U četvrtak, 22. aprila 2021., navršilo se 80 godina od kada je, nakon improvizovanog suđenja pred neformalnim prekim sudom, streljano 18 Pančevaca, a još njih 18 je obešeno na Starom pravoslavnom groblju. Ovom tragičnom događaju prethodio je, dva dana ranije, obračun dvojice pripitih nemačkih vojnika, u kome je jedan izgubio život, a drugi bio ranjen. Da bi zataškale incident, predstavivši ga kao napad četnika (!) na armiju velikog Rajha, sprovele odmazdu zbog ubistva devet folksdojčera tokom Aprilskog rata, ali i da bi zastrašile pančevački živalj, okupatorske snage su se odlučile na ovaj stravičan potez. Nedužne Pančevce streljali su vojnici, pripadnici Vermahta. Bio je to jedan od prvih zločina nad civilima koji je počinila regularna nemačka vojska u Drugom svetskom ratu u porobljenoj Evropi. Vešanjem je rukovodio i u njemu lično učestvovao pančevački limar Herman Brum, poginuo je dve godine kasnije u Bosni, u borbi sa partizanima.
Aktivisti Građanske akcije Pančevo položili su juče venac na mestu ovog stravičnog zlodela, prisetili se sudbine stradalih Pančevca i još jednom upozorili na opasnosti i užase nacizma. Osim GAP-a, nijedna organizacija, udruženje ili institucija – uključujući Gradsku upravu – nijednim, makar simboličkim gestom, da ne govorimo o oficijelnoj komemoraciji – nije obeležila ovaj tragičan događaj iz istorije našeg grada (osim Gradskog odbora SSP-a koji je napravio i na društvene mreže postavio prigodni video). Kao da on ne postoji u našem kolektivnom sećanju, kao da se, jednostavno, nije desio. Da stvar bude gora, a zanemarivanje ovih žrtava bezobzirnije, sve se ovo nije desilo 22. aprila, koji je u Republici Srbiji Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu…
Gde su bili, šta su radili, koji su poslovi sprečili gradske zvaničnike da izdvoje delić radnog vremena da bi odali počast nedužnim žrtavama ? Kako je izgledao dnevni raspored gradonačelnika Aleksandra Stevanovića, pa nije našao jedan minut da ćuti, pognute glave, pred senama nevino pogubljenih predaka naših? Čime je bila zauzeta inače izuzetno agilna i proaktivna gradska menadžerka Maja Vitman, pa nije stigla da se, tokom svakodnevnog špartanja uzduž i popreko po gradu i selima, zaustavi na tren kod ograde Starog pravoslavnog groblja? Koje su aktivnosti onemogućile večitog predsednika Skupštine Grada Tigrana Kiša, da negde u pauzi između dve od stotinu drugih važnih obaveza, ostavi buket ruža na ovom stratištu nevinih? Da li su i ostali gradski većnici bili toliko prezauzeti posvećenim radom za dobrobit Pančevaca, pa nisu uspeli da posete ovo mesto tuge i time doprinesu negovanju kulture sećanja na turobne aprilske događaje? Čak se toga nije setila nijedna odbornička grupa, a oni predstavljaju građane koji su za njih glasali…
Odgovori na sva pitanja su poznati, i žalosni. Ovi ljudi, koji sticajem nesrećnih okolnosti upravljaju našim gradom, jednostavno ne vole Pančevo, niti ga osećaju, niti ga razumeju; da nije tako, setili bi se dostojanstveno, i s pijetetom, pre 80 godina ubijenih Pančevca i to sećanje učinili javnim. Ali ne, bilo je važnije, Stevanoviću, da pronađeš lokaciju za novu višespratnicu, bilo je značajnije, Majo, da dogovoriš novo javno-privatno partnerstvo koje će izvući nove količine novca iz gradskog budžeta za neku sa naprednim kartelom povezanu firmu, bilo je bitnije, Tigrane, da prođe još jedan dan bez uznemirenja i napora… sve je to bilo preče, nego da ste se posvetili zvaničnom obeležavanju ovih traumatičnih događaja iz prošlosti. O većnicima i odbornicima ne treba ni trošiti reči, ni slova više.
Izostala je i bilo kakva reakcija kulturnih ustanova povodom ove tužne obletnice, niti je u osnovnim i srednjim školama, na online časovima ili uživo, izgovorena jedna jedna jedina reč o ubijenim Pančevcima. Ništa nisu preduzeli ni novopečeni pripadnici gradske elite gospodin Raja i njegovi Spartanci, poznati kao poštovaoci tradicije, ni čuvari svetinja, nijedna crkva, niko, niko… Lokalni mediji pod kontrolom naprednjaka nisu objavili ni najmanji tekst, ni najkraći prilog, a ni državni književnik Nemanja Rotar, koji je radnju svog romana Netrpeljivost smestio u Pančevo tokom Dugog svetskog rata, nije besedio… Zavod za zaštitu spomenika kulture se nije potrudio da popravi spomen tablu i prateće elemente autorke Ivane Rakidžić Krumes, koja je postavljena pre deset godina, u sklopu obeležavanja 70-godišnjice ovog zločina. Otkrivanju ovog obeležja prisustvovao je, isto u svojstvu predsednika Skupštine Grada, ali u drugačijoj političkoj konstelaciji, tada kao viđeni deesesovac, gore spomenuti Kiš.
Imenovani i neimenovani u ovom tekstu nisu zaslužili da budu spomenuti u kontekstu onoga što se dogodilo tog davnog dana na početku Drugog rata u Pančevu, oni nisu dorasli veličini i značaju tog događaja. Dovoljno je uvredljivo za žrtve što su se našle u istoj rečenici sa ovim besprizornicima, a oni su navedeni samo zato jer su trenutno formalno to što jesu, jer obavljaju važne i odgovorne društvene funkcije, jer im obeležavanje ovakvih događaja spada u opis posla. Da gaje nežne emocije prema gradu i njegovoj istoriji, da saosećaju sa porodicama i potomcima žrtvama i da su svesni moralnih dimenzija ovog zločina, svakako ne bi prevideli, ni slučajno zaboravili da ga obeleže. Ako, bar neki od njih, imaju taj osećaj i ta osećanja, a rezonuju „nije važno”, „kome je stalo”, „puti sad to”, „koga briga”, onda su najobičniji licemeri.
Našim Pančevcima pogubljenim 22. aprila 1941. godine neka je večni spokoj i neka im je laka naša banatska crnica. Aktuelnim gradskim zvaničnima neka je večni stid i sramota što ih zaboraviše.