Site icon Pančevo.city

Dok bude para, biće i naprednjaka

Ko to kaže, ko to laže, ko drukčije kaže, taj kleveće i laže, da u Srbiji ne postoje institucije koje rade u skladu sa zakonima pravne države Srbije, što god to bilo, i koje ne obavljaju misiju, zadatak i svrhu zbog kojih su osnovane predano i profesionalno? Jedna od takvih je i Agencija za borbu protiv korupcije, koja je prošle nedelje objavila izveštaj o troškovima kampanje predsedničkih kandidata (videti ovde pa upisati parametre u pretraživač), uključujući izabranog kandidata A. Vučića. Prema tom izveštaju 6940 građana Republike Srbije uplatilo je tokom izborne kampanje od 20.000 do 40.000 dinara na račun Srpske napredne stranke, centrali u Palmira Toljatija na Novom Beogradu, ukupno 274.571.500 dinara ili nešto oko 2.240.000 evra (!).

Među tim hiljadama građana koji su rešili da svoje srpstvo, svoje naprednjaštvo i svoje strančarstvo dokažu i izvesnom sumom novčanih jedinica, našlo se i 329 Pančevaca koji su svi, gle čuda, aklamativno, bez obzira na socijalno poreklo i materijalno stanje, kao punoletne osobe koje same donose odluke i za njih su spremne da snose posledice, uplatili čip od po 40.000 dinara, što ukupno iznosi 13.160.000 dinara ili oko 107.430 evra (po kursu 122,50). Treba napomenuti da ove uplate kao takve nisu sporne, da su, štaviše, donacije građana i preduzeća (i to pod izvesnim okolnostima), uz pare koje predlagači dobijaju iz republičkog budžeta, jedini legalan način finansiranja kampanja predsedničkih kandidata.

Članovi i simpatizeri naprednjački, kao i nepovezana lica od poverenja (ucenjeni i potkupljeni, dakle, ali i ćutljivi, a lojalni) u dva navrata su – 16. i 29. marta zaposeli pančevačke banke i pošte kako bi svoju vernost stranci, energiju koju su prepoznali u nekadašnjem prvom potpredsedniku Vlade i tada aktuelnom premijeru, njegovu posvećenost evropskom putu i vojnoj neutralnosti, demonstrirali uplatom prosečne plate u Republici Srbiji, koja iz trenutka u trenutak raste zahvaljujući predanom radu dotičnog AV i njegovog tima top menadžera. Ne ulazeći u motive – jer svako sa svojim novcem može da radi šta god želi, pa da ga investira i u propast Srbije – i pogotovo izbegavajući spekulacije o materijalnom statusu – kao nedvosmisleno nepristojne – nijedan objektivni komentator ne bi mogao da zanemari činjenicu da nema baš mnogo prosečno imućnih ljudi – a takav je najveći broj onih sa spiska – koji bi mogli da odjedanput iskeširaju toliku sumu. Možda su vredno, još od prošle godine, dok su drugi cvrčci uživali u letu i pesmi, oni kao mravi sakupljali dinar po dinar, zrno po zrno i kamen po kamen, da bi, na znak sa novobeogradskih nebesa, složno, kao jedan, jurišali na najbliže šaltere i tim skromnim darom, tom jednostavnom finansijskom transakcijom potvrdili vernost Vođi.

One crne ptice zloslutnice, oni nedobronamerni Soroševi plaćenici po takozvanim nevladinim organizacijama, oni mrzitelji svega srpskog, onaj ološ što se okupio po redakcijama ono malo preostalih nezavisnih medija, spekulisao je tih dana da su pouzdani i provereni naprednjaci dobili po 40 crvenih u kešu u sedištu Gradskog odbora SNS-a (da su te pare, navodno, na razne načine izvučene iz gradskog budžeta i fondova JKP-a), i partijski zadatak da vrednost tih novčanica prebace na račun stranke. Pa ne misli valjda neko da bi naprednjačke uzdanice i vedete poput Milice Todorović, Nemanje Rotara, Marije Jević, Nemanje Bogdanova, Zdenke Jokić, Predraga Stojadinova, Zorana Ašanina, Predraga Živkovića, Srđana Josimova, Aleksandra Radulovića, Tanje Božić, Dragana Josifovića i inih, sebi dozvolile takav blamaž da učestvuju u tako sumnjivoj finansijskoj operaciji? Ti uzorni građani i časni ljudi sigurno ne bi ništa neprimereno i nemoralno učinili, sigurno ne bi, kada bi recimo, naprednjaci izgubili izbore i sišli sa vlasti, oni sigurno ne bi prešli u pobedničku stranku, nego bi ostali verni organizaciji koja im je dala u životu sve ono o čemu nisu mogli ni da sanjaju – pozicije, ugled, solidne plate, sekretarice, službena putovanja, pravo na raspolaganje javnim novcem i sudbinama i ono što je naprimamljivije – doživljaj da su neko i nešto, doživljaj moći i vlasti, makar lokalne…

U skladu sa svime izrečenim, ovih 329 besmrtnih su založili svoje obraze (uh!) i ugradili svoj građanski ugled (uhuh!!) u temelje jednog monstruoznog mehanizma koji ne samo da obesmišljava sve elementarne vrednosti jedne civilizovane ljudske zajednice, nego razara sve pretpostavke postojanja uređenog društva. Kada bi u zemlji Srbiji zaista postojala odgovornost za javno rečeno i javno učinjeno, to se ne bi dopalo mnogima iz te ekipe. Ovako, ako ga uopšte traže, oni pokriće pred sobom nalaze u svojim malomišćanskim interesima ili u samoobmanama koje glase „mora, nisam imao izbora” ili „mora od nečeg da se živi”. Kao da ne znaju šta se desi onima koji sa đavolom tikve sade…

Exit mobile version