili u „ćuzi” zbog nedoličnog ponašanja. Napokon smo stigli do mog stana. Moji prijatelji nisu hteli da idu na šesti sprat na kome sam ja stanovao, pa su otišli. Očigledno ja nisam uspeo da se popnem stepenicama ili liftom, nego sam zaspao na ulazu u zgradu. Ne sećam se kako, ali u jednom trenutku je otac sišao i doveo me u stan. Majku je probudila buka i odmah je postala histerična. Nasuprot njoj, moj otac je ostao staložen i strpljiv. Sledećeg dana, on je lepo razgovarao sa mnom o tome šta se dogodilo i to sa puno razumevanja. Moja majka je insistirala na kazni, tako da mi neko vreme nije bilo dozvoljeno da izlazim i družim se.
Ova epizoda teškog pijanstva bila je jedinstvena u mom životu. Dobro sam zapamtio gubitak kontrole, amneziju i pijano ponašanje i nisam želeo da ga ponovim. U Jugoslaviji se alkohol koristio u svakoj pogodnoj prilici, kao podrazumevajući deo života. Čak je i pijenje na poslu bilo prihvatljivo. Zbog ovog kulturno permisivnog stava, alkoholizam je bio rasprostranjen. Svuda oko mene video sam dokaze o tome. Pored toga, postojala je i porodična istorija kao opomena destrukcije izazvane alkoholom. Lično ne mislim da sam sklon zavisnosti takve vrste, međutim, odlučio sam da se pridražavam one narodne „ko to ne zna, skupo će platiti”.
Završetak
Poslednja godina gimnazije prošla je u vihoru. Bili smo najstariji učenici sa određenim privilegijama. Ponekad smo i bežali sa časova, a profesori su nam gledali kroz prste. Zaista smo imali izuzetne profesore. Većina ih je bila iz „stare garde” i svoj život su proveli u predavanju i savetovanju. Bili su sjajni uzori. Razvili smo bliskost i poštovanje zbog njihovog interesovanja i posvećenosti u postizanju naših obrazovnih ciljeva. Bio sam izvrstan poznavalac hemije, tako da me je profesorka Lela Mihajlović koristila kao svog asistenta u nastavi i pripremi eksperimenata. Bila je blizu penzije, ali je i dalje održala svežinu u nastavi i pokazivala interesovanje za moj napredak, čak i posle završetka gimnazije. Momčilo Paraušić je bio profesor filozofije i pesnik. Pokrenuo je studentski časopis NE, koji je iznegovao kadar književnih talenata. Svidio mi se njegov stil. Mislilac koji je govorio polako i tiho. Moje interesovanje za teme filozofije potiče sa njegovih časova. Volio sam i časove istorije jer je profesor Branimir Damjanov bio izvanredan pripovedač istorijskih činjenica. Suvi tekstovi transformisani su u slikopisne priče. Najbolji način da se opiše njegov talent je ako prekrstimo njegov predmet u Istorija je oživela. I na kraju, profesor fizike sa egzotičnim imenom, Emil Marošan. Uvek sveže obrijan i elegantno obučen. Strog, ali korektan u ocenjivanju našeg znanja. Iako nisam bio sklon fizici, u kasnijim godinama sam je proučavao sve više i više, posebno kvantnu mehaniku u pokušaju da bolje shvatim krajne domete realnosti. Ali, kad pomislim na klasičnu fiziku, Marošanova inventivna nastava često mi pada na pamet.
Proslava mature
I tako smo mi, razred IV9 stigli do juna 1973, sa našom razrednom Danicom Badalovski, spremni da napustimo zaštitni ogrtač gimnazije i upustimo se u svet visokog obrazovanja. Neki od nas je trebalo da polažemo maturski ispit koji je na kraju otkazan, na veliku radost svih nas. Dve stvari koje su preostale su fotografisanje za tablo i proslava mature u hotelu na Divčibarima. Želeli smo da pokažemo svoj uspeh i prikladno se obučemo za veče i noć koja će nam ostati u trajnom sećanju. Da bismo došli do hotela „Maljen” na Divčibarama, morali smo stići autobusom. Moj dan nije dobro započeo jer me je vozač autobusa ošamario iz neopravdanog razloga. Mislio je da se igram sa otvaranjem i zatvaranjem zadnjih vrata autobusa zato što sam sedeo na mestu konduktera. Bio sam šokiran takvom nasilnom akcijom i razmišljao šta da radim: da mu vratim istom merom, da pronađem veliki kamen i bacim ga na autobus, da ga prijavim nekom od profesora, ili da zaboravim na incident i uživam u ovom važnom danu. Odlučio sam se za ovu poslednju varijantu. Moji prijatelji su saosećali sa mnom i pokušavali da me smire. Drago mi je što sam napravio tu odluku, umesto da reagiram emotivno i produžim tu traumatičnu situaciju. Veče je bilo divno. Svi su bili u najboljem raspoloženju proslavljajući ovaj važan događaj kao 102. generacija maturanata Gimnazije „Uroš Predić”, ritualima koji označavaju kraj četiri godine zajedničkog života. Mnogi od nas su doživljavali pomešanost radosti i tuge zbog završetka jednog životnog perioda. Slavili smo celu noć i sledećeg jutra, umorni i potrošeni, vratili smo se u Pančevo.
Sledeći korak
Misija je izvršena. Bio sam spreman za sledeći korak, Medicinski fakultet. Mnogi školski drugovi iz razreda su mi zavideli jer sam od rane mladosti znao šta bih želeo da budem kad porastem. Za mnoge je to bilo otvoreno i zastrašujuće polje neiscrpnih mogućnosti. Nasuprot, ja bio sam fokusiran ka cilju i nadaren organizacionim veštinama potrebnim za uspeh u medicinskoj struci. Godine srednje škole omogućile su mi da se razvijam u svakom pogledu. Možda je to preuveličavanje, ali emocionalno, mentalno, društveno i fizički bio sam odrasla osoba s moralnim kompasom, spreman za kritičko razmišljanje i odgovorno ponašanje. Razvio sam i sposobnost za uspostavljanje bliskih i intimnih odnosa s vršnjacima, iako još uvek nisam formirao dugoročnu romantičnu vezu. To će se desiti u narednom poglavlju mog života. Završiću sa pesmom napisanom mnogo godina kasnije a koja govori o značaju gimnazije u životima svih kojih se dotakla.
Zgrada znanja je još uvek
Pravo mesto gde se čuju
Reči mudrosti kojima se
Oblikuju željni učenici.
Četri godine života proveo sam
Sa ljudima sličnim meni
I na završetku toga doba
Svi smo puni znanja.
Sad sam opet na njenim vratima
Dolazeći iz daljine
Posle zanemara i zaborava
Da odam poštovanje i nešto doživim.
Mladi ljudi hrle prema meni
Sa elanom i pozdravom
I ja shvatam da za željne učenike
Zgrada znanja je tu da istaje.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropshijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz njegove knjige „Reči i dela: Razmišljanja psihijatra”, koja je nedavno izašla u izdanju Gradske biblioteke Pančeva.