Već je postalo pomalo dosadno, zbog pojačane učestalosti, prebrajati sve načine i forme na koje Grad Pančevo rasipa pare poreskih obveznika, tih pet-šest milijardi dinara godišnje, koje Pančevac i Pančevka teškom mukom stvore, a povernik/komesar Malović & co lakim odlukama proćerdaju, u svoju korist i korist interesne organizacije koja sebe naziva Srpskom naprednom strankom i pratećeg joj bataljona zgubidana. Svi članovi tela koje sebe naziva Gradsko veće reći će, kukati i vajkati se da novca nema dovoljno za sve projekte koje bi oni da realizuju, jer bi, da ga ima, taj tim top menadžera ostvario nezamislivo grandiozne razvojne projekte, severnu industrijsku zonu i sve ostale braunfild i grinfild investicije. Realizacijom tih vizionarskih zamisli bilo bi otvoreno hiljade novih radnih mesta za u stvarnom životu nezaposlene sugrađane, a našem gradu bi bio vraćen status i snaga kojima je poslednji put sijao u omraženom socijalizmu, koga se starije generacije sa toliko mnogo radosti sećaju.
Deo raspikuća obavlja redovni posao bacanja gradskih para (Foto: pancevo.mojkraj.rs)
U nedostatku tih velikih para, nađe se koji dinar za pečenje vola ispred Vajfertove pivare, za Krajiško veče, za katamaran, za vašar „Dani Vajferta”… za tribine „Srpske Sparte” o narkomaniji. Hajde neka neko drugo udruženje građana traži novac od Grada za organizovanje tribina o istoj temi, da vidimo da li će da ga dobije. U isto vreme, nemajući drugog posla, Malovićevi botovi u Gradu raspisuju konkurse za projektno finansiranje, na kojima to nešto budžetskog novca izdvojenog za ove namene dele za ovo i ono, što bi u principu bilo u redu, kada bi izostalo iz satelita vidljivo štimovanje i nameštanje rezultata. Naš sajt je dva puta pisao, a cela profesionalna novinarska javnost u Srbiji prenosila tekstove o neverovatnim rešenjima komisija koja su odlučivale o projektima prispelim na konkurs za finansiranje medijskih sadržaja (videti ovde i ovde), a već su nas sustigli predlozi široj javnosti nepoznatih članova Komisije koja je raspoređivala pare na Konkursu za su/finansiranje programa i projekata od javnog interesa u oblasti pružanja podrške i osnaživanja udruženja građana grada Pančeva (videti ovde).
Najzanimljivije u toj listi vrednovanja jeste što će Crkvenoj opštini Pančevo centar Srpske pravoslavne crkve biti uplaćeno pola miliona dinara za uvođenje centralnog grejanja u Hram uspenja Presvete Bogorodice, čime je Grad Pančevo temeljnu, vekovnu, starostavnu, kakvu sve ne, instituciju srpskog naroda, je li, proglasio, zapravo, udruženjem građana. Još je komičnije obrazloženje ove donacije u formi podrške i osnaživanja UG SPC: „Zbog problema koji se već godinama unazad javlja da vernici ne posećuju crkvu u zimskom periodu zbog hladnoće, a sve uz saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture i gradskih službi”. Na stranu maliciozno pitanje koliko je jaka vera u vernika, kad im hladnoća smeta da sa bogom, posredstvom mantija komuniciraju, jer ugrejane crkve su u celom civilizovanom svetu i imućnijim zemljama od naše, odavno standard. Naravno da crkva treba da se greje, ali isto tako naravno da crkva treba da taj instalacioni zahvat izvede sopstvenim novcem, u kome sigurno ne oskudeva. Baciti novac svih građana, među kojima ima i pripadnika drugih veroispovesti i agnostika i ateista, na poboljšanje uslova u jednom verskom objektu, umesto da bude utrošen na poboljšanje higijenskih i svih drugih uslova u pojedinim školama i vrtićima, skandal je prve vrste.
Vernici uskoro u toploj atmosferi
Logično bi bilo da je sasvim obrnuto – da Župa svetog Karla Boromejskog ili opštine SPC-a sada, pred božićne blagdane i praznike, obraduju nekim simboličnim poklonom, šoljom tople supe, podrškom, potporom i nežnom rečju sugrađane skromnijeg socijalnog statusa, a takvih je, uprkos neverovatnim uspesima republičke Vlade, iz dana u dan sve više. Sačekajmo koju nedelju da vidimo hoće li božje proviđenje i Hristova ljubav pobuditi u grešnim ljudima u službi crkava takve pobude…
Popravoslavljivanje javnog života
Iako je Rimokatolička crkva najveći posednik nekretnina na planeti Zemlji, a vladike SPC-a toliko skromno služe Svevišnjem da se vozaju u audijima i mercedesima, i sa Gospodom izravno komuniciraju u svojim zlatom optočenim dvorima, tzv. zvanične crkve, u skladu sa zakonskim propisima, ne plaćaju porez ne samo na usluge koje pružaju vernicima po cenovniku (krštenje, venčanje, rezanje slavskog kolača, sahrana, parastos…), ne samo na sveće i druge predmete i prehrambene proizvode koje prodaju, nego ni na ogroman broj nekretnina neprocenjive vrednosti koje poseduju. I dok svako malo građane cele Srbije koji koriste njene usluge, pošta nepravedno i neupitano iznenadi doplatnim markicama za obnovu Hilandara ili za izgradnju Hrama svetog Save, taj fatalni zagrljaj i popravoslavljivanje javnog života, uključujući i izdvajanje gradskih sredstava za SPC, ima mnogo dužu i izdašniju tradiciju u našem malom mestu.
Srđan Miković je, u osvit svog besciljnog tumaranja po hodnicima zgrade u to vreme Opštine Pančevo, za svog prvog mandata (1997-2000), organizovao osveštavanje tog objekta, kao da je sasvim normalno da popovi kade tamjanom državnu zgradu, kao da crkva nije odvojena od države. A onda su stigle i one kičerajske pijanke povodom slava javnih komunalnih preduzeća (!), pa Grad finansira izgradnju crkve na Misi, pa sufinansira plivanje za krst časni na svetog Jovana, pa Kulturni centar iznajmljuje od SPCO Svetosavski dom na godinu dana da bi tu bila izvedena tri kulturna događaja (o čemu je naš sajt takođe pisao, videti ovde), da bi u finalu Mikin Sestrić popravljao Preobražensku crkvu sa do sada naših dva miliona dinara. Nema Pančevca koji ne bi želeo da crkva u Gornjoj varoši, kao objekat izuzetne arhitektonske i umetničke vrednosti, zablista pređašnjim sjajem, ali neka to SPC obavi o svom trošku, a ne o našem trošku.
Brža propast, jači slom i bolja pouka
Zarad objektivnosti, iskrenosti i poštenja – što su temeljne vrednosti u Srbiji umirućeg profesionalnog žurnalizma – treba reći i da se pređašnji lokalni vlastodršci nisu odgovorno odnosili prema javnim fondovima. I demokrate pod Mikovićem i Martinovićkom su bacale pare na omladinske resursne centre, agencije za privredni razvoj, projekte hale u Malom Londonu, o onoj u Bagremaru, kao i o nezavršenoj zgradi Zavoda za javno zdravlje da i ne govorimo. Pod pretnjom kakve-takve javnosti i nezavisnih medija, „žuto preduzeće” je te pare razbacivalo diskretno, nenametljivo, na mala vrata i bez mnogo buke, što tu ekipu, naravno, niti opravdava, niti abolira. Zato što su samodovoljnost, samobitnost, samohvalisavost bili temeljni pojavni oblici te politike, što je neizbežno rezultiralo nadmenim odnosom prema građanima – što ih je, zagledane u sebe, onemogućilo da sprovedu neophodne promene – zato su ovi napredni radikali i zauzeli njihove pozicije u Gradu i u javnim preduzećima i ustanovama. Neuplašeni od onemoćale javnosti i zaćutalih nezavisnih medija, napredno su na enti uvećali bahatost, bezobrazluk i nezainteresovanost za javni interes i opšte dobro, a za mnogo nula uvećali rasipanje javnog novca. S doživljajem da mogu da kažu ili urade bukvalno bilo šta bez ikakve sankcije i posledice, oni povlače poteze koji su uveliko s one strane razuma. Ali, drugovi naprednjaci, malo ste se preračunali u ničim sputanoj osionosti. Kao što vidite, ima ko pamti, beleži, skuplja dokumentaciju, piše i objavljuje. Što više faulova, tim deblji dosijei, veći blam i duža kazna. I brža propast i jači slom i bolja pouka. Samo tako nastavite.