Prošlo je više od osam i po godina, pa nekako dođe normalno, stvar je legla, kockice su bile nameštene od početka, ionako; tek, zašto je i zašto pod toliko lošim uslovima kompaniji „Gaspromnjeft“ decembra 2008. godine prodato, za tričavih 400 miliona evra, 51 odsto vlasništva nad Naftnom industrijom Srbije, nekako više nije tema. Bilo je tu i tamo sporadičnih protesta, neslaganja i negodovanja, ali protiv namera čitavog državnog aparata i političke volje tadašnje vlasti i opozicije ujedinjenje u nekritičkom ulagivanju Ruskoj Federaciji, baš kao i dve godine ranije, oko ovog nakaradnog Ustava i dvodnevnog referenduma, izvedenog pod krajnje sumnjivim oklnostima, jednostavno nije bilo protivigre. Ozbiljni posmatrači prilika ocenili su tada da je Ugovor o prodaji NIS-a pogrešno nazvan, i da bi mu više odgovarao naziv Ugovor o poklonu…
Poslednji potezi, na kraju serije skandaloznih ultimatuma koje su mediji prenosili kao pregovore tzv. mešovite komisije, povučeni su u Moskvi 24. decembra 2008. godine. Prvo su tadašnji predsednici Medvedev i Tadić potpisali zajedničku Izjavu u kojoj je naglašen strateški značaj energetike u saradnji dve zemlje, a onda su ministar energetike Srbije Petar Škundrić i predsednik Upravnog odbora „Gaspromnjefta” Aleksandar Đukov potpisali ugovor o kupoprodaji većinskog paketa akcija Naftne industrije Srbije, čime je Škundrić počinio akt veleizdaje, mada je on bio samo formalni egzekutor, o tome je postojala saglasnost čitavog – i fizički prisutnog – državnog vrha. Nakon tog sramnog čina generalni direktor „Srbijagasa“ Dušan Bajatović potpisao je sa direktorom „Gaspromeksporta“ Aleksandrom Medvedevom Memorandum o razumevanju, a sa predsednikom Uprave „Gasproma” Aleksejem Milerom Protokol o saradnji, dokumenta koja se odnose na izgradnju gasovoda „Južni tok” i skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Stavljanjem ta četiri potpisa na ove sporazume Srbija je svoju energetsku bezbednost – što je jedan od vitalnih nacionalnih interesa – poverila nimalo prijateljskoj supersili, jer, kao što je poznato od kada je politike, u odnosima između država nema ljubavi i prijateljstva, nego samo golih interesa. Da li je tadašnje rukovodstvo Srbije računalo da će nešto ućariti izgradnjom „Južnog toka” ili se uzdalo u principijelnu podršku savezničke Rusije u borbi za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije – a koja je toliko principijelna da je Kremlj priznao samoproglašene ukrajinske regione kao neke samostalne države – iz ove perspektive više nije ni važno, jer su rezultati tako loše procene vidljivi godinama unazad, samo kada bismo, kao društvo, bili spremni da ih vidimo i da priznamo da smo se – ili da su nas – da izbegnemo psovke na z, bolje da upotrebimo frazu – preveli žedne preko vode…
Vic o prasetu
Energetski sporazum Rusije i Srbije se, dakle, sastojao iz tri dela – prodaje kontrolnog paketa akcija NIS-a „Gaspromnjeftu“, izgradnje gasovoda „Južni tok“ i podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru.
Bilo je potrebno skoro pet godina da predsednik Nikolić u njivi nadomak živopisnog bačkog sela Šajkaš, 24. novembra 2013. godine, obraćajući se nestrpljivim variocima cevi, izrekne istorijsku rečenicu „Dugo ste čekali, počnite”, i time simbolično objavi svetskoj javnosti da su radovi na izgradnji deonice „Južnog toka” kroz Srbiju upravo postali realnost. Da li zbog izbijanja krize i rata u Ukrajini, pojeftinjenja nafte i, posledično, velikog pada prihoda u koji je zadesio ruski budžet, što je pratilo i posrnuće rublje, da li zbog zahlađenja odnosa Evropske unije i Rusije, ili svega toga zajedno, tek, bilo je potrebno još svega devet meseci da Evropska komisija praktično zabrani Bugarskoj da sklapa bilo kakve ugovore u vezi s „Južnim tokom”, bez prethodnog usaglašavanja sa pravnom regulativom Evropske unije, a da Rusija objavi da od izgradnje ovog velikog cevovoda neće biti ništa. Time je praktično suspendovana izgradnja „Južnog toka”, ali Rusija, kao imperija, ne mora da polaže računa banana-državi, kakva je Srbija, pa ne mora ni da se pridržava potpisanih sporazuma, niti da na bilo koji način obešteti manjeg partnera. Naftna industrija Srbije je pak ostala u dogovorenom režimu postojanja koji mnogo liči na onaj poljski vic iz vremena realnog socijalizma: skupili Poljak i Rus po pola para i kupili prase. „Podelićemo ga bratski”, kaže Rus. „A, ne, ne, podelićemo ga po pola”, odgovara Poljak. Drugim rečima, ruska strana ima 51 odsto vlasništva NIS-a i sto odsto upravljanja…
Ovako velike ujdurme ne mogu da prođu bez Pančevaca – ne treba zaboraviti da je glavni, a neformalni, pregovarač u ovom poslu stoleća bio naš bivši sugrađanin Dejan Mihajlov, generalni sekretar u obe Vlade Koštunice dr Vojislava. On je, nakon kratkotrajne političke karijere tokom koje je uspeo da počini desetak ozbiljnih gafova, odlučio da nestane iz javnog života i da se nastani u Beogradu, gde tiho radi u nekoj privatnoj firmi.
Laička pitanja
Drugo je pitanje koliko štete je pretrpelo Pančevo od preuzimanja naše Rafinerije, i da li smo imali ikakve koristi od ovog istočnog partnerstva, o čemu niko – nijedna institucija, Gradska uprava, ekonomista, eksperti raznih usmerenja, niko – nije napravio ozbiljnu analizu. Pitanja je, laičkih, bezbroj, od onih koje se tiču cele države: Zašto rudna renta za NIS iznosi svega tri odsto, kad je u Rusiji 21 (!), što je ministar mr Velimir Ilić okarakterisao kao „uslovnu investiciju”? Kolika je vrednost do sada ispumpane sirove nafte sa nalazišta u severnom Banatu, koja je, na osnovu koncesione eksploatacije ustupljena ruskoj strani? Koliko vredi tržište na 499 pumpi koje je „Gaspromnjeft” preuzeo Ugovorom o kupovini NIS-a? Kolika je šteta načinjena istraživanjima nalazišta nafte u Deliblatskoj peščari? I da li se uopšte može crpeti nafta, sve i da je nađu, u zaštićenom rezervatu prirode?… Do onih krajnje lokalnih: Koliko je Pančevaca izgubilo posao jer njihova radna mesta u neprestanim promenama sistematizacije „nisu mapirana”? Sa koliko njih je sklopljen „sporazumni” raskid radnog odnosa? Koliko koristi, u parama, ima NIS od akcije „Prva šansa” i po kojim kriterijumima mladi stručnjaci dobijaju tu šansu? Koliko je novca ostalo u Pančevu od onih 490 miliona evra planiranih investicija i 60 miliona evra ulaganja u zaštitu životne sredine? Da li je u gradski budžet uplaćeno pet odsto vrednosti prodatog preduzeća, što je predviđeo tada važeći Zakon o privatizaciji? Da li je bar smanjeno, i ako jeste za koliko, zagađenje vazduha, zemljišta i vodotokova od kada su baćuške preuzele komandu? Da li na šest kilometara od zgrade Gradske uprave imamo i ispostavu FSB, jer tako velike pare i tako veliki interesi nikad ne idu bez fatalne privlačnosti obaveštajnih službi? Čime je bivši direktor NIS-a, doktor ekonomskih nauka Kiril Albertovič Kravčenko, zaslužio da dobije laskavu titulu počasnog građanina Pančeva 2011. godine? Time što je priložio 150.000 evra naših para, praktično, da bi Dom omladine kupio opremu i za-šta-još-beše? Ako je već tako društveno odgovorna firma, zašto NIS ne izdvoji tri miliona evra, za toliku firmu sitnu paru, i ne finansira rekonstrukciju Internističkog odeljenja Opšte bolnice, nego Ovuka mora da kukumavči kod Pokrajinskih naprednjaka? Dokle se stiglo sa pripremama za izgradnju, pošto temeljni kamen nije postavljen, termoelektrane na gas „u okolini Pančeva”, o čemu je NIS potpisao ugovor sa takođe ruskom firmom „Centroenergoholding” 19. juna 2015. godine? Zar je centralizacija upravljanja otišla toliko daleko da je čak i svako vozilo registrovano na NS table? Šta će, na kraju, biti sa „Petrohemijom”, koju sve Vlade uporno odbijaju da, sve tražeći strateškog partnera, suoče sa tržištem, nego njene gubitke i dalje plaćaju svi građani Republike? I tako dalje, i tako dalje…